СВЕТА АРХИЈЕРЕЈСКА ЛИТУРГИЈА И СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА
У СЛАВУ СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора, у Недељу Раслабљеног, 26. маја 2024. године, на нивоу Српске православне Епархије банатске, молитвено и литургијски су прослављена два велика јубилеја: 430 година од мученичког страдања Светог Теодора Вршачког и 30 година од његове канонизације. Тим поводом, Свету архијерејску литургију при храму Светог Теодора Вршачког на Вршачком брегу, служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење Преосвећеног Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана, свештеника и ђакона из више епархија Српске православне цркве, а уз молитвено учешће већег броја свештенства, монаштва и верног народа, те торжествено појање Црквеног хора „Светог Теодора Вршачкогˮ из Вршца. У току Свете Литургије, одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, а на предлог Епископа банатског Г. Никанора, протојереј доц. др Нинослав Качарић, дугогодишњи Секретар Епископа, Е.У.О-а и Координатор за верску наставу Епархије банатске, те старешина храма Светог Теодора Вршачког на Вршачком брегу (у периоду од 2002. до 2017. године), а садашњи В.Д. Старешине храма Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину и Св. Василија Острошког у Јанковом Мосту, доцент на Високој школи – Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду и Техничком факултету „Михајло Пупинˮ у Зрењанину, Универзитета у Новом Саду, одликован је правом ношења напрсног крста.
У току Светог Евхаристијског Сабрања, у знак молитвеног сећања на посету Епархији банатској, Епископ Никанор је Епископу Силуану даровао Архијерејске инсигније, а архимандриту Петру (Радуловићу), пароху при храму Светог Саве у Аустралији, уручен је на дар напрсни крст. Такође, овом приликом Епископ Никанор уручио је Орден Светог Теодора Вршачког, највише одликовање Српске православне Епархије банатске следећим заслужним личностима и институцијама: Господину Дејану Чебзану, члану Градског већа Града Вршца, који је примио Орден за Општу болницу Вршац; Народном позоришту „Стеријаˮ у Вршцу, са директором Г. Иваном Ђорђевићем; Г. Дејану Сантрачу, Заменику Градоначелнице Града Вршца и Г. Жељку Мрдаљу, пословођи ЈКП „Други октобарˮ из Вршца.
Након Свете архијерејске литургије, у присуству архијереја, свештенства, монаштва и верног народа, уприличена је свечана академија посвећена Светом Теодору Вршачком. На почетку Академије, Црквени хор Светог Теодора Вршачког отпевао је тропар овом светитељу.
Потом се присутнима обратио Епископ банатски Г. Никанор поздравним речима, као и пригодним словом о Светом Теодору Вршачком. Владика је ставио акценат на значај личности Светог Теодора за целокупну историју нашег народа, посебно за данашње време, када су Срби поново у искушењима напада светских сила и негативних пропаганди, кроз резолуције које желе да осуде витешку и родољубиву борбу наших војника и војсковођа, у борбама заштите српских земаља и невиног становништва.
Градоначелница Града Вршца Госпођа Драгана Митровић, у свом обраћању, нагласила је велику част и историјску важност, коју Вршац има, кроз личност и молитве Светог Теодора Вршачког, које наш народ окупљају и данас држе у јединству.
У наставку програма емитован је краткометражни документарни филм о канонизацији Светог Теодора, као и градњи храма посвећеног овом светитељу, уз учешће више говорника, међу којима је најлепшу, дубоко личну ноту дао Господин Родољуб Драшковић, Председник Концерна „Swisslion-Takovoˮ ‒ ктитор храма Светог Теодора Вршачког у Вршцу.
Велики допринос лепоти овог догађаја дали су Љубица Вранеш и Драгољуб Бајић, прваци Опере Народног позоришта у Београду, наши велики уметници и родољуби који проносе најлепше гласове о српској култури широм света, извођењем духовних песама „Српски јунациˮ и „Ово је Србијаˮ.
Након музичког дела програма, протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић, који је дуго година служио Господу и молио се Светом Теодору у овој Светињи, давши велики допринос развоју традиције свечаног обележавања овог празника, обратио се присутнима пригодном беседом.
Глумци Народног позоришта „Јован Стерија Поповић” ‒ Иван Ђорђевић и Фуад Табучић, читали су потом делове драме о Светом Теодору Вршачком, која је премијерно изведена на овом месту пре једне деценије.
У наставку програма, Певачко друштво „Преподобни Рафаило Банатскиˮ из Зрењанина извело је композиције „Встречајтеˮ и „Востани Сербијеˮ.
Након њих, ову свечаност је својом надахнутом беседом увеличао драмски уметник Господин Небојша Дугалић. Као предани верник наше Свете Цркве, Небојша Дугалић није само кроз улоге на екрану и позорницама прославио своје таленте, већ је исто тако уткао своју душу у ткање духовности и вере. Кроз његове посвећене делатности и улоге у филмовима који тематизују веру и духовност, као и кроз активно учешће у црквеним догађајима, Господин Дугалић неизоставан је део духовног пејзажа Србије. Његова преданост и дубока веза са Православљем не само што га чине великим глумцем, већ и достојанственим примером духовних вредности и наслеђа.
Потом су ученици Музичке школе „Јосиф Маринковићˮ из Вршца, као и уважена песникиња Нађа Бранков својом песмом „Мученик истине Христовеˮ, дали свечану ноту овом дану.
СВЕТОМ ТЕОДОРУ ВРШАЧКОМ
Не знам, ко би од нас данас био Ти?!
Посвуд вучја глад зјапи, кривда правду залогаји,
У хиљаду магли залутали не познајемо се!
Гвоздена је завеса пала!
Зар сама, на Голготи, поглед развезујем,
Песму отпасујем, Светога чекам, кошавом шапћем…
Крила ми свезали, перо канџом истргли,
Мастило разлили…
А дугом заветована да будем од снова и слова у немости,
Од блиста у тавнилу, од пута у беспућу…
Теодоре!
Дом си срцу бездомном, небосклон, души, провидим….
Свети Тирон и Стратилат грле те на капији Горњој,
Господ ти огољено тело ореолом реси…
А ми, шта ћемо без лица, у безбојне маске запретени?
У капуљаче и плаштеве, док ближњи чека безмесечну ноћ,
Да затегне лук, бодеж узвиси…
Кроз векове векова, само ме Ти Прародитељу знаш,
Твоје је Светло у тмини, крепост у лелеку…
Сјају Вида мог, Крсту у грудима,
Земљо ми небеска и Небо земаљско…
Теодоре!
Ја не знам, ко би од нас, данас, био ти!?
Нађа Бранков
Ово свечано сабрање настављено је трпезом љубави у ресторану „Хелвецијаˮ у Вршцу.
БЕСЕДА НА СВЕТОЈ АРХИЈЕРЕЈСКОЈ ЛИТУРГИЈИ ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ЈУБИЛЕЈА СВЕТОГ ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
У име Оца и Сина и Светога Духа!
Ваша Преосвештенства, високопречасни и пречасни оци, монаси, драга браћо и сестре,
Данас смо се сабрали овде, на овоме светом месту, да у заједници, љубави и слози заблагодаримо Господу и нашем неуморном заштитнику и заступнику Светом свештеномученику Теодору, Епископу Вршачком.
Свети Теодор Вршачки живео је у тешким временима, када је наш народ био под османлијским јармом. Година 1594. остала је у нашој историји уписана као година његовог страдања. У својој љубави према Богу и ближњима, Свети Теодор се храбро супротставио неправди и злу, које су тада задесиле српски народ. Као Епископ вршачки, био је духовни вођа који је својим примером охрабривао своју паству да остане верна својој вери и коренима.
Његова жртва није била узалудна. Свети Теодор је мученички страдао, али његова крв која је овде проливена, постаје семе из ког ниче нова нада за наш народ. Његово страдање било је сведочанство вере која не зна за страх, која је спремна да издржи сва искушења ради Христа. Његова љубав према ближњима и пожртвованост за свој народ надахњују нас и данас, да будемо бољи људи, бољи хришћани.
После пуних 400 година од његовог страдања, 1994. године, у временима када наш народ опет пати и опет страда, овај Светитељ се пројављује и бива канонизован од наше Свете Цркве. Тај чин није само признање његовог светог живота и мучеништва, већ и подсетник на вечне вредности које он представља. Године 1999, када бомбе зликоваца падају по Вршачком брегу, изградња ове Светиње била је у пуном јеку, градили су је без страха и са вером у Бога, заступнишвом свога мученика. У свету који се стално мења, његов пример остаје непромењив, неисцрпан извор инспирације и духовне снаге, да се подсетимо ко смо и од кога смо!
Година 2024. и овај свечани дан, доноси нам нову прилику да размотримо поуке и поруке из живота Светога Теодора. У времену када су многи суочени са разним искушењима, страдањима и изазовима, његова порука одзвања јаче него икада: останимо верни својој вери, будимо храбри у суочавању са неправдом и увек се жртвујмо за добро својих ближњих!
У времену које често заборавља на духовне вредности, позвани смо да будемо браћа и сестре једни другима, да се саберемо око Христа, да се саберемо око нашег мученика, да загрлимо једни друге, јер само нас Господ може спасити зла овога света. Апостол Павле хришћане често назива странствујућима, то јест онима који нису од овога света, који теже ка Богу и наручују Божијем. Тај мотив дубоко је уткан у наш народ и дан данас ‒ мотив који јасно и гласно говори: Блажени сте када вас срамоте и прогоне и, лажући, говоре против вас свакојаке рђаве речи мене ради ‒ мотив који јасно говори: Радујмо се и веселимо се, јер је велика плата наша па Небесима, или, како каже цар Лазар: „Земаљско је за малена царство, а небеско вавек и довека!ˮ
Нека благослов Господа Бога и Светог свештеномученика Теодора, Епископа вршачког, Светитеља Саве и свих светих буде са свима нама у векове векова. Амин!
Јереј Стефан Глигић,
Старешина храма Св. Теодора Вршачког у Вршцу
БЕСЕДА НА СВЕЧАНОЈ АКАДЕМИЈИ
ПОВОДОМ ВЕЛИКОГ ЈУБИЛЕЈА СВ. ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
Ваша Преосвештенства, уважени архијерејски намесници, високопреподобни, високопречасни и пречасни оци, сестре монахиње, уважена Градоначелнице Вршца, представници Градова и Општина из целог Баната, поштовани представници концерна „Swisslion-Таковоˮ, драга браћо и сестре, драги пријатељи,
Данас прослављамо велики јубилеј – 430 година од мученичког страдања и 30 година од канонизације Светог Теодора Вршачког. Много лепих и благословених догађаја, везаних за лик и име Светог Теодора Вршачког, збило се у овом дугом историјском периоду: градња, опремање мобилијаром, осликавање и освећење овог дивног храма и палионице свећа, потом градња и освећење парохијског дома са паркингом, осликавање крипте храма, уређење порте са изградњом дечијег игралишта, доградња хорске галерије и проширење олтарског простора у храму, изградња Духовног центра „Светог Теодора Вршачкогˮ у Стеријиној кући при Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу, оснивање Црквеног хора „Свети Теодор Вршачкиˮ, установљење највишег одликовања Епархије банатске заслужним верницима и добротворима наше Свете Цркве ‒ Ордена Светог Теодора Вршачког, установљење и проглашење празника Светог Теодора Вршачког (29. мај) за славу, празник и дан Града Вршца, као и славу Српске православне Епархије банатске, потом преименовање дотадашњег Трга Саве Ковачевића (велике пешачке зоне у Вршцу) у Трг Светог Теодора Вршачког… Имао сам велики благослов и радост да будем сведок и учесник скоро у свим овим великим моментима, догађајима и пројектима, за шта благодарим Господу, Светом Теодору, те блаженопочившем Еп. Хризостому и већ дугогодишњем Епископу банатском Господину Никанору, који ове године прославља јубилеј двадесет година од доласка у Вршац и устоличења у трон Епископа банатских. Овај велики јубилеј Преосвећеном Владики Г. Никанору, у име свих присутних честитам, најлепшим жељама и молитвама да још дуго година прославља Господа својим плодним Архипастирским радом. Захваљујем се за велики благослов што сам данас овде, благодарећи о. Стефану, старешини храма Светог Теодора, на љубазном позиву и дивној добродошлици. Поводом овог великог јубилеја, доносим из Зрењанина благослов великог банатског молитвеника пред престолом Васкрслог Спаситеља, Преподобног и богоносног оца нашег Рафаила Банатског Чудотворца, чије Свете мошти почивају при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину и под чијим молитвеним заступништвом и окриљем служимо Богу и народу. Преносим најлепше молитве браће свештеника из Архијерејског намесништва зрењанинског, потом молитвене и топле поздраве представника Градске управе Града Зрењанина, посебно Председника Скупштине Господина Чедомира Јањића, потом управе, колектива и студената Техничког факултета „Михајло Пупинˮ у Зрењанину, као и Високе школе – Академије СПЦ за уметности и консервацију у Београду, те наших драгих пријатеља лекара Др Душана Сланкаменца и Др Илије Качара, који свесрдно брину о здрављу нашег народа из Баната.
Сјајна личност Светог Теодора Вршачког, која је у она давна времена својом боголикошћу, молитвеношћу, смирењем, достојанственошћу и духовним ауторитетом, окупила Србе у Банату под барјацима са иконописаним ликом Светог Саве, са циљем ослобођења од агарјанског ропства и злочињења, данас, чврсто верујемо, сабира и подстиче нас на смерно и трпељиво ношење крста овоземаљског живота, брига и искушења, кроз покајање, сагледавање наших промашених прегнућа и преумљење, те нас инспирише за труд, подвиг, освајање и изграђивање небеских вредности и непролазних квалитета, по узору на самога Спаситеља Христа. Светла личност Светог Теодора Вршачког данас, у 21. веку, у времену широке промоције и употребе информационо-комуникационих технологија и вештачке интелигенције, те стављања акцента на примарну потребу за високом продуктивношћу и економском исплативошћу свих на тржишту радне снаге, а без великог посвећивања пажње личности човека, његовим патњама, мисаоним и духовним борбама и ломовима кроз које често пролази, треба да побуди у свима нама у Банату, али и шире, дух борбе против саможивости, самодовољности, самољубља, егоизма, индивидуализма, каријеризма и елитизма, те да високо истакне неопходност заједништва и упућености једних на друге – и великих и малих, и високих по звањима, функцијама и утицајима, али и оних који немају те привилегије и одговорности, кроз делатну љубав, поштовање, трпљење, стрпљење, кроз чување непролазних и традиционалних вредности присутних у нашем народу кроз векове, у народу који са правом носи епитет „небескиˮ.
Град Вршац са храмом Светог Теодора Вршачког, који га надвисује и као духовни светионик бди над овом питомом банатском равницом, сведоче да свест о дубоком смислу и значају светитељства и литургијског живота и даље постоји и живи међу нама. Није случајно да је оваква духовна клима створена и присутна и данас, управо у Епископском седишту, у престоном граду Српске православне Епархије банатске, у граду заливеном мученичком крвљу многих хришћана, а посебно нашег свештеномученика Владике Теодора, из које су као из семена исклијале генерације и генерације хришћана, које данас чувају, негују, и бране часним и богоугодним животима и делима Свето Православље.
„О Свети свештеномучениче и исповедниче Христов Теодоре, архијереју вршачки, милостиви молитвениче пред Богом, сажали се на нас недостојне слуге твоје. Чуј уздахе и вапаје нас следбеника твојих. Умилостиви врховног лекара душа и тела наших, Христа Бога нашега, да нам подари исцељење од тешких душевних и телесних болести, које неке међу нама дуго угњетавају и притискају. Помоли се светитељу Божији, и прими мољења наша, као и свих људи на земљи који ти се моле. Посети нас благодатном добротом твојом и немој одбацити наше скромно мољење. Ми те коленопреклоно молимо: помажи нас јелејем радости и оздрављења, стави мелем на наше душевне и телесне ране, што ми као велику помоћ од тебе очекујемо. Умоли Свети Теодоре Христа Бога нашега да наш крај буде хришћански и да добар одговор дамо на страшном суду Христовом. Помоли се Пресветој Богородици да нам испроси у Сина њеног мир, слогу и трпљење. Граду Вршцу у православној вери даруј духовни напредак да уништи ђавоље делање у граду нашем, те да часно живот проживимо и Царства Небескога да се удостојимо светим молитвама твојим. Амин!ˮ
Протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић
БЕСЕДА ПОВОДОМ 30 ГОДИНА ОД КАНОНИЗАЦИЈЕ
СВ. ТЕОДОРА ВРШАЧКОГ
,,Диван је Бог у светима својим”, каже псалмопевац. Свакоме ко је бар кап свеисцељујуће љубави Божије осетио, као и топли пригрљај наших пламених заступника пред лицем васкрслог Христа, свакоме таквом, то је несумњиво, и разоружавајуће јасно. Међутим, чак и у благодати таквој искусни, ваљало би да смо непрестано на истој служби будни. А та служба је наше непрекидно молитвено проницање у тајну те дивоте која у светима Његовим просијава. Јер, док смо у телу, та дивота није једном за свагда стечени иметак већ само залог наше још веће и дубље глади за Господом.
Мучеништво за Христа најдубљи је, највиши, и најпотреснији доказ ове глади. А наш свети свештеномученик Теодор Вршачки, којег се данас сећамо и прослављамо, живи је знамен и ове глади, и таквог страдања и такве љубави и таквог просијања.
Каква је то дивота којој се у светима Његовим дивимо? И како разумети дивоту Божију у таквом страдању које задеси и Светога Теодора и поверено му стадо? Ако пред тајном страдања стојимо без Бога, сами и смртни, нећемо наћи убедљив одговор. Али да ли су немоћ наша и смрт крајња истина о свету и човеку? Најпре Христос васкрсењем својим, а потом и небројени свети са њим, доказали су да није. Смрт није последња реч у творевини Божијој. Али како да и у нама заживи та надумна и смртном створу немислива истина? Одговор можемо тражити само питајући оне сведоке који су сами, кроз страдања, причасници крста и васкрсења Његовог постали. Оне који су крвљу искусили да се све наше страдање, већ на Његовом крсту догодило. И да је свака наша рана, заједно са Христовом, већ победоносно ускликнула: ,, Где ти је смрти жалац? Где ти је пакле победа? Јер Богочовек Христос, најпре, у телу своме, одстрада и разапе сваки наш грех. И принесе нас, васкрсно исцељене, Оцу свом у загрљај вечни. Ипак, и ова најузвишенија, крстоваскрсна истина Христова, може остати само једна од лепих прича, ако молитвеним вапајем не измолимо у Господа, да та истина, савким титрајем нашег бића, постане жива. И да је тако, живом љубављу Божијом преображени, постанемо искусни.
У једној од стихира из службе посвећне светом Теодору каже се:
,,Исповедниче и мучениче храбри, архијереју Божији, свети Теодоре, молитвама твојим укрепи све који целим својим бићем у спасоносним страдањима Христовим са љубављу саучествују.”
У другој, пак стихири стоји: ,,Земна Црква увек је на крсту и њој су својствена спасоносна страдања” – тако свештеномученик учаше чеда своја и животом својим потврди ову беседу и свако слово запечати крвљу.”
У време злогласног Синан-паше, када је поверени му народ, набијан на колац, натицан на ченгеле, када је живим људима месо са костију сечено на каишеве, када су голи извођени на студен и снег, клани и убијани, сестре им, деца, мајке и светиње скрнављене, куће спаљиване…свети Теодор приморан би да бира: или да стадо своје некако примири, како не би допало још веће беде и пострадања, или да их поведе у одбрану барем достојанствене кончине, са вером да у Васкрслом више нема смрти и да је најбесмртније у овоме свету, у љубави положити душу за ближње своје. По благослову који од Господа измоли, наложи свети да се на заставе устаника наших извезе лик Светога Саве и да им лик светитељев буде и покров и штит. Извојеваше тако неколике победе што разјари Синан-пашу који нареди најпре да се спале мошти Светога Саве на Врачару, јер војска говораше да ,,каурски светац Сава” побеђује а не јунаци српски. А онда удари одмаздом и на народ. Сам Теодор би уморен најстрашнијом смрћу, тако што му је живом кожа одрана.
Свештеномученик тако тело своје потури да се на њему искали обест оних који вероваше да је могуће убити оно што Господ изабра за живот. И као што се раном Христовом сви исцелисмо, тако и раном светитељевом сви добисмо пред Господом целебно заступништво љубави његове за сав род наш. Он крвљу својом стече то заступништво за нас пред престолом Бога живога у векове векова. Поста измолилац нашег покајања, очишћења и васкрсења. Крст Христов залио је мученичком крвљу својом да из њега сви изникнемо за живот вечни. Он не принесе жртву да бисмо се ми данас дивили количини мука коју је поднео, већ да би постао саучесник страдања и васкрсења Његовог, како би стекао смелост пред Господом да народ његов, тада, и ми, будући, са њим, постанемо причасници славе Његове. Да бисмо, кроз молитву светитељу, као саслужитељи његови у делу Господњем, окушајући у срцу заступништво његово, разумели и ми шта уистину значи постати учесник у оној љубави која на себи разапе сваки наш грех и положи себе за нас.
Другачија је истина о свету у оних који се у Господа уздају, у односу на оне који се уздају у свет. Они који свет виде само очима света не могу умаћи истини да је у свету све пролазно, пропадљиво и смртно. Онај ко очима Господњим посматра свет зна да је све створено позвано у вечност, у славу Царства Божијег, на гозбу вечну Јагњетову.
Многи би рекли: ,,Па зар није погибија хиљада људи била исход таквог благослова и свег заједничког јуначког прегнућа? И зар такав његов избор не бејаше повод да се на Врачару спале мошти нашег највећег светитеља? И шта је у толиком страдању било победно? Да, рекли би многи. Али такву рачуницу намећу светски рачуни. Пред лицем Христовим рачун је сасвим друкчији. Развејани прах спаљених Савиних моштију целу Србију начини кивотом његовим. И прашка свака благослови и посвети заувек сваку стопу земље наше. Лик Савин, извезен на заставама оних који за Светим Теодором кренуше, надахну хиљаде да похрле у загрљај Царсвтву Небеском, не жалећи крви, само да завреде место за столом на гозби Јагњетовој. Они научише тиме и нас да су нам руке, које раширене хрле ка Христу, дате само зато, да би Христос њима загрлио свет. Како бисмо и сами разумели то хрљење у божије грљење. И научили да све наше приводимо истом загрљају. Да би тај загрљај добио све наше победе. И мученичка благодат рађа се из истог загрљаја. И дар је Божији ономе који је васпитаник једне једина жеље – да све његово буде Божије. Свети Теодор био је такав. Он није људским снагама доумевао како се и шта у таквом немогућем избору бира и одлучује јер је знао да је немоћ човечија бескрајна. Али знао је и да се сила Божија у немоћи нашој показује. И да тек са сломом људских снага, свемоћ Божија ступа на снагу, да би се у нама родиле одлуке по душе наше спасоносне.
Жртва коју је Свети Теодор вечности принео, вековима је могла изгледати као јалова, сулуда и сасвим залудна. И ми смо, ево, четири века чекали да мученичка крв његова проникне и никне у наше доба. Али, неке се жртве приносе за далеко потомство, као што још у служби светитељу стоји: ,,Страдања твоја већ одавно сјаје пред Богом али их ми тек сада прослављамо када трпимо сличну невољу.” И можда нам је сада, кад сличне невоље трпимо, најнасушније заступништво Светога Теодора и њему сличних мученика. Јер можда ћемо и ми у свом времену морати да принесемо своју жртву за неко далеко потомство. Неку будућу Господњу жетву, која ће доћи много после нас. Хоћемо ли имати вере и трпљења да жртвом својом родимо род достојан љубави Божије у нашим светим претходницима пројављене, а на понос потомству нашем? Хоћемо онолико колико се достојни наследници Светог Теодора покажемо.
Али не заваравајмо се да можемо без Христа назвати себе наследницима његовим. Само приљубивши се неодвојиво Христу сазнаћемо шта је то Свети Теодор, страдањем својим, потомству своме изабрао. И кад мине трептај овај звани живот, и кад све наше прође, једино што неће проћи јесте оно што је Господу и ближњем у љубави принето.
,,Храброшћу твојом и нас укрепи…да сву наду своју на Христа положимо, и Царство Небеско једино иштемо, презирући сујету земну.”
Нека нам ове речи из службе Светом Теодору Вршачком, дометну снаге за сва дела наша пред Богом и пред људима. Извезимо и ми лик Савин на заставама душа наших, да никнемо у вечности, у дивоти љубави Божије, у славу Његову и славу рода нашег вавек.
Свети Теодоре, моли Бога за нас!
Небојша Дугалић