Историја

episkop nikanor foto

Епархија Вршачка

Време настанка Српске православне Епархије вршачке није тачно познато, али постоје сведочанства о јачини црквеног живота на подручју јужног Баната у XI, XII и XIII веку. У то доба постојала је добра организација црквеног живота што потврђује и податак да су ученици и следбеници равноапостола Кирила и Методија 1030. године основали Светопретечев манастир Горе месићке, манастир Месић, близу Вршца. Након проглашења самосталности Српске цркве 1219. године, у јужни Банат долази изасланик Светога Саве, игуман Арсеније Сремац, који 1225. године обнавља манастир Месић код Вршца. Исте године јеромонах Јоаникије оснива манастир Златицу уз помоћ Светога Саве, а светосавски мисионари оснивају манастир Базјаш, који се налазе данас у Епархији темишварској. На овом подручију све више јача светосавско православље и црквени живот је све организованији што подстиче српске деспоте у XIV и XV веку да обнављају већ поменуте српске манастире Месић, Златица и Базјаш, као и да подижу у јужном Банату нове цркве и манастире попут манастира Војловица који су подигли 1383. године православни мисионари „синајци“ уз помоћ српског кнеза Лазара Хребељановића. Оснивају се и нове црквене општине и епархије. Постоји податак из времена српских деспота 1481. године да је у Вршцу била резиденција српских епископа. Леонхард Бем тврди у својој Историји тамишког Баната (Geschichte des Temeser Banats, Leipzig 1861. I, 414) да је већ при крају XV века постојала православна епископија у Вршцу, и спомиње једног, наводно вршачког епископа тог времена, Партенија. Међутим, он за те своје тврдње нема никаквих званичних података те се оне и не могу узети као поуздане. У време турске владавине у Банату, православље је преживљавало тешке дане. Године 1557. епархије вршачка и темишварска улазе у састав обновљене Пећке патријаршије и учествују у општој обнови Српске цркве. Према једном запису, приликом буне Срба у Банату против турске управе, која се десила 1594. године, темишварски паша, беглеберг Хасан, ухватио је вршачког епископа Теодора Несторовића и наредио да га живог одеру. Према другим, историјским изворима, епископ темишварско-бечкерешки Теодор Тивадоровић, учесник буне, успео је да са делом српског живља пређе у Ердељ где га је кнез Жигмунд Батори поставио за епископа избеглих Срба у Тевишу. Према овим изворима видимо да су у буни Срба у Банату 1594. године учествовала два српска епископа, у Вршцу, Теодор Несторовић, а у Темишвару Теодор Тивадировић. Крајем XVI, односно почетком XVII века имамо јаснија сазнања о настанку Епархије вршачке. Наиме, у сопоћанском „синодику“ спомиње се као вршачки епископ тога доба Симеон (1619. године) (записка географическаго обшчества, XII, 153.). Из других историјских извора сазнајемо да је 1622. године у Русију путовао епископ вршачки Антоније (А.Муравјев, Сношенија Росији с Востоком, II, 4), да је 1625. године епископ вршачки био Спиридон, а пре њега (1622.) епископ Теодосије, који је 1663. године отишао у Русију и тамо остао. Према писаним изворима 1631. године манастир Војловицу у јужном Банату посетио је пећки патријарх Пајсије. Уз све ове историјске податке може се са сигурношћу тврдити да је у Вршцу било српских православних епископа и пре Велике сеоба Срба под Арсенијем III Чарнојевићем. У времену Велике сеобе Срба под Арсенијем III Чарнојевићем српски православни народ у Угарској, те тако и вршачка Епископија, добија Привилегијом цара Леополда I од дана 21. августа 1690. године државно-правно признање. Међутим, мађарске власти и племство нису поштовали тај пропис, те је након жалбе Арсенија III Чарнојевића донета нова, допуњена, Привилегија 21. августа 1691. године. Њом су потврђена права из прве Привилегије и додата нова где, између осталог, патријарх добија и нека световна права. Ове привилегије су постале темељ православне аутономије у Хабзбуршкој монархији, и на основу тога је Арсеније III Чарнојевић извршио организацију и преуређење Српске православне цркве под аустријском влашћу. У времену од 1691. до 1694. године патријарх Арсеније III Чарнојевић заокружио је и попунио седам епархија: темишварску, вршачку, будимску, бачку, јенопољско-арадску, које су тада постојале, а основао је личко-крбавску и мухачку. Након тога је 28. јуна 1694. године поднео молбу цару Леополду I да потврди извршено јерархијско-административно преуређење и организацију Српске православне Цркве у Хабзбуршкој монархији. Цар Леополд I признао је преуређење и организацију Српске православне Цркве и потврдио новом Привилегијом од дана 4. марта 1695. године. Пошто су те привилегије биле чисто српска тековина тако је истим, поред осталих епархија, и вршачка епархија као чисто српска институција призната. Тада је Привилегијом потврђен за епископа вршачко–карансебешког Спиридон Штибица, а седиште обновљене епархије вршачке било је у манастиру Месићу и Вршцу. Заузимањем Вршца од стране Турака, епископ Спиридон око 1702. године доноси одлуку да пренесе епископску столицу из Вршца у Карансебеш. Према историјској документацији важно је поменути да је епархија вршачка, као и епархија темишварска, за време аустроугарске управе северном Србијом, након 1718. године потпала под новоосновану београдску Митрополију, а која се 1726. године сјединила са карловачком Митрополијом. Од 1702. до 1750. године, када је епископ Јован Ђорђевић коначно усталио епископску столицу са седиштем у Вршцу, место епископске столице се мењало између Вршца и Карансебеша. Он је између 1757. и 1763. године дао да се сазида данашњи владичански двор у Вршцу. За име епископа Јована Ђорђевића везује се и оснивање богословске школе у Карансебешу 1751. године. Прва вршачка епархијска Конзисторија је установљена 1775. године за време епископа Вићентија Поповића, а печат за вршачку Конзисторију послала је сама царица Марија Терезија 1777. године. Епископ вршачки Јосиф Јовановић – Шакабента основао је 1790. године прву средњу школу у Вршцу, такозвану Граматикалну школу која је радила све до 1819.године. Царском дозволом 1820. године у Вршцу је основана Богословија која је имала два одељења, српско и румунско. Школа је редовно радила све до 1868. године. Вршачка епархија је, као и темишварска, кроз своју историју имала великих проблема и тешкоћа. Наиме, 1840. године један део незадовољних Румуна основао је на територији Баната, у Лугошу, своју унијатску бискупију која је имала велику подршку римске пропаганде. Борба против унијаћења је била неравноправна јер су римокатоличку пропаганду подржавале државне власти те је вршачка епархија тада претрпела велике губитке у броју својих верника, али је на крају изашла као победник. У тој борби истакли су се епископи вршачки Стефан Поповић и Емилијан Кенгелац. Овој унији одупрли су се и православни Румуни у Банату и, у заједничкој борби против унијаћења прикључили су се 1698.године Српској православној цркви. У Привилегији цара Леополда I од 4.марта 1695.године којом је и епархија вршачка призната као чисто српска институција, а црквени садржај те Привилегије изричито је рециниран и 27. угарским законским чланом од 1790.године, као и по наређењима угарског државног права православне епархије у ужој Угарској, дакле и вршачка епархија, стоји да она није могла бити предмет поделе између Срба и Румуна коју су Румуни започели у шестдесетим годинама тога века. Наиме, они су тражили свој иступ из обостране српске јерархије. Жалосно је што у тадашњим српским јерархијским круговима ово законско станиште у тој ствари није било опште познато, те се није ни заузимао тај став одбране. Само је епископ вршачки Емилијан Кенгелац на заједничком Синоду 1864. године устао против тог отцепљења, доказујући сасвим исправно да по православним канонима на једном и истом земљишту не могу да постоје две православне епископске власти. Међутим, овај јерарх није могао сам својим гласом спречити отцепљење, јер су тадашње политичке прилике биле наклоњене отцепљењу. Румуни су иступили из Српске православне цркве дана 24. децембра 1864. године и од источних делова Темишварске и Вршачке епархије оснивају засебну православну румунску, Карансебешку епархију. Вршачка епархија која се састојала од шест протопрезвитерата: Вршац, Паланка, Оравица – Варадија, Лугош, Карансебеш и Оршава – Мехадија, губи од 1866. године са изузетком прва два, све остале протопрезвитерате, а за узврат добија као накнаду штете од темишварске епархије само панчевачки протопрезвитерат. Иако је формално, законски и правно вршачка епархија била српска институција, под њено отриље се временом доселио румунски живаљ те је тако претрпела и губитак од готово две трећине свог земљишта. Вршачка епархија је претрпела велике губитке и у погледу школа, јер су након укидања Војне границе, на чијем се земљишту већином налазила вршачка епархија, народне српске православне школе претворене су одлуком државе у комуналне и изгубиле су карактер српско–светосавског православља. Из изложеног видимо да је Вршачка епархија у својој историји преживела два веома болна историјска догађаја, борбу против унијаћења српског православног живља и иступање Румуна из црквено–јерархијске и имовинске заједнице са Српском православном црквом. Све је то слабило живот, рад и организацију епархије вршачке у јужном делу Баната. Међутим, благодарећи истрајности, иако територијално и бројно окрњена, дочекала је да се 1920. године прикључи Српској патријаршији, а 1931. године делови темишварске и вршачке епархије на територији Југославије сјединиле су се у једну епархију банатску, а делови тих епархија на територији Румуније у једну епархију темишварску. Српска православна епархија вршачка је до прикључења са Српском патријаршијом имала три протопрезвитерата: вршачки (Алибунар, Ватин, Велики Гај, Велика Маргита, Велико Средиште, Влајковац, Вршац, Дежан, Дента, Добрица, Загајица, Избиште, Иланџа, Јабука, Кајтасово, Мали Гај, Мали Жам, Мала Маргита, Марковац, Орашац, Павлиш, Парта, Потпорањ, Самош, Суботица, Уљма и Фердин), белоцрквански (Бела Црква, Белобрешка, Дивић, Сушка, Врачев Гај, Делиблато, Долово, Доња Љупкова, Дубовац, Дупљаја, Гај, Златица, Јасеново, Калуђерово, Крушчица, Кусић, Луговет, Лесковци, Мачевићи, Мраморак, Паланка, Радимна, Свињица, Соколовац, Српска Пожежена, Стара Молдава и Црвена Црква) и панчевачки (Баваниште, Баранда, Борча, Ботош, Брестовац, Идвор, Јарковац, Ковин, Ново село, Омољица, Опово, Острво, Панчево, Перлезу, Плочица, Сакуле, Сефкерин, Старчево, Томашевац, Фаркаждин, Црепаја и Чента). Манастири епархије вршачке: Месић, Златица, Базјаш и Војловица. Епископи вршачки: Партеније (1481-?), Св. Теодор Несторовић (? – 1594), Симеон (пре 1611.), Антоније (1611-1620), Теодосије (пре 1662.), Спиридон Штибица (1694-1699), Герасим (1710 – 1713), Мојсије Станојевић (1713 – 1724), Николај Димитријевић (1726 – 1728), Максим Несторовић (1728 – 1738), Јефтимије Дамјановић (1739 -1739), Исаија Антонијевић (1741-1748), Јован Ђорђевић (1749-1768), Вићентије Поповић (1774-1785), Јосиф Јовановић (1786-1805), Петар Јовановић (1806-1818), Максим Мануиловић (1829-1833), Јосиф Рајачић (1833-1843), Стеван Поповић (1843-1849), Емилијан Кенгелац (1853-1855), Нектарије Димитријевић (1887-1895), Гаврило Змејановић (1896-1920), Илираион Радонић (1922-1929). Администратори епархије вршачке: Николај Димитријевић (1738-1739; 1739-1741), Вићентије Поповић (1769-1774), Јосиф Путник (1805) Синесије Радивојевић (1819-1829), Самуило Маширевић (1849-1852), Нектарије Димитријевић (1885-1887) и др Георгије Летић (1929-1931). Воспостављање Епархије банатске 1931. године На мировној конференцији у Паризу 1919. године извршена је подела Баната између Румуније и тадашње Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а након ове политичке, извршена је и црквена подела Баната. Краљевини Срба, Хрвата и Словенца припао је територијално већи део епархије темишварске и вршачке, док је мањи припао Румунији. Темишвар је овом деобом припао Румунији те је тадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, 1921. године привремено прешао из Темишвара у Велику Кикинду. Такво стање је трајало све до 1931. године када је дана 29. децембра, на основу новодонесеног Устава Српске православне цркве, Свети архијерејски синод Наредбом 4507., део темишварске и део вршачке епархије у Југословенском делу Баната (осим Панчева које је тада било прикључено београдско-карловачкој архиепископији) спојио у једну новоосновану епархију банатску чије ће седиште бити у Вршцу. Они делови темишварске и вршачке епархије који се налазе у румунском делу Баната сједињени су у једну епархију темишварску са седиштем у Темишвару. Новооснована епископија банатска имала је 57.524 српских православних домаћинстава и 250.289 становника и за првог епископа именован је дотадашњи епископ темишварски др Георгије Летић, коме је поверена и администрација епархије темишварске у Румунији. Епископ др Георгије Летић је дана 26. фебруара 1932. године извршио спроведену наредбу Светог архијерејског синода Српске православне цркве, објавивши верницима Баната уједињење темишварске и вршачке епархије у југословенском делу Баната у једну новоосновану епархију банатску са седиштем у Вршцу. Административно сједињење је обављено дана 1. марта 1932. године, када је и почело редовно административно и материјално пословање епархијске управе у Вршцу. Истог дана су сви пређашњи протопрезвитеријати укинути и епархија је подељена на осам архијерејских намесништава: кикиндско, петровградско, новобечејско, новокнежевачко, црепајско, ковинско, вршачко и белоцркванско. Седиште новоосноване епархије банатске је пренешено из Велике Кикинде у Вршац дана 10. јула 1932. године. Тог дана епископ др Георгије Летић величанствено је испраћен из Велике Кикинде, а свечано дочекан у Вршцу где се уселио у тамошњи владичански двор.

Епархијски Архијереји

Епископ др Георгије (Летић) (1931-1935)

georgije leticЕпископ др Георгије (Летић) рођен је 1. маја 1872. године у учитељској породици у Старом Бечеју и на крштењу је добио име Ђорђе. Основну школу завршио је у Бачком Градишту, гимназију у Новом Саду, а Богословију у Сремским Карловцима. Даље студије богословских наука завршава у Черновцима, где 1897. године докторира теологију. Замонашио се у манастиру Беочин 4. априла 1895., а на Цвети исте године постаје јерођакон. Године 1898., као доктор теологије, рукоположен је у чин протосинђела, а 7. маја 1901. године постаје архимандрит. Предавао је у Богословији у Сремским Карловцима катихизис, црквено право и педагогику, извесно време био је настојатељ манастира Беочин, патријаршијски ризничар и члан редакције Богословског гласника. На седници Светог архијерејског синода 27. новембра 1903. године једногласно је изабран за епископа темишварског. Устоличен је у темишварској Саборној цркви 10. маја 1904. године. На месту епископа темишварског остаје све до оснивања Епархије банатске 1931. године. Епископ др Георгије (Летић) бавио се научним и богословским радовима, а посебну пажњу посветио је школству. Његовом заслугом је извршена реформа верске наставе 1907. године у школама Карловачке митрополије која је допринела бољем, успешнијем и систематском сазнању о хришћанској вери код деце основних и средњих школа. Написао је Катихизис као уџбеник за основне школе који се није употребљавао само у школама ове митрополије, већ и у Босни, Херцеговини и Далмацији. По избијању Првог светског рата био је администратор упражњених епархија Горњокарловачке и Бачке, а након мученичке смрти патријарха Лукијана (1913.) постаје чувар патријаршијског трона у Сремским Карловцима. После рата одбио је да буде епископ бачке епархије. По воспостављењу Патријаршије, изабран је за члана Синода, а заједно са митрополитом црногорско-приморским Гаврилом и епископом битољским Јосифом саставио је Устав Српске Православне Цркве. Након предаје Темишвара румунским властима 1931. године, епископ Георгије саставља вршачку са деловима темишварске у епархију банатску. Исте године постављен је за епископа банатског од Сабора Српске Православне Цркве. Као епископ банатски, сазидао је о свом трошку манастире Свете Меланије код Зрењанина, обновио манастир Кусић који су турци запалили, и сазидао многе цркве по Банату. Као љубитељ просвете, отворио је за средњошколце интернат у Темишвару и Великој Кикинди, годину дана пред смрт отворио је Васпитни дом школске омладине у Вршцу и Великом Бечкереку. Изабран је за сталног члана Светог архијерејског Синода и Патријаршијског савета. Изненада је преминуо у згради патријаршије у Београду 8. новембра 1935. године. Негово тело је положено у крипти Саборног храма Светог Николаја у Вршцу.

Епископ др Викентије (Вујић) (1936-1939)

vikentijeПосле смрти епископа др Георгија (Летића), на редовном заседању Сабора 1936. године за епископа банатског изабран је викарни епископ моравички др Викентије (Вујић). Епископ Викентије (Вујић) је рођен у Даљу 29. јануара 1874. године и на крштењу је добио име Василије. У Даљу је завршио основну школу, гимназију у Осијеку, правни факултет у Бечу, а богословски са степеном доктора богословља у Черновцима. Василије је примио монашки постриг у манастиру Шишатовац, на Благовести 1903. године, и рукоположен је у чин јерођакона. У октобру 1903. постаје професор у старој Карловачкој Богословији, а касније је изабран за ректора. По затварању ове школе на почетку рата, архимандрит др Викентије је неколико пута покушавао да опет отвори ово здање, али без икаквог успеха. После воспостављања Патријаршије изабран је за епископа захумско-херцеговачког, али је то он одбио. Године 1931. патријарх Варнава га поставља за свог викара, са титулом моравичког епископа. После смрти владике др Георгија (Летића) изабран је за епископа банатске епархије 1936. године. Епископ др Викентије је био веома учен човек тог времена, имао је велику библиотеку и био је члан разних организација СПЦ-а. На велику жалост није дуго остао на катедри, јер је 18. августа 1939. године у свом аутомобилу умро надомак Тополе. Сахрана је обављена неколико дана касније у Саборној цркви у Вршцу.

Епископ др Дамаскин (Грданички) (1939-1947)

damaskin epНа редовном заседању Светог архијерејског Синода Српске Православне Цркве 1939. године за епископа банатског је изабран епископ америчко-канадски др Дамаскин (Грданички). Епископ др Дамаскин, у свету Драгутин, рођен је у Лесковцу 1892. године. Основну школу завршио је у Лесковцу, а деветоразредну Богословију Светог Саве у Београду 1912. године. Упоредо је завршавао и музичку школу у Београду. Био је професор музике у Првој крагујевачкој гимназији, а потом се уписује на Духовну академију у Петровград. Пре поласка на школовање, Драгутин прима монашки постриг у манастиру Раковица у Београду. Замонашио га је синђел Платон (Јовановић), а рукоположио га је за јерођакона митрополит Димитрије. Духовну академију са степеном богослова је завршио 1917. године, а касније завршава Филосовски факултет у Фрајбургу, где докторира философију. Био је парох и вероучитељ нашим колонистима у Оксфорду, а од 1918. професор Богословије Светог Саве у Београду и Богословије у Сремским Карловцима. Синђел Дамаскин је од 1922. до 1923. године био на положају првог секретара Српске патријаршије, а 1924. у септембру је изабран за доцента Богословског факултета у Београду. Године 1931. изабран је за епископа мукачевско-прјашевског, а 1938. га премештају на катедру епархије америчко- канадске. По свом пристанку премештен је 1939. године на банатску епархију. Као банатски епископ покренуо је епархијски часопис „Банатски весник“. Покушао је да преко Црквено музичке школе образује кадар црквених појаца и диригената, али га је нажалост Други светски рат прекинуо у тој племенитој намери. По завршетку Другог светског рата Свети Сабор га поставља за митрополита загребачког 1947. године. Умро је у Београду 7. октобра 1969. године и сахрањен у манастиру Ваведење у Раковици, поред његовог предходника митрополита загребачког Доситеја.

Епископ др Висарион (Костић) (1951-1979)

visarion epОдласком епископа др Дамаскина у Загреб, у банатској епархији остаје упражњено место епископа неколико година, све до Светог архијерејског Сабора 1952. године када је за епископа банатског изабран викарни епископ топлички др Висарион (Костић). Епископ др Висарион је рођен у Темишвару од оца Слободана и мајке Паулине, 14. јула 1910. године. На крштењу је добио име Дејан. Основну школу је завршио у Темишвару, а гимназију у Будимпешти. Дипломирао је 1933. године на Богословском факултету у Београду. Као дипломирани теолог био је професор српског одељења на државном лицеју у Учитељској школи у Темишвару. Замонашио га је архимандрит Доситеј (Ђорић) 1935. године у манастиру Беочин. Дугогодишњи настојатељ овог манастира био је Висарионов ујак, др Јоаким. На Недељу православља 1937. године рукоположио га је патријарх Варнава у чин јерођакона , а 1941. године патријарх Гаврило у чин јеромонаха, на исти празник. Митрополит Јосиф га је одликовао чином синђела 1945. године. За суплента Богословије у Сремским Карловцима постављен је 1937. године, а био је канцелар Светог Синода. Докторат је стекао у Атини из области патрологије (философије црквених отаца). На првом послератном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године изабран је за викарног епископа топличког. Године 1951. изабран је за епископа банатског, а 1952. постаје администратор епархије темишварске. Као епископ банатске епархије донео је велики допринос тако што је успео да врати Владичански двор у Вршцу у руке епархији, који јој је био одузет после рата. Поделио је епархију на административне, географским и комуникативним условима. О његовом раду у овој епархији најбоље сведочи епископ др Сава који описује његов живот и рад у својој књизи „Висарион, епископ банатски“. Епископ Висарион је умро 1. децембра 1979. године у Вршцу после краће болести и сахрањен је у Саборном храму.

Епископ др Амфилохије (Радовић) (1986-1991)

amfilo epНа редовном заседању Светог архијерејског Сабора 1985. године у Београду за епископа банатског изабран јe др Амфилохије (Радовић). Рођен је на Божић, 7. јануара 1938. године у Барама Радовића у Доњој Морачи, од оца Ћире и мајке Милеве. Световно име му је било Ристо. Основну школу завршио је у родном месту, а Богословију Св. Саве у Београду. На Богословском факултету Српске православне цркве у Београду дипломирао 1962. године. Студирао је и класичну филологију на Филосовском факултету у Београду. У Берну и Риму наставља постдипломске студије одакле одлази у Грчку православну цркву где се и замонашио и служио као свештеник. Ту остаје седам година и у том периоду брани докторат у Атини на тему о Светом Григорију Палами. Провео је и годину дана на Светој Гори одакле одлази у Париз да би предавао на Богословском Институту Св. Сергија од 1974 -1976. Од 1976. године професор је на Богословском факултету у Београду на катедри за Православну педагогију са методиком наставе. У мају 1985. године изабран је за епископа банатског, а у децембру 1991. изабран је за митрополита црногорско-приморског.

 

Епископ др Атанасије (Јевтић) (1991-1992)

at ep jevicПосле одласка епископа др Амфилохија за митрополита црногорско-приморског, на трон епархије долази др Атанасије (Јевтић). Рођен је 8. јануара 1938. године у селу Брдарица код Шапца. Завршио је Богословију Светог Саве у Београду (у генерацији са садашњим епископима Амфилохијем и Лаврентијем). Богословски факултет уписао је 1958. године, а замонашен је 3. децембра 1960. године. Дипломирао је на Богословском факултету јуна месеца 1963. године, а следеће 1964. године одлази на Теолошку академију на Халки (Турска), а затим на Теолошки факултет у Атину. Ту је одбранио докторску тезу из догматике на тему „Ексиологија Апостола Павла по Светом Јовану Златоустом“. У јесен 1968. године одлази у Париз, где наставља богословске студије на Институту Светог Сергија. После проведене једне године на Институту изабран је за професора. Наредне три године је предавао Увод у богословље и Патрологију са аскетиком, а последњу годину на Институту предавао је и Историју цркве византијског периода. Вратио се из Париза 1972. године и од тада је на Богословском факултету СПЦ у Београду. Низ година предавао је Историју хришћанске цркве, неко време Историју српске цркве, а 1987. изабран је и за редовног професора Патрологије. Биран је за декана Богословског факултета 1980/1981 и 1990/1991 године. Од 1991. био је епископ банатски, а већ следеће године је одређен за епископа захумско-херцеговачког

Епископ Хризостом (Столић) (1992-2003)

hrizostom epПосле одласка епископа др Атанасија, трон епархије банатске се на Сабору 1992. године додељује епископу западно-америчком Хризостому (Столић), који је уведен у нови трон 5. јула 1992. године у Саборном храму у Вршцу. Епископ Хризостом је рођен 1939. године у Руми, где завршава основну и средњу школу. Одлази у манастир Високи Дечани где га је замонашио и рукоположио у чин ђакона и презвитера епископ рашко-призренски Павле. Из манастира Дечани одлази у Америку, где је био парохијски свештеник у цркви Светог Георгија у Чикагу. Из Чикага одлази у манастир Хиландар где проводи деветнаест година. У Хиландару је био библиотекар и две године прот Свете Горе, када је и добио чин архимандрита. На редовном заседању Сабора Српске православне Цркве 1988. године, изабран је за епископа западно-америчког. Хиротонисао га је патријарх српски Герман, што је било и последње хиротонисање Његове Светости. У Eпархију банатску долази 1992. године и у њој остаје до 2003. године када је премештен у Eпархију жичку. Епархијом банатском је администрирао све до устоличења Eпископа Никанора 8. фебруара 2004. године. За време његовог служења банатској епархији, сазидао је манастир Средиште и храм Светог свештеномученика Теодора на Вршачком Брегу.

Епископ Никанор (Богуновић) (2004- )

Episkop NikanorЕпископ Никанор, у миру Вељко (Богуновић) је рођен у Медвеђи, Далмација, 20. августа 1952. године. Богословију Св. Три Јерарха у манастиру Крки, Далмација, завршио је 1975. године. После положеног богословског испита зрелости – матуре, замонашен је 27. августа 1975. а у чин јерођакона рукоположен је 28. августа, на дан Успења Пресвете Богородице исте године. После монашења и рукоположења, одлази на богословске студије у Загорск (Сергијев Посад), Русија, које завршава 1979. године. Рукоположен је у чин јеромонаха 1. јануара 1978. године, а потом 1981-82 одлази на постдипломске студије у Немачку. На мајском редовном заседању Светог архијерејског сабора 1985. године изабран је за Епископа хвостанског и викара Митрополита црногорско-приморског Данила. Чин архијерејске хиротоније 11. августа 1985. године, обавио је Патријарх српски Герман, уз учешће више архијереја Српске цркве. На овој дужности остаје све до избора за епископа Епархије горњо-карловачке 1991. чији је трон био упражњен смрћу епископа Симеона (Злоковића), 15 једног од најумнијих архијереја Српске цркве. Свети архијерејски сабор 1999. године, бира га за Епископа упражњене Епархије аустралијско- новозеландске, Митрополије новограчаничке и Администратора Епархије аустралијско-новозеландске. Управљао овим епархијама све до 2003. када је изабран за Епископа упражњене Епархије банатске на ком положају се и данас налази. О мноштву активности и подухвата које је Епископ Никанор остварио у Епархији банатској можемо прочитати у поглављу „Српска православна Епархија банатска данас“.

Администратори Епархије банатске

Епископ др Иринеј (Ћирић) (1935-1936); (1939)

irineje ciric epЕпископ др Иринеј (Ћирић) рођен је у Сремским Карловцима 1. маја 1884. од оца Исидора, српског народног црквеног тајника, и мајке Евелине рођ. Кречаревић. Основну школу је завршио у родном месту, гимназију са испитом зрелости у Новом Саду, Духовну академију у Москви, а Филозофски факултет у Бечу, где је одбранио и докторат филозофије из групе семитских језика. Пред Божић 1908. године замонашен је по чину мале схиме у манастиру Хопову од архимандрита др Августина (Бошњаковића). На Божић исте године рукоположен је од патријарха српског Лукијана (Богдановића) за ђакона. За протођакона произведен је 1910., а за архиђакона 1912. године. Априла 1909. јерођакон Иринеј постављен је за библиотекара патријаршијске библиотеке у Сремским Карловцима, а у септембру исте године за доцента за Стари завет са археологијом и јеврејским језиком. Касније је, на основу објављених научних радова, изабран за ванредног и редовног професора. Неко време је предавао литургику, а школске 1911/12. године веронауку у Карловачкој гимназији. Када је Свети архијерејски Синод образовао комисију за превод Светог писма на српски језик, постао је њен члан. За епископа тимочког изабрао га је Свети архијерејски Сабор бивше Краљевине Србије 5. јуна 1919. године. У чин презвитера рукоположио га је и произвео у чин архимандрита епископ темишварски др Георгије (Летић), администратор Карловачке митрополије. Хиротонисан је у београдској Саборној цркви 15. јуна исте године од архиепископа београдског и митрополита Србије Димитрија. На овој епархији је епископ Иринеј остао до краја 1921. године, а тада је, по својој жељи, прешао у Бачку епархију. Након смрти епископа др Георгија (Летића), епископ др Иринеј администрира епархијом банатском од 1935. до 1936. године. Поново администрира банатском епархијом 1939. године после смрти епископа др Викентија (Вујића). Заслугом епископа Иринеја из мађарског логора Шарвара размештено је по Бачкој епархији око 2800 деце и 180 мајки са одојчадима, а у Новом Саду је основана Епархијска дечја болница за лечење деце која су у овом логору оболела од туберкулозе. Касније је порадио на спасавању одраслих из логора и на њиховом респоређивању по домовима његових епархиота. Одмах после завршетка Другог светског рата стављен је у кућни притвор, у коме је држан седамнаест месеци, а после пуштања на слободу претучен је. После дуже болести преминуо је у Новом Саду 5. априла 1955. године и сахрањен у крипти Саборне новосадске цркве.

Патријарх српски др Гаврило (Дожић) (1947-1950)

patr gavrilo dozocПатријарх др Гаврило рођен је 17. маја 1881. године у селу Врујци. После завршене ниже гимназије, уписао је богословско- учитељску школу у Призрену. Пре завршетка школовања замонашио се 26. фебруара 1900. године. Провео је неко време као учитељ у основној школи код манастира Дечана, а затим је упућен у богословску школу на Халку код Цариграда, где је, поред студија теологије, научио и грчки језик. Истакавши се на студијама на Халки, уписује даље студије теологије на Атинском универзитету и докторира теологију 1909. године. По завршетку студија, синђел Гаврило је постављен за главног секретара манастира Хиландара, а потом за референта за црквено-школска питања при српском посланству у Цариграду. Ради изучавања француског језика једно време је провео у Швајцарској, а по повратку у Цариград произведен је у чин архимандрита. Првог децембара 1911. године је изабран, а три дана касније хиротонисан за Митрополита рашко-призренског. На овом положају је остао до краја Балканског рата. Две године касније премештен је за Митрополита обновљене Пећке митрополије. После смрти митрополита Митрофана (Бана), изабран је 17. новембра 1920. године за Митрополита црногорско-приморског. На свеправославном конгресу у Цариграду (1923) када се расправљало о реформи календара он је достојно представљао гледиште Српске цркве. На конференцији у Цариграду, 1933. године, одбранио је својинска права манастира Хиландара и осталих светогорских манастира, а тиме и аутономна права Свете Горе. За Патријарха српског је изабран 21. фебруара 1938. године. Нажалост, његово нормално управљање трајало је само три године, до избијања Другог светског рата 1941. године. Када је непријатељ напао нашу земљу, повукао се у манастир Острог. Немци су га довели у Београд и затворили у манастир Раковицу, а потом у манастир Војловицу код Панчева, где је већ, пре кратког времена, био интерниран и епископ Николај (Велимировић). Видећи њега и владику Николаја непопустљиве у својим погледима на улогу Цркве и патриотским ставовима, окупатори их одводе у Немачку, у злогласни логор Дахау. Затим су их селили из логора у логор, док их, најзад, није ослободила савезничка армија, маја 1945. године. Патријарх Гаврило се вратио у Београд 14. новембра 1946. и преузео управу Цркве од митрополита Јосифа, који га је замењивао пет и по година. У том периоду православни епископи, свештеници и народ, трпели су највећа злостављања, многи су били мучени и убијани. На првом редовном послератном заседању Светог архијерејског сабора 1947. године, дошло је до креирања нових епархија и избора шест епископа, а такође и до доношења прерађеног и допуњеног Устава Српске цркве из 1931. године. На овом Сабору му је поверено администрирање епархијом банатском (1947- 1950). Патријарх Гаврило је умро 7. маја 1950. године у Београду. Сахрањен је у београдској Саборној цркви, између кнежева Милоша и Михаила Обреновића.

Патријарх Викентије (Проданов) (1950-1951)

patrijarh vikentijeПатријарх Викентије (у свету Витомир) родио се у Бачком Петровом Селу 23. августа 1890. После гимназијске матуре у Новом Саду (1909) и богословије у Сремским Карловцима (1913), која је тада била у рангу теолошког факултета, био је неко време учитељ у свом селу, а 1917. године постаје бележник у конзисторији темишварској код епископа Георгија (Летића). Исте године 18. августа у манастиру Бездину од архимандрита Исака (Дошена), настојатеља манастира, прима монашки чин. У чин ђакона рукоположио га је у темишварској Саборној цркви, Епископ темишварски др Георгије (Летић). Када је Темишвар 1917. године припао Румунији, прешао је у Нови Сад и у Бачкој епархији постао бележник конзисторије, а затим је 1921. постављен за секретара Управног одбора манастира Карловачке митрополије у Сремским Карловцима. Тада уписује филозофски факултет Београдског универзитета на којем дипломира 1929. године. Дана 18. новембра 1929. године рукоположен је у чин презвитера, а 20. новембра је произведен у чин архимандрита. Изабран је за главног секретара Сабора и Синода 1932. године и на овом положају затиче га избор за викарног Епископа марчанског 21. јуна 1936. Хиротонију над архимандритом Викентијем ивршио је патријарх Варнава у београдској Саборној цркви. Изабран је за Архијереја злетовско-струмичког, новембра 1939. године, а после одласка Епископа охридско-битољског Платона поверена му је управа над Епархијом охридско- битољском. Изабран је за Патријарха српског 1. јула 1950. године, када му је и поверена администрација епархијом банатском до избора епископа др Висариона 1951. године. Патријарх Викентије је био први Патријарх изабран у комунистичкој Југославији. Делујући у условима новог државног и друштвеног поретка, осетио је сву његову репресивност и непријатељски став према Српској цркви. У таквим околностима настојао је да се црквени закони и уредбе правилно примењују. Уложио је огроман напор и енергију око регулисања са државом здравственог и пензионог осигурања свештеника и њихових породица. Као Патријарх српски успоставио је везе и сестринске односе са другим православним црквама које су услед ратних прилика ослабиле. Према сведочењу епископа шумадијског др Саве (Вуковића) у књизи Српски јерарси, Београд 1996. године, патријарх Викентије је умро под врло загонетним околностима, убрзо после заседања Светог архијерејског сабора на којем није призната тзв. “Македонска православна црква”. Умро је 5. јула 1958. године у Београду и сахрањен у гробници митрополита Михаила у београдској Саборној цркви.

Епископ Хризостом (Војиновић) (1979-1980)

ep hrizostom vojinНакон изненадне смрти епископа др Висариона (Костића) 1. децембра 1979. године Синод Српске православне Цркве администрацију банатске епархије поверио је епископу браничевском Хризостому (Војиновићу). Епископ Хризостом, у свету Љубисав, родио се у селу Салаковцу крај Пожаревца дана 15. јуна 1911. године, од оца Добросава и мајке Вукосаве. Гимназију је завршио у Пожаревцу, Богословију Светог Саве у Сремским Карловцима и Богословски факултет у Београду. Замонашен је у манастиру Раковица 25. априла 1935. године од архимандрита др Јустина (Поповића), 28. априла рукоположен је у чин ђакона, а 29. за презвитера од епископа браничевског Венијамина. Био је суплент у Богословији у Сремским Карловцима, као и службеник канцеларије Светог Архијерејског Синода. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1947. године, а хиротонисан је 15. јуна исте године у Саборној цркви у Београду. Од 1947. године до 1951. помагао је патријарсима Гаврилу и Викентију, поред својих редовних викарских дужности, у администрирању епархије банатске, чији су они били администратори. Године 1951. изабран је за епископа будимског, али због политичких прилика није могао бити устоличен у Сент Андреји већ је 1952. године изабран за епископа браничевске епархије. Умро је у Пожаревцу 24. септембра 1989. године и сахрањен поред пожаревачког Саборног храма.

Епископ др Сава (Вуковић) (1980-1985)

ep sava vukovicНе може да се говори о епископима банатске епархије, а да се не спомене њен администратор који је допринео да ова епархија васкрсне, а то је епископ др Сава (Вуковић), који је значајан не само за ову епархију, него и за целу Српску Православну Цркву. Епископ др Сава (у свету Светозар Вуковић) родио се у Сенти 13. априла 1930. године. Основну школу и нижу реалну гимназију завршио је у Сенти, Богословију Свети Сава у манастиру Раковица 1950., а Богословски факултет у Београду 1954. године. Школску годину 1957/58. провео је на постдипломским студијама на Старокатоличком богословском факултету Универзитета у Берну радећи, у исто време, на изради своје докторске дисертације Типик архиепископа Никодима. Ментор му је био др Лазар Мирковић. По повратку из Швајцарске постављен је 1958. за суплента Богословије Свети Сава у Београду. Докторирао је на Богословском факултету у Београду 15. маја 1961. године. Замонашио га је у манастиру Ваведење у Београду патријарх српски Герман 3. новембра 1959. године, а 4. децембра рукоположио у чин јерођакона. У чин презвитера рукоположио га је патријарх српски Герман 3. јуна исте године и произвео у чин протосинђела. За архимандрита 24. јуна га је произвео митрополит загребачки Дамаскин. Изабран је за викарног епископа моравичког 20. маја 1961. године. а хиротонисан је у београдској Саборној цркви 23. јула 1961. године од стране патријарха српског Германа. Као викарни епископ предавао је на Богословском факултету у Београду литургику са историјом уметности од 1961. до 1967. године. За епископа источно-америчког и канадског изабран је 1. јуна 1967. и на овом положају остао је све до 13. септембра 1977. За епископа шумадијског изабран је 21. маја 1977. и ту остаје све до своје смрти 17. јуна 2001. године. Као епископ шумадијски представљао је Српску православну цркву у комисији за припрему Светог и великог сабора православне цркве у Женеви (1979-1991) и у дијалогу са римокатоличком црквом (1980- 1991). По жељи Светог Архијерејског Сабора и Синода администрирао је следећим епархијама: Источно- америчком и канадском (1977-1978), жичком (1978), банатском (1980-1985), темишварском (1980-1996), средњезападно-америчком (1986-1988), западно-америчком (1986-1988) и бачком (1988-1990). Као администратор Епархије банатске обновио је часопис Банатски весник (1981.) у Вршцу након педесет година паузе. Био је кандидат за избор патријарха српског после умировљења патријарха Германа 1990. године. Одликован је орденом Светог Саве првог степена за четрдесет година пастирске службе 2001. године. Био је и дописни члан САНУ. Десетак дана после додељивања овог признања 17. јуна у Ургентном центру у Београду, упокојио се Господу. Сахрањен је у Саборном храму у Крагујевцу уз највеће почасти. Опело је служио патријарх Павле са око тридесетак архијереја и бројним свештенством СПЦ-а.

Српска православна Епархија банатска данас

На свом редовном заседању у седници својој од 23. маја 2003. године под А.С.бр.84/зап.169. Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је за Епископа банатског изабрао Његово Преосвештенство Епископа аустралијско-новозеландског Митрополије новограчаничке Господина Никанора. Одлуком Светог архијерејског синода Српске православне цркве С.А.С.бр.165. од 2. фебруара 2004. године, Епископ банатски Господин Никанор устоличен је у трон Eпископа банатских у недељу 8. фебруара 2004. године. Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор, успешно управља и води све активности у Епархији банатској, вршећи при том озбиљан надзор над радом свих Епархијских управних тела и Епархијских канцеларија, у својству Председника Епархијског црквеног суда, Председника Епархијског Савета и Председника Епархијског управног одбора Епархије банатске. ep savet sada 2013

С лева на десно: ђакон Игор Станковић, протојереј Нинослав Качарић, Епископ банатски Г. Никанор, јереј Бранко Глумац, јереј Жељко Стојић, ђакон Срђан Шарић

Јереј Бранко Глумац, свршени богослов и свршени студент Богословског Института при Богословском факултету СПЦ у Београду, привремени парох треће светониколајевске парохије у Вршцу, обавља дужност Архијерејског заменика Епископа банатског. Протојереј Нинослав Качарић, дипломирани теолог и магистар православних богословских наука, привремени парох четврте светониколајевске парохије у Вршцу и старешина храма Светог Теодора Вршачког у Вршцу, обавља дужности Секретара Епископа, Секретара Епархијског управног одбора и Координатора за верску наставу у Епархији банатској, водећи при том и уредништво Епархијског часописа „Банатски весник“. Јереј Жељко Стојић, свршени богослов и студент Православног Богословског факултета „Светог Василија Острошког“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, привремени парох друге светоуспенске парохије у Вршцу, обавља дужност Благајника са књиговођством Епархије банатске, као и координацију враћања ПДВ-а Црквеним јединицама и ПИО свештеника у Епархији банатској. Протођакон Игор Станковић, свршени богослов и студент Православног Богословског факултета „Светог Василија Острошког“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, и парохијски ђакон при Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу, обавља дужност Секретара Епархијског црквеног суда, Секретара Фонда солидарности Епархије банатске, води рачуноиспитачке послове, набавку и продају свећа и осталог административног материјала, као и пословање Епархијске продавнице у Вршцу. Јерођакон Јефрем (Певач), сабрат манастира Средишта, и монахиња Марија (Радановић), сестра при манастиру Свете Меланије Римљанке у Зрењанину, на послушању су у Владичанском двору у Вршцу и обезбеђује све свакодневне потребе као и организацију прослава и уређења двора Епархије банатске.

Епархијски црквени суд

ep crkveni sud 2013На основу члана 117. и 120. Устава Српске православне цркве, Епископ банатски Никанор је донео Одлуку Е.Бр.43. од 05.02.2013. године: Разрешавамо досадашње чланове Епархијског црквеног суда Епархије банатске (протојереја-ставрофора Бранка Попова, протојереја-ставрофора Стевана Урошева и протојереја- ставрофора Арсена Виловског ) са 31. децембром 2012. године, а постављамо нове чланове и чланове заменике за мандатни период од 1. јануара 2013. до 31. децембра 2018. године. Редовни чланови: 1.протојереј Бранислав Аврам, привремени парох друге световаведењске парохије и Старешина храма Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину – Црквеносудски тужиоц; 2.протојереј Стојче Цветковић, привремени парох пете светоуспенске парохије у Панчеву – члан: 3.протојереј-ставрофор Драган Говорчин, привремени парох прве парохије у Мокрину – члан. Чланови заменици: 1.протонамесник Ненад Милић, привремени парох треће светоуспенске парохије и Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Вршцу; 2. протонамесник Мирослав Станковић, привремени парох треће парохије у Меленцима; 3.јереј Рајко Срдић, привремени парох из Орловата.

Епархијски савет

На основу Чл.137. Устава Српске православне цркве, а у вези са закључком консултативног састанка са Архијерејским намесницима одржаног 27. децембра 2012. године у Епископској резиденцији у Зрењанину, по писменим предлозима за потврду нових чланова Епархијског Савета Српске православне Епархије банатске за мандатни период од 1. јануара 2013. до 31. децембра 2018. године, Епископ банатски Никанор је донео Одлуку Е.Бр.820. од 31.12.2013. године, која је потврђена од одлуком Светог Архијерејског синода СПЦ Број: Број 42/зап.81. од 24. јануара 2013. године, и одлуком Патријаршијског управног одбора Број 54/зап.27. од 15. јануара 2013. године: savet eparhije banatske 2013Редовни чланови: -Јеромонах Димитрије ( Лазић ), Настојатељ манастира Војловице; -Протојереј Борко Лукић, В.Д. Архијерејски намесник алибунарски; -Протојереј Јанко Цицка, Архијерејски намесник белоцрквански; -Протонамесник Миломир Тодоровић, В.Д. Архијерејски намесник вршачки; -Протонамесник Борко Томић, В.Д. Архијерејски намесник житиштански; -Протонамесник Слађа Ристић, В.Д. Архијерејски намесник зрењанински; -Протојереј-ставрофор Арсен Виловски, Архијерејски намесник кикиндски; -Протонамесник Душан Васић, В.Д. Архијерејски намесник ковински; -Протонамесник Миливоје Секулић, В.Д. Архијерејски намесник новобечејски; -Протојереј-ставрофор Душан Рус, Архијерејски намесник новокнежевачки; -Протојереј Драгослав Павловић, Архијерејски намесник оповски; -Протојереј- ставрофор Стеван Урошев, Архијерејски намесник панчевачки; -Протонамесник Светозар Бузаџија, В.Д. Архијерејски намесник сечањски; -Господин Петар Жебељан, наставник из Добрице; -Господин Бранислав Арашков, наставник и Директор Основне школе „Мара Јанковић“ у Кусићу; -Господин Александар Ђорђевић, приватни предузетник из Вршца; -Господин Војислав Мркшић, приватни предузетник из Српског Итебеја; -Господин Драган Даниловић, дипл. инг. машинства из Зрењанина; -Господин Драгомир Пудар, адвокат из Кикинде; -Господин Др Невен Жикић, лекар из Ковина; -Господин Георгије Дујин, магистар пољопривредних наука из Новог Бечеја; -Господин Рајко Станисавић, дипл. инг. шумарства из Новог Кнежевца; -Господин Милован Којић, аутомеханичар из Ченте; -Господин Андреја Халупа, адвокат из Панчева; -Господин Новак Зубац, дипломирани економиста из Јаше Томића. Чланови заменици: -Монах Теодор ( Вуковић ) – сабрат манастира Средишта; -Јереј Немања Бенин из Банатског Карловца, Арх.нам. алибунарско; -Протојереј Спаса Аћимов из Врачев Гаја, Арх.нам. белоцркванско; -Протојереј Михајло Вукотић из Велике Греде, Арх.нам. вршачко; -Протонамесник Саво Мајсторовић из Српског Итебеја, Арх.нам. житиштанско; -Јереј Миодраг Станојевић из Зрењанина, Арх.нам. зрењанинско; -Протонамесник Вујадин Стокић из Кикинде, Арх.нам. кикиндско; -Протојереј Чедомир Грујичић из Баваништа, Арх.нам. ковинско; -Јереј Младен Пргомеља из Беодре, Арх.нам. новобечејско; -Јереј Светолик Симулов из Чоке, Арх.нам. новокнежевачко; -Протонамесник Петар Илић из Идвора, Арх.нам. оповско; -Протојереј Спасоје Милошевић из Долова, Арх.нам. панчевачко; -Протојереј Бране Ђумић из Јарковца, Арх.нам. сечањско; -Господин Жељко Ђоровић, Општински службеник из Банатског Карловца; -Господин Зоран Спасојевић, приватни предузетник из Вршца; -Господин Др Душан Сланкаменац, лекар из Зрењанина; -Господин Слободан Гашић, пензионер из Накова; -Господин Бранимир Ранков, психолог из Новог Кнежевца; -Господин Александар Варга, пољопривредни инжењер из Панчева. Епархија банатска данас има 12 Архијерејских намесништава ( алибунарско, белоцркванско, вршачко, житиштанско, зрењанинско, кикиндско, ковинско, новобечејско, новокнежевачко, оповско, панчевачко и сечањско ), 145 Црквених општина, 206 парохија, 162 активна парохијска свештеника, 24 пензионисана свештеника ( клирика Епархије банатске ), и 8 парохијских ђакона. У Епархији банатској имамо 9 активних манастира: 4 мушка ( Средиште у Малом Средишту, Војловица у Панчеву, Баваниште у Баваништу и Скит Св. 40 мученика у Гају ) и 5 женских ( Месић у Месићу, Хајдучица у Хајдучици, Свете Тројице у Кикинди, Свете Меланије у Зрењанину и Св. вмч. Димитрија у Влајковцу ), са укупно шест свештеномонаха, три монаха, пет искушеника, двадесетичетири монахиње и три искушенице. Проблем враћања национализованог земљишта и задужбина је отворен и актуелан. У Епархији Банатској је у питању 8.172ha земљишта и 140 задужбинских зграда у Ковину, Вршцу, Зрењанину и Панчеву, а у процедури позитивног решења је 146 поднетих захтева за повраћај црквене имовине Црквених јединица Епархије банатске. Такође је у фази решавања врло специфично питање повраћаја манастира Војловице, који се налази у кругу Рафинерије нафте у Панчеву, у власништво Епархије банатске, а процедура је започета и већ делимично решена између Владе Републике Србије, Скупштине Града Панчева, предузећа НИС-Гаспром и Епархије банатске. У врло компликованом и мукотрпном судском процесу, Епархија банатска и Црквена општина Кикинда је и после неколико пресуда Општинског, Окружног и Врховног суда Републике Србије, у процесу повраћаја у своје власништво стана (сада богомољу и зимску крстионицу) у власништву Ц.О.Кикинда, у улици Генерала Драпшина бр.5, који је дуго година бесправно користио Бранко Брцански, син покојног проте Брцанског из Кикинде. Здравствено осигурање свештеника редовно уплаћују Црквене општине уз помоћ донације Канцеларије за верске заједнице Владе Републике Србије, док је седамдесет и четири свештеника који предају веронауку у Епархији банатској са потребним фондом часова, прешло је са ПИО свештеника на ПИО просветних радника при школама у којима предају, те су на тај начин растерећене Црквене општине. Многи од Наших парохијских храмова налазе се у фази обнове и санације разних оштећења, углавном проузрокованих капиларном влагом и зубом времена, будући да је већина барокних храмова у Епархији банатској грађена средином осамнаестог и у првој половини деветнаестог века. На следећим храмовима је у протеклом периоду започета или је већ завршена обнова: Саборни храм Светог Оца Николаја у Вршцу, храм Успења Пресвете Богородице у Вршцу и храм Свих Светих у Вршцу, храмови у Великом Средишту, Великом Гају и Купинику, Белој Цркви, Делиблату, Јасенову, Ковину, Мраморку, Елемиру, Ечки, Житишту, Зрењанину, Меленцима, Тарашу, Чоки, Бочару, Новом Милошеву, Радојеву, Борчи, Орловату, Перлезу, Фаркаждину, Ченти, Долову, Панчеву, Конаку, Милетићеву, Неузини и Хајдучици. У току претходног периодазапочети су и одвијали су се радови на изградњи нових храмова: Светих Апостола Петра и Павла у Банатском Карловцу, Светог Кнеза Владимира у Владимировцу, Свете великомученице Марине у Девојачком бунару, Светог Трифуна у Гудурици, Преподобног Рафаила Банатског у Пландишту, Преподобне мајке Параскеве-Свете Петке у Банатском Соколцу, Светих Отаца – Светог Јована Дамаскина у Клеку, Светог Василија Острошког у Равном Тополовцу, Светог пророка Илије у Честерегу, Свих Светих у Бегејцима, Светог Николе на источном гробљу у Елемиру, Светих апостола Петра и Павла на западном гробљу у Елемиру, Свете великомученице Марине у Лазареву, Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Лукићеву, Свете Тројице у Лукином Селу, Вазнесења Господњег у Зрењанину, Светог Василија Острошког у Банатском Великом Селу, Светих Козме и Дамјана у Кикинди, Светог кнеза Лазара у Накову, Светог Илије у Новиим Козарцима, Светог Стефана Дечанског у Ковину, Светог Василија Острошког у Леанци, нове капеле у Плочици, Светог Василиоја Острошког у Новом Кнежевцу, Светог Николе на гробљу у Остојићеву, Преподобне мајке Параскеве – Свете Петке у Овчи, Вазнесења Господњег у Борчи, Покрова Пресвете Богородице у Ковачици, Светих Кирила и Методија у Качареву, две нове капеле у Црепаји, Светог Саве у Панчеву, Светих апостола Петра и Павла у Глогоњу, Светог пророка Илије у Јабуци, Покрова Пресвете Богородице у Банатском Вишњићеву, Васкрсења Господег у Сутјесци, капеле Преподобне мајке Параскеве-Свете Петке у Манастиру Свете Меланије у Зрењанину. Поменућемо и нове храмове у епархији банатској чија се изградња планира у наредном периоду: у Книћанину, у Лукином Селу, у Борчи, Падинској Скели, у Панчеву на стрелишту, у Банатском Деспотовцу, Крајишнику и Шушари. У многим Црквеним општинама, уз пројекте обнове и изградње храмова, остварени су пројекти обнове старих и изградње нових парохијских домова, свештеничких станова, као и неколицине задужбинских зграда које су у црквеном власништву. Сви до сада поменути пројекти одвијају се успешно уз донације Министарства вера Републике Србије, Покрајинског секретаријата за прописе, управу и националне мањине из Новог Сада, Општинских управа, Месних заједница и многих прилога радних организација, као и појединаца. У протеклом периду, основали смо нове Црквене општине и парохије у Гудурици, Падинској Скели, Ковачици, Глогоњу, Бегејцима, Крајишнику, Борчи, као и нове парохије у Банатском Новом Селу ( другу ), у Борчи ( четврту, пету, шесту и седму ), у Вршцу ( трећу и четврту светоуспенску и шесту светониколајевску ), у Панчеву ( трећу и четврту светопреображењску, шесту и седму светоуспенску, другу и трећу светосавску ), у Зрењанину ( другу и трећу светоархангелску и четврту светоуспенску ), у Ковину ( трећу ), у Кикинди ( седму ) и у Банатском Карловцу ( другу ). Епархија банатска има од некретнина Владичански двор у Вршцу и 20ха обрадивог земљишта-укупно 20ха 84а и 64м. Епархија банатска поседује земљишну парцелу у Зрењанину у насељу Багљаш, у трајном коришћењу – гр.честица 32665, кат.честица 141 и 8/2. У површини 24 ара и 66 метара. У трајном власништву Епархије банатске је обрадиво земљиште – парцела кп.7913/8. лист бр.2318. КО Делиблато у потезу Ливаде, површине 35а и 89мкв. У трајном власништву Епархије банатске је непокретност – викенд кућа и виноград у потезу „Кула“, парцела број 21799/1. у површини од 12 ари и 15 мкв, уписане у зкњ.ул.број 9906. КО Вршац у целости, као и кућа у улици Змај Јовиној бр.58. у Вршцу, која је у току 2010. и 2011. године сређена у виду три независне стамбене целине, и на тај начин припремљена за намену у складу са актуелним потребама Епархије. Српска православна Епархија банатска је за своје потребе 19. јуна 2009. године купила стамбену зграду са дворишним простором и нузпросторијама у улици Јаше Томића бр.8. у Вршцу, парцела број 4244/1. у површини од 303квм, уписане у зкњ.ул.број 160. КО Вршац у целости, непосредно уз задњу излазну капију из дворишта Владичанског двора, и иста кућа је због трошности срушена децембра 2009. године, а на истом плацу је у току 2010. и 2011. године сазидана нова зграда намењена гаражама, магацину и летњој кухињи Владичанског двора Епархије банатске, добивши име Дворска кућа – оџаклија. Исту кућу је осветио Епископ банатски уз саслужење вршачких свештеника и уз присуство мноштва гостију – истакнутих привредника из Вршца и околине, 26. новембра 2011. године. Грунтовно и катастарско стање некретнина је сређено. Обрадиво Земљиште је у закупу од стране предузећа ДОО „Агро Богић“ из Вршца, чији је власник и директор – Господин Димитрије Богић, и у претходном периоду обрађивао то земљиште и редовно измиривао сва своја дуговања према Епархији банатској. Проблем враћања национализованих зграда, земљишта и задужбина је отворен и актуелан. У Епархији банатској је у питању 8.172ха земљишта и 140 задужбинских зграда у Ковину, Вршцу, Зрењанину и Панчеву. У процедури решавања је 146 поднетих захтева за повраћај црквене имовине Црквених јединица Епархије банатске, као и решавање врло специфичног питања повраћаја манастира Војловице, који се налази у кругу Рафинерије нафте у Панчеву, у власништво Епархије банатске. У врло компликованом и мукотрпном судском процесу, Епархија банатска и Црквена општина Кикинда је чврстим ставом и праведном борбом Епископа банатског Г. Никанора за угрожена права СПЦ – Црквене општине Кикинда, успела после неколико пресуда Општинског, Окружног и Врховног суда Републике Србије, да поврати у своје власништво стан ( сада богомољу и зимску крстионицу ) у власништву Ц.О.Кикинда, у улици Генерала Драпшина бр.5, који је дуго година бесправно користио Бранко Брцански, син покојног проте Брцанског из Кикинде.

Фонд солидарности

Епархија банатска има свој Фонд солидарности основан 1980. Године, који се финансира од годишње чланарине свештеника и манастира, као и од доприноса – 3% бруто оставрених прихода Црквених општина и манастира. На основу правилника статута Фонда солидарности Српске православне Епархије банатске, а у вези са начином рада и постојања истог, Епископ банатски Никанор је донео Одлуку Ф.С.Бр:3. од 10.01.2013. године, о конституисању новог Управног одбора Фонда солидарности Српске православне Епархије банатске у трогодишем мандату од 1. Јануара 2013. Године до 31. Децембра 2015.године, у следећем саставу: 1. Протонамесник Бранко Денчић, парох из Тараша, Арх.нам.зрењанинско, 2. Протонамесник Бранислав Миљковић,парох из Борче, Арх.нам.оповско, 3. Јереј Дејан Делић,парох из Баваништа, арх.нам. ковинско 4. Јереј Радоје Перин, парох из Обилићева, Арх.нам. новокнежевачко, 5. Јеромонах Дамаскин ( Радојчић ), сабрат манастира Баваништа. Новчане обавезе према централној црквеној каси за свеће, календаре и таксене марке редовно се исплаћују. ПИО свештеника редовно уплаћују Црквене општине, док је за осамнаест свештеника Епархије банатске, чије су Црквене општине у тешком материјалном стању, Министарство вера Републике Србије одредило помоћ која се редовно сваког месеца уплаћује са истом наменом, а седамдесетичетири свештеника који предају веронауку, прешло је са ПИО свештеника на ПИО просветних радника при школама у којима предају, те су на тај начин растерећене Црквене општине. Није лако просудити нити је могуће тачно говорити у процентима и бројкама о верујућем народу и њиховом односу према Цркви, али можемо приметити и нагласити да се доста повећао број оних који иду на Света Богослужења, посебно на Свету Литургију, оних који посте, који се исповедају и причешћују, и који се труде да живе хришћанским животом, поготово међу децом и младима. Много је више младих брачних парова који свој заједнички живот започињу Светом Тајном Брака, и који своју децу крштавају, усмеравају и уписују на веронауку у школама, науку која кроз децу образује и њихове родитеље и целе породице. На жалост, примећујемо и повећани број раскидања – развода бракова, од чега нису изузети ни поједини Наши свештеници. На основу прикупљених података из извештаја Архијерејских намесника о црквеном животу у Епархији банатској, можемо рећи да је у 2011. години регистровано 56628 домова верних, 4583 крштења, 808 венчања, 5403 опела и 64424 причешћених верника. Уз ове позитивне моменте, можемо приметити да у појединим срединама има и извесних проблема, у погледу постојања и активности одређених секти ( јеховиних сведока и адвентиста ), и то посебно у Борчи, Панчеву, Бегејцима, Зрењанину и Вршцу. Са циљем просвећивања верног народа и борбе против поменутих секти, у скоро свим градовима, а посебно у Вршцу, Зрењанину, Панчеву и Кикинди, као и у многим сеоским Црквеним општинама, организују се трибине, предавања и духовни разговори на разне актуелне теме. У неким Црквеним општинама постоје извесни проблеми засновани на лошим односима између свештеника, Црквеноопштинских управних одбора и верника, као и у погледу организовања, одлажења и причешћивања одређених група верника, без знања и благослова надлежног пароха и Епископа, те се на тај начин изазива смутња и забуна међу верницима у одређеним срединама (Борча, Ковин, Зрењанин), највише по питању поста, исповести, причешћа и измењеног начина богослужења. Жалимо што су двојица Наших свештеника самовољно напустили своје парохије, и без благослова надлежног Епископа прешли код монаха Артемија. Њих смо одлукама Црквеног суда Епархије банатске Бр.95. и 96. од 01.11.2012.године, а на основу одлука Светог архијерејског синода Број 1324/зап.1045. од 18.10.2011, 1410/зап.1074. од 13.11.2012, и 1411/зап.1075. од 13.11.2012, казнили лишењем свештеничког чина.

Студенти (цивили) Епархије банатске:

Драган Аћимов, Милорад Алексин, Никола Будишин, Марко Бошков, Милош Брадаш, Симеон Васић, Александар Вујковић, Виктор Годошев, Ђуро Ђенић, Гордана Ђонин, Радомир Ђурановић, Мирко Јовић, Велибор Јанковић, Милош Крстић, Драган Келемен, Владимир Козић, Љубомир Лукић, Андрија Марковић, Нинослав Манојловић, Бранко Марковић, Игњат Миљковић, Владимир Марковић, Миломир Милошевић, Бојан Матић, Мирјан Мирков, Горан Милосављев, Велибор Митровић, Иван Михњевић, Александар Миланков, Марко Миловановић, Ђура Милашевић, Владимир Мирков, Слободан Мојсејев, Наташа Антовић, Иван Несторовић, Славко Њаради, Предраг Надрљански, Владимир Оцокољић, Милош Остојић, Сава Пауновић, Александар Павловић, Синиша Пајкановић, Нинослав Пандуров, Борислав Пандуров, Живојин Паскуљ, Александар Петровић, Јован Перић, Данило Поповић, Владимир Пурковић, Бобан Петрушић, Станоје Ранкић, Александар Секулић, Душан Сукновић, Бојан Стајић, Војислав Симић, Димитрије Станојевић, Стефан Симић, Драган Стојишин, Александар Самарџић, Душан Сантрач, Владимир Тодоровић, Карађорђе Тривуновић, Стефан Јовичић, Стефан Тубић, Далибор Тајкуна, Александар Тодоровић, Мирослав Тошић, Ћетко Ћетковић Јовановић, Владимир Ћирић, Радован Урошевић, Слободан Шибул, Милан Штетин, Александар Шуковић, Ђорђе Бајкић, Јелена Величков, Радмило Верић, Марија Војин, Александар Голијанин, Биљана Гак, Милорад Добросављев, Александар Ђенић, Александар Јовановић, Раде Крајновић, Верица Лончарски, Димитрије Маринковић, Јелена Матијевић, Александра Милић, Јасмина Милосављевић, Марко Мирков, Војислав Симић, Сава Мирков, Данијела Нинић, Ненад Пилиповић, Мирослав Петров, Небојша Петровић, Владимир Петровић, Мића Петровачки, Тијана Радовић, Милош Ранисављевић, Синиша Радул, Јосиф Риман, Дејан Ромањак, Миодраг Савин, Лазар Сланкаменац, Љубица Станојловић, Марија Стојановић, Владимир Стојанац, Веселин Тодоровић, Станиша Уверић, Бобан Цветковић, Ђорђе Цветковић, Слободан Петровић, Јован Бузаџија, Зоран Јованов,.

Богослови Епархије банатске:

Александар Алексовски, Раде Благојевић, Миле Бабић, Милан Бабајанин, Саша Беланов, Иван Бојичић, Иван Будишин, Иван Барајац, Радован Благојевић, Никола Банковић, Милан Будак, Бранко Беланов, Зоран Бурсаћ, Милош Бузаџин, Саша Бугарски, Милан Васиљевић, Вук Вранковић, Михајло Вуловић, Бранко Велушић, Симеон Васић, Немања Глишић, Душан Глигоријевић, Синиша Глишић, Душан Гвозденовић, Никола Грујић, Далибор Визир, Рајко Вулин, Филип Вулеташ, Золтан Вириг, Слободан Дакић, Огњен Даковић, Љубиша Давидов, Зоран Добрић, Милан Дука, Милорад Ђуричин, Душан Ђурић, Миодраг Ђукић, Сима Еремић, Ђорђе Еремић, Драган Живков, Никола Илић, Стефан Живковић, Миладин Игњатов, Ђорђе Јоловић, Милош Јовановић, Александар Јефтенић, Душан Јечменица, Слободан Кнежевић, Александар Кострешевић, Новица Ковачевић, Сава Кивић, Милан Лазић, Јован Лукач, Филип Лагунџин, Љубиша Лаловић, Димитрије Митић, Немања Милинковић, Филип Мирковић, Никола Манојлов, Ђорђе Маричић, Синиша Николић, Милан Олујић, Стефан Нишевић, Стефан Остојић, Горан Остојић, Душан Петрушић, Ђорђе Петровић, Зоран Пејчић, Милош Пешић, Милош Попов, Стеван Ристић, Миленко Саиловић, Ненад Радин, Ненад Радојичић, Далибор Солић, Срђан Сефчик, Урош Стаменковић, Стеван Стевић, Јовица Станојевић, Огњен Сарић, Сретен Станојевић, Марко Станојевић, Стефан Тришић, Јовица Тубић, Милутин Тадић, Алексанадр Торњански, Ненад Тривуновић, Тимотије Томић, Бојан Чоловић, Сава Штеванов, Александар Шебез, Драган Штрбац, Стефан Шинжар, Веселин Стајић, Бобан Антић, Стефан Сремац, Дамир Велемиров, Ђорђе Влачић, Вук Ђукић, Момчило Вујић, Јован Грубић, Бранислав Голић, Небојша Боловачки, Душан Даковић, Предраг Ђуровић, Синиша Ђорђевић, Милорад Ђуричин, Никола Момиров, Радојко Јовановић, Борислав Јовановић, Душан Ковачевић, Александар Цицка, Владимир Крушка, Драгован Крунић, Мирко Кнежевић, Александар Миљковић, Филип Васић, Илија Миланов, Саша Нецков, Слободан Нешковић, Александар Николић, Саша Николић, Јован Оприн, Горан Палашки, Ђорђе Пејчић, Александар Ранкић, Синиша Радул, Ђорђе Дивљачки, Ранко Радловић, Славиша Спасојевић, Срђан Спасојевић, Владо Секулић, Предраг Секулић, Ђуро Стојичић, Ненад Стојнић, Драган Станковић, Предраг Милинковић, Младен Стефанчев, Срђан Травањев, Божидар Тојичић, Јовица Трпчевић, Јовица Станојевић.

Пензионисани свештеници Српске православне цркве – Епархије банатске у 2013. години:

Протојереји-ставрофори: 1. Јован Веселиновић (Алибунар), сада у Епархији сремској (у Инђији), 2. Душан Нишевић (Пландиште), сада у Епархији бачкој (у Пригревици), 3. Младен Кусицки (Вршац), сада у Епархији банатској (у Вршцу), 4. Василије Лазаревић (Вршац), сада у Епархији банатској (у Месићу), 5. Душан Јованов (Зрењанин), сада у Епархији банатској (у Зрењанину), 6. Бранко Попов (Зрењанин), сада у Епархији банатској (у Новом Кнежевцу), 7. Рајко Голушин (Мокрин), сада у Епархији банатској (у Мокрину), 8. Тодор Мишковић (Кикинда), сада у Епархији банатској (у Кикинди), 9. Вукадин Винклеровић (Руско Село), сада у Епархији банатској (у Руском Селу), 10. Радослав Дивљаков (Српска Црња), сада у Епархији банатској (у Томашевцу), 11. Ђорђе Мишковић (Обилићево), сада у Епархији банатској (у Новом Кнежевцу), 12. Вујадин Ранковић (Панчево), сада у Епархији банатској (у Јабуци), 13. Милисав Васић (Омољица), сада у Епархији банатској (у Омољици), 14. Арсен Виловски (Кикинда), сада у Епархији банатској (у Кикинди). Протојереји: 1. Мирко Томић (Вршац), сада у Епархији банатској (у Вршцу), 2. Драгиша Стојадинов (Вршац), сада у Епархији банатској (у Вршцу), 3. Милош Влајков (Житиште), сада у Епархији банатској (у Житишту), 4. Душан Моромилов (Зрењанин), сада у Епархији банатској (у Зрењанину), 5. Милорад Ановић (Ечка), сада у Епархији банатској (у Зрењанину), 6. Православ Николић (Кикинда), сада у Епархији жичкој (у Чачку), 7. Миле Вуловић (Ковин), сада у Архиепископији београдско-карловачкој (у Београду), 8. Радослав Тарајић (Баваниште), сада у Епархији банатској (у Банатској Дубици), 9. Чедомир Константиновић (Санад), сада у Епархији банатској (у Елемиру), 10. Раде Коврлија (Баранда), сада у Епархији банатској (у Мраморку-Црепаји), 11. Лазар Ђуркин (Сефкерин), сада у Епархији банатској (у Сефкерину), 12. Богдан Самуилов (Панчево), сада у Епархији банатској (у Панчеву), 13. Мирослав Вујић (Дубовац), сада у Епархији сремској (у Сурчину). Протонамесници: 1. Момир Ранковић (Алибунар), сада у Епархији банатској (у Алибунару), 2. Недељко Мендебаба (Перлез), сада у Епархији банатској (у Перлезу), 3. Милан Пауновић (Влајковац), сада у Епархији банатској (у Вршцу). Јереји: 1. Никола Јовичић (Дебељача), сада у Епархији банатској (у Панчеву).

Прославе и културни живот у Епархији Банатској

Српска православна Епархија банатска има свој лист „Банатски Весник“, који је покренут 1941. године, а поново редовно излази од 1981. године, у виду троброја, три пута годишње, и садржи најзначајније моменте из живота Епархије банатске, посебно обрађујући теме везане за извођење и унапређење веронауке у школама, као и стручне богословско-историјске научне радове еминентних професора и академика, као и богослова и студената Богословског факултета, клирика Епархије банатске. Уз овај лист, неке Црквене општине издају парохијске листове намењене парохијанима, обрађујући дешавања из локалних црквених заједница и просвећујући верни народ. Слава Епархије банатске, града Вршца и Општине Вршац, јесте празник Светог свештеномученика Теодора, Епископа вршачког, и посебно је као таква установљена 29. маја 2005. године, када је по први пут заједнички свечано прослављена у храму Светог свештеномученика Теодора, Епископа вршачког у Вршцу, у Владичанском двору и у згради Општине Вршац, сабором верног народа и црквених хорова Епархије банатске, и та се традиција из године у годину наставља. 2006. године, установљена је епархијска прослава празника Светог владике Николаја Српског, уочи празника – 2. маја – свечаним вечерњим богослужењима, предавањима, промоцијама књига, као и конце

Орден Светог Теодора Вршачог

orden sv teodora vrsackogНа основу Одлуке Епископа банатског Е.Бр.543. од 18.септембра 2006.године,и Одлуке Светог архијерејског синода Српске православне цркве С.А.С.Бр.1778/зап.1170. од 28. Септембра 2006.године,као највише одликовање Епархије банатске заслужним верницима и добротворима наше Свете Цркве установљен је Орден Светог Теодора Вршачког. Епископ банатски Никанор је у току претходних година одликовао Орденом Светог Теодора Вршачког, највишим одликовањем Епархије банатске, за показану ревност, труд и љубав према светињама цркава и манастира Епархије банатске, следеће заслужне личности и институције: Господина Љубисава Шљивића, Директора Д.П. „Други Октобар“, Приликом отварања фабрике воде „Моја вода“ у Вршцу (21.07.2006.), Протојереја-ставрофора Тодора Мишковића, Архијерејског намесника кикиндског, поводом одласка у пензију (03.09.2006.), Господина Миодрага Бабића, Председника Хемофарм Концерна-Вршац (22.09.2007.), Господина Јовицу Заркулу, Председника Општине Вршац (27.04.2008.), Његово Високопреосвештенство Митрополита дабро-босанског Господина Николаја (18.05.2008.), Господина Милана Калинића, приватног предузетника из Београда (18.05.2008.), Господина Срђана Миковића, Председника Општине Панчево (29.06.2008.), Господина Бранка Јоцића, Директора Републичке Дирекције за путеве-Београд (29.06.2008.), Госпођу Јелену Бабић, Извршног Директора Фондације Хемофарм-Вршац (04.12.2008.), Господина Др Томислава Бранковића, Саветника Министра вера Републике Србије (05.12.2008.), Његово Високопреосвештенство Митрополита варњенског и великопреславског Господина Г. Кирила из Бугарске Патријаршије (24.05.2009.-поводом посете Српској православној цркви-Епархији банатској у Вршцу), Скупштину Општине Вршац (29.05.2009.-приликом прославе јубилеја 415. од мученичког страдања Светог свештеномученика Теодора, Епископа вршачког, а поводом проглашења пешачке зоне Тргом Светог Теодора Вршачког у Вршцу), Господина Александра Ђорђевића, Председника Задужбинскогртима хорова, а на сам дан празника – 3. маја – Светом архијерејском литургијом уз сабор верног народа из целе Епархије банатске. Све ово се организује у манастиру Војловици, будући да је Свети владика Николај у овом манастиру био интерниран две године у току другог светског рата, пре одласка у логор Дахау. Сваке године у току Часног, великог поста, организују се исповести свих свештеника Епархије банатске по Архијерејским намесништвима, средом и петком, уз служење Светих архијерејских литургија Пређеосвећених дарова, причешће свих свештеника, и одржавање братских састанака, на којима се разматрају разни заједнички проблеми и размењују пастирска искуства. Морамо истаћи да је хорска црквена музика у Епархији банатској веома развијена и да постоји дуга традиција хорског певања у многим срединама. Тринаест црквених хорова ( у Вршцу, Ковину, Зрењанину, Кикинди, Панчеву, Новом Кнежевцу, Новом Милошеву, Опову, Меленцима и Борчи) активно учествују и доприносе благољепију богослужења. Многи од њих постигли су истакнуте резултате не само у нашој земљи, него и на фестивалима и такмичењима широм Европе. Уз црквене хорове, у свим градовима постоје веома успешни омладински хорови и културно-уметничка друштва, који често узимају учешћа и у црквеним прославама. фонда Црквене општине Вршац (22.06.2009.-поводом изградње новог духовног центра Светог Теодора Вршачког при Црквеној општини Вршац), Господина Јована Сија, великог дародавца Црквене општине Борча (17.10.2009.-приликом канонске посете Црквеној општини у Борчи), Господина Страхињу Ђаковачког из Житишта (09.05.2010. – поводом освећења обновљеног храма Св.вмч. Георгија у Житишту), Господина Драгана Попова, Директора Земљорадничке задруге Уљма (29.05.2010. – поводом славе храма Светог Теодора Вршачког и изградње парохијског дома при истом храму у Вршцу), Господина Зорана Попова, привредника из Вршца (30.05.2010. – поводом славе обновљеног храма Свих Светих у Вршцу), Академика проф.др Димитрија Стефановића из Панчева, за дугогодишњи рад на развоју црквене хорске музике ( 30.05.2010.), Господина проф. Љубинка Видаковића из Бијелог Брда – Руда, дугогодишњег професора Српске православне богословије (10.08.2010. – приликом прославе 25 година Епископске службе Епископа банатског Г.Никанора), Господина Бранка Радунковића из Прњавора – Баточине, за педесетогодишњи уметнички рад (10.08.2010. – приликом прославе 25 година Епископске службе Епископа банатског Г.Никанора), Господина Милорада Ћирића, архитекту из Вршца (07.12.2010. – приликом освећења приступних путева манастиру Месићу), Господина Стева Милановића, Директора предузећа „Војводинапут – Панчево“ из Вршца (07.12.2010. – приликом освећења приступних путева манастиру Месићу), Господина Љубодрага Кнежевића из Вршца, Директора А.Д. „Игма-Уљма“ (29.05.2011. – поводом славе храма Светог Теодора Вршачког и изградње парохијског дома при истом храму у Вршцу), Др Лазара и Др Драгицу Тинтор из Вршца (29.05.2011.), Господина Ненада Јанкова из Костолца, дародавца Црквене општине Острово (08.10.2011.), Господина Мирка Вучуревића, ктитора храма Свете Петке у Банатском Двору (27.10.2011.), Господина Вукашина Вујасиновића из Ковина, дародавца храма Светог Стефана Дечанског у Ковину (24.11.2011.) Господина Миливоја Вребалова из Врањева, Председника Општине Нови Бечеј у мандату од 2006. до 2012. године (07.07.2012.), Госпођу Круницу Расипанов из Јасенова, дародавца храма Св. вмч. Димитрија у Јасенову (21.10.2012.), Господина Мирослава Кришана из Дебељаче, Председника Општине Ковачица (25.10.2012.), Протојереја-старофора Бранка Попова, пароха прве светоархангелске парохије и старешину храма Сабора Светих Архангела у Зрењанину, поводом одласка у пензију (31.10.2012.), и Господина Иштвана Јенеи из Кањиже, Генералног Директора А.Д. „Потисје Кањижа“ (07.02.2013.).vladicanski dvor 2013

Владичански двор Епархије банатске у Вршцу

Владичански двор у Вршцу сазидан је трудом Епископа Јована (Георгијевића) Ђорђевића и прилозима добротвора вршачких. Подигнут је у драматичном времену када је Српска православна црква утирала нови пут свога деловања у Угарској. Владичански двор у Вршцу је првенац нових архитектонских тенденција црквене уметности на простору Баната. Подизање резиденције трајало је у периоду од 1756. до 1763. године. Првобитни изглед владичанске резиденције, по записима, везује се за ‘’барокни стил’’, а архитектонско решење приписује пруском инжењеру грађевине, чије име није остало забележено. Током протеклих столећа екстеријер и ентеријер здања је надграђиван. Прва реконструкција двора везује се за период од 1833. до 1843. године, у доба епископовања владике Јосифа (Рајачића), када је претрпео измене у ‘’бидермајер стилу’’. Почетком двадесетог столећа, за време епископовања Гаврила (Змејановића), примио је ново рухо (које данас затичемо), у архитектури названо ‘’еклектика’’. Фасада је последњом реконструкцијом примила раскошнији изглед, а кров грађевине је делимично измењен подизањем три куполе. Владичански двор је овом добро одмереном обновом, у пространом окружењу зеленила, примио изузетно свечан изглед по узору на европске резиденције. Управо тај спољашњи гламур допринео је да се резиденција с правом назива најлепшом (најотменијом) у нашој ‘’новој’’ црквеној архитектури. Ентеријер двора, у архитектонском смислу, везује се за различите периоде што (управо) чини праву драгоценост објекта. Најрепрезентативнији је горњи спрат у коме су салони, кабинет, библиотека, велика трпезарија, гостински апартмани. Просторе таваница и зидова краси богата декоративна пластика флоралних мотива, масивни лустери и старе рељефне каљеве пећи опточене бојеном керамиком. Склад белог мермерног степеништа и савршени одливци пластике, хол чине изузетно свечаним. На доњем спрату, у десном крилу налазе се канцеларије Епархије банатске. На супротној страни су келије и капела посвећена Сабору Светих Архангела. Владичанска капела у вертикали обухвата приземље и први спрат и у потпуности је уклопљена у дворски екстеријер. Улаз у капелу налази се са леве стране од главног улаза у двор. На левој бочној страни фасаде резиденције налази се звоно капеле, изливено у Грацу 1766. године. Зидани иконостас у капели осликао је Никола Нешковић, у духу ‘’украјинског барока’’. На иконостасу доминира сцена Рождества Господњег, оивичена позлаћеним рељефним венцем испод кога је и запис који указује да је иконостас завршен 1773. године. Иконостас изузетно драгоценим чине осликани ликови у медаљонима, који представљају родослов Господа Исуса Христа кроз Стари Завет (по Јеванђељу). Садашње царске двери не припадају старом иконостасу. Супротно од иконостаса, изнад лука који по средини раздваја капелу налази се фреска ‘’Последња вечера’’, вероватно рад Светислава Вуковића. Изведена је у духу академског реализма, уљаним бојама на малтеру, у првој половини 20. века. У олтарском простору, у доњој зони некада је постојао живопис, а данас је сачувана само једна сцена. Часна трпеза изведена је у камену, а ноге су обликоване у виду лавова. У олтарском простору чувају се мошти Светог Артемона. У капели тихује Чудотворна икона Пресвете Богородице Винчанске – Бездинске, заштитница Епархије банатске. Првобитни назив иконе је Богородица Владимирска и она потиче из Русије, а верује се да је живописана у периоду између 15. и 16. века. У Србију је доспела 1727. године, као дар руских монаха манастиру Винчи. У владичанском двору у Вршцу налази се од 1931. године. Пресвети образ Богомајке окован је драгим камењем. У подножју иконе, на сребрној плочи, урезано је молепствије патријарха Арсенија IV Шакабенте. У капели је изложена канонска икона Светог свештеномученика Теодора Вршачког, коју је начинио иконописац Чедомир Милосављевић. Живописана је у периоду 1994/95. године, на подобије увршћивања Свештеномученика Теодора у календар светих. У владичанском параклису налази се и платно ‘’Небески Јерусалим,’’ рад непознатог сликара (вероватно Руса). Дело је завидног формата сликано у духу ‘’левантинског барока’’. У минијатури су изведене сцене Старог и Новог Завета. Овакве иконе некада су поручивали поклоници Свете земље, (који су тада стекли право да испред свог имена додају титулу Хаџи) и њих за успомену на тај пут даривали храмовима. Платно ‘’Небески Јерусалим’’ некада се налазило у Саборном храму Светог Оца Николаја.nebeski jerusalim 2013Испред певнице, на постаменту, налази се дрвени Часни Крст који је освећен на Велики Петак у Јерусалиму. Капела од црквеног мобилијара поседује: две певнице, стасидије и епископски трон на коме је икона Светог свештеномученика Теодора Вршачког. Супротно од трона, у зиду, уграђен је ктиторски запис изведен на каменој плочи са рељефним инсигнијама вршачког владичанства. Плоча коју ‘’придржавају’’ два ангела, исклесана у камену, изведена је 1773. године. Верне репродукције икона Пресвете Богородице Тројеручице и Пресвете Богородице Млекопитатељнице израђене на Светој Гори са благословом Епископа банатског Г. Никанора, донете су од стране Господина Милана Поповића, угледног привредника из Вршца, у капелу Владичанског двора у Вршцу 11. априла 2013. године, и ту ће се налазити до даљњег. ikone ep dan 2013У дворској ризници похрањене су 292. иконе које датирају из периода од 18. до 19. века. Потичу из цркава Епархије банатске, намесништва вршачког, панчевачког, зрењанинског и кикиндског. Иконе су седамдесетих година двадесетог века од стране Епархије и Покрајинског завода за заштиту споменика културе, из парохијских цркава пренете у Владичански двор, јер су биле ван богослужбене употребе (оштећене). У тој деценији конзерватори ‘’Матице Српске’’ конзервирали су 32 иконе из прве половине 18. века. У периоду 1996 – 2001. године, завод је извршио и конзервацију преосталих 257 икона. У збирци се налазе дела: Шербана Поповића, Теодора Илића Чешљара, Константина Пантелића, Недељка Поповића, Николе Нешковића и других познатих сликара – зографа, 18. и 19. века. Присутан је и један број руских икона. Збирка икона је каталошки обрађена од стране Завода за заштиту споменика културе и Матице Српске из Новог Сада и публикована под називом ‘’Иконе банатске Епархије’’. Владичанска резиденција поседује значајну збирку уметничких дела ликовне уметности из периода од друге половине 18. до 20. века. Вршачки и банатски Епископи имали су своје придворне сликаре, не само као извођаче уметничких радова, већ и драгоцене саветнике и пријатеље. Сарадња уметника и Епископа претворила је Владичански двор у ‘’музеј’’ штафелајског сликарства изузетних уметничких дела. Први портрет вршачких епископа настао је 1763. године, у барокном стилу. Извео га је бечки сликар Johan Michel Vaagner. На њему је парадно, у природној величини, приказан Епископ Јован (Георгијевић) Ђорђевић. veliki salon 2013У великом салону, са поменутим платном, налазе се и следећи портрети: Епископа Јосифа Јовановића Шакабенте из 1788. године – рад Теодора Илића Чешљара у ‘’рококо стилу’’, Епископа Гаврила Змејановића – рад немачког сликара M. Hirscha у духу академског реализма (настао око 1910. године), Епископа Георгија Летића – рад вршачког сликара Светислава Вуковића из 1932. године, изведен у експресионистичком стилу и Епископа Висариона Костића – рад проте и сликара Вељка Оњина из 1970. године. Ова дела припадају групи парадних портрета. Изузетно репрезентативан је кабинет епископа у коме се у дрвеним облогама – фризу (приближно истог формата) налазе четрнаест допојасних портрета вршачких, банатских и других архијереја Српске православне цркве. Галерија портрета банатских Епископа налази се у холу и броји осам портрета на којима су допојасно насликани: др Георгије Летић, др Викентије Вујић, др Дамаскин Грданички, др Висарион Костић, др Амфилохије Радовић, др Атанасије Јефтић, Хризостом Столић и Никанор Богуновић. Овај предивни сабор вршачких и банатских јерараха ‘’опеван’’ бојом знаних и незнаних сликара пружа значајан увид у реконструкцији времена и људи у историји Епархије. У малој трпезарији налазе се иконе на платну Уроша Предића: ‘’Свети Никола’’, ‘’Свети Георгије’’, ‘’Свети Врачи’’ и ‘’Свети Димитрије,’’ настале у периоду 1908 – 1910. године. У ходнику доминира платно’’ Свети Георгије убија аждају’’ – рад Стевана Алексића из 1909. године. Крај њега је још једно платно ‘’Небески Јерусалим,’’ величине око 6 м² зографа Папа Јакова из 1869. године, дар Светоуспенском храму Хаџи Андреје Димитријевића. Пандам икони Небески Јерусалим (у истом формату) је картографски приказ ‘’Света Земља’’ аутора Зорана Михајловића. Слика је изведена уљем на платну 1997. године. У предворју спрата налазе се уља на платну, манастири Епархије банатске: Месић, Војловица, Баваниште, Хајдучица, Св. Тројице и Св. Меланије – рад Вељка Михајловића. Дела су настала у периоду 1995. – 2003. године. Између банатских светиња налазе се иконе на платну Св. Саве, Св. Симеона, Св. деспота Јована Бранковића, Св. Теодора Вршачког, Св. Рафаила Банатског… које је начинио у периоду 2000 – 2002. године иконописац и конзерватор Дејан Милосављевић. zb grafika 2013Владичански двор поседује збирку графика из периода 18 – 20. века. Присутна су дела родоначелника српске графике Захарија Орфелина и Христифора Жефаровића и неколико ‘’листова’’ дрвореза. Посебну драгоценост чине графике: ‘’Распеће Христово’’ из 1750. године (делимично колорисано) ‘’Синђелија Арсенија IV Јовановића’’ из 1744. године, дело Христифора Жефаровића као и ‘’Синђелија Викентија Јовановића – Видака’’ из 1759. године, дело Захарија Орфелина, јер то су једини сачувани отисци. Није познато где се бакрорезне плоче налазе. У владичанској збирци су и три бакрорезне плоче: ‘’Антиминс Висариона Павловића’’ (1751.) Христифора Жефаровића, ‘’Свети Никола’’ (1801.) – непознатог аутора, ‘’Свети Петар и Павле са приказом Беле Цркве’’ (1815.) – непознатог аутора и једна дрворезна плоча ( двострана) ‘’Богородица Страсна’’ и ‘’Св. Архистратиг Михаил’’ с почетка 18. века – непознатог аутора. Од савремених аутора присутни су графички листови академског сликара – графичара Вељка Михајловића из циклуса ‘’Хиландар’’ и ‘’Сент Андреја’’, настали крајем 20. века. ogled 2013Дворска ризница похрањена је дивним црквеним текстилом, сакосима, одеждама, епитрахиљима, наруквицама, мандијама, митрама, у којима су чинодејствовали Епископи. Најстарији сачувани ‘’текстил’’ је епископска наруквица везена свилом која потиче из 15. века. Сачувани су делови одежди Епископа Јована Ђорђевића, Јосифа Јовановића Шакабенте, Емилијана Кенгелца… Предивне рукотворине везене су свилом, срмом и бојеним концима. Крстови на њима и ликови херувима саткани од нити, изузетна су дела примењене уметности. Тој оставштини прикључују се и плаштанице и антиминси. Изузетно драгоцена је плаштаница коју је уљаним бојама на свили насликао Теодор Илич Чешљар са приказом Господа на одру и симболима четири Јеванђелисте. У категорију богослужбених предмета убрајају се реликвије изведене од племенитих метала: епископски крстови, панагије, дикирије и трикирије, путири, дарохранилице, петохлебнице и други предмети за чинодејствовање. Ризницу красе и богослужбени штапови, жезла изведена у различитом материјалу. Најрепрезентативнији примерци изведени су у слоновачи: жезла Епископа Јована Георгијевића, Јосифа Јовановића Шакабенте… arhij zez 2013Најдрагоценије је Архијерејско жезло Митрополита Карловачког Викентија Јовановића – Видака, које је настало 1772. године (аутор непознат) када је епископовао Темишварском епархијом. Жезло је доспело у владичански двор у периоду 1806 – 1818. када је Епархију вршачку предводио (његов рођак ?) Петар Јовановић – Видак. Дарове представљају предмети које су епископи примали током свог столовања и обухватају низ различитих драгоцености: крстове, иконе, слике, књиге, ћилиме… Мобилијар двора спада у ред најрепрезентативнијег комадног и гарнитурног намештаја у коме се преплићу изванредни укуси наручилаца. Датирају из периода од 18. до 20. века и представљају уникатна остварења најпознатијих тишлерских и пилторских радионица тога времена. Мобилијар је изведен (претежно) у духу барока и бидермајер стила, што у потпуности чини склад са ентеријером. Дворска библиотека поседује неколико хиљада књига и можемо је поделити у три групе: рукописане књиге са илуминацијама, штампана стара и нова издања. Драгоцене су књижне заоставштине владика Јосифа Јовановића Шакабенте (део се налази у манастиру Месићу), Емилијана Кенгелца и Георгија Летића, Викентија Вујића, делимично Амфилохија Радовића и Хризостома Столића. biblioteka 2013 aПотом следи богата архивска грађа повеља, грамата… које је углавном упућивао аустријски двор. Изузетно драгоцена повеља коју је манастиру Месићу, средином 18. века, упутила руска императорка Јелисавета Петровна, била је похрањена у двору за доба епископовања Вићентија Поповића. Нестала је с краја истога века. Нажалост, до данашњих дана није пронађена. Владичански двор кроз историју, сходно политичким околностима, присуства и одсуства вере у народу, окупација, ратова, промене државног уређења, отвара поглавље тужних дешавања. За време Другог светског рата, владичанска резиденција одузета је од стране окупатора и у њој је боравила немачка команда. Није поштеђена ни највећа светиња Баната, Саборни храм Светог Оца Николаја, који је био затворен за чинодејствовања све време окупације. Колико је познато, нацисти су повлачењем из Баната и многе драгоцености са собом понели. Немачка амбасада у Београду, 1992. године Епархији банатској је вратила отуђено, рукописано ‘’Јеванђеље по Матеју’’, из 1615. године (прозвано ‘’Ватинско Јеванђеље’’, јер се налазило у ватинској цркви). Није изостала ни педантност Немаца – Јеванђеље су потпуно рестаурирали. Уз Јеванђеље које се чува у посебној кутији налази се и текст уручиоца. После Другог светског рата, ослободиоци – партизани су двор претворили у женски интернат. Дворска капела служила је као магацин намирница. Доцније је конфискован део врта и објекти позади двора . zezal 2013 gПедесетих година, од стране Епархије банатске, започео је мукотрпни судски процес око повратка резиденције који је покренуо Епископ банатски Висарион Костић. Двор је враћен у посед СПЦ 1956. године. Владичански двор, од ослобођења до 1974. године, неимарски је вегетирао, а тог лета му је фасада окречена. На њему нису ни касније извођене значајније поправке, због недостатка материјалних средстава Епархије. Иако је сврстан у регистар културних споменика од посебне важности, на подручју Војводине, небрига власти била је више него очигледна. Наравно, изостало је и разумевање средине, њених политичких, културних и привредних чинилаца. Без обзира на све то, духовни живот у двору био је изузетно запажен трудом Епископа банатског др Амфилохија Радовића. Деведесетих година, Владичански двор се нашао у веома критичном стању – кровни покривач је попустио, фасада скрунила, а конструкција подупирача терасе ослабила. Услед продора атмосферске воде, на неким местима је дошло до оштећења декоративне пластике у репрезентативним одајама на горњем спрату. У двору су током 1991 / 92. године боравиле избегле српске породице из ратом захваћених подручја Хрватске, Босне и Херцеговине, које је привремено збринуо Епископ банатски др Атанасије Јефтић. Епископ банатски Хризостом Столић, 1992. године, средствима епархије започиње обнову резиденције. Изведено је санирање објекта од влаге, која је у приземљу захватила канцеларијске просторије и дворску капелу. Из тог разлога уклоњена је зидана тераса позади двора на коју се излазило са одмаралишта степеништа. Приступило се делимичном санирању крова и оштећених купола двора. Потом се пришло обнављању комплетног ентеријера здања, оплемењен је простор хола новим мобилијаром. Фасада резиденције обновљена је 2003. године. Данас, у доба Епископовања Његовог Преосвештенства Господина Никанора, наставља се рад на обнови владичанске резиденције. Изведено је спољно декоративно осветљење с чела и бокова здања, поплочавање централне стазе, асфалтирање пута око двора, изградња паркинга и две фонтане испред главног улаза. Урађена је нова инфраструктурна мрежа кишне канализације и успостављен хидрантски систем за противпожарну заштиту, изграђен нови дворски подрум који до тада није постојао, као и нова велика трпезарија у приземљу зграде.

Икона Пресвете Богородице Бездинске

bogorodica bezdinska 2013Једна од најсветијих икона у нашој Цркви која зрачи духовношћу и чудотворством, јесте икона Богородице Бездинске. Чудотворна икона Богородице Бездинске је најпоштованија икона у Карловачкој митрополији. Ту икону, реплику Богородице Владимирске, донео је из Кијева, у пролеће 1727., монах Пајсије Грк. По благослову митрополита Мојсија Петровића привремено је смештена у београдску Саборну цркву, а потом је 1729. пренета у обновљени манастир Винчу. Након поновног продора Турака, 1739., у северне крајеве Србије које су држали Аустријанци, избегли винчански монаси су се сместили у банатски манастир Бездин, поневши са собом и чудотворну икону. Неколико година касније она је по налогу патријарха Арсенија IV Јовановића пренета у Карловце, што је довело до дуготрајног спора између Патријарха и бездинског игумана Теодосија Веселиновића. Избегли поглавар Српске православне цркве, патријарх Арсеније IV, наменио је да ова чудотворна икона буде заштитница целокупног српског народа, у то време обједињеног једино његовом патријарашком влашћу. Света икона је донета у Карловце 1743. г. Патријарху је било познато да је већ београдско-карловачки митрополит Мојсеј Петровић засновао култ ове иконе, који се огледао и у њеном свечаном преносу из Београдске саборне цркве у обновљени храм манастира Винча као и установљења дана њеног прослављања. У карловачким црквама нису почивале реликвије чији је углед могао да укрепи ауторитет новог црквеног средишта и начини од њега култни центар. Због тога је за пребеглог патријарха доношење иконе која би могла да постане паладиј новог духовног центра било од велике важности. Изабрана је за заштитницу новог патријарашког трона. Братство манастира Бездин, уз сагласност арадског епископа Исаије Антоновића, поднело је жалбу Дворском ратном савету у Бечу са молбом да Патријарх врати одузете ствари. Дворски ратни савет, пошто је испитао цео случај, одлучио је да се ствари манастира Винча врате у манастир Бездин. Патријарх је ту одлуку почаствовао ћутањем. Икона Богородице Бездинске се чувала у приватној капели патријарха Арсенија IV Јовановића који је, убрзо по преносу чудотворне иконе у Карловце, наручио за њу сребрни оков израђен у Бечу 1745. године. Поводом окивања чудотворне иконе Патријарх је спевао похвалну молитвену песму и дао да се она изгравира на сребрну плочу која је постављена испод иконе. У овој песми, коју је Миодраг Павловић уврстио у Антологију српског песништва ХIII – ХХ века, српски патријарх моли небеску Владичицу за заштиту верних, истичући да је многе од њих њен образ већ исцелио различитим чудима. Све то указује на чин уздизања култа Богородице Бездинске. Запис у сребру на чудотворној икони гласи: Недостојан син јесам царице небесна, теби по богооткровењу ученика сина твојега и Бога, у сунце одевени лик, украшен чудодејствија сребром или златом, оденути, и овај, света овога богатством мноме начињен венац, теби, венцем од дванаест звезда овенчаној, положити на главу. Но, ти која си у свим тварима, небесним и земним, моје ка теби и тобом к лику твоме у чуду овом живоме, топле вере усрђе и чисте не презри: поред свих, од овог света тебе љубећег, утвари богатих, – што се за тебе сатворити могу примити може те и моја. А домочадци, овце моје словесне, од сина твојега у паству дате, образу твојем верни припадши христјани, различним чудодејствима исцељени до капље крви, верним молитвама небесни венац славе да славе ти. Након смрти патријарха Арсенија IV оквири националног верско-политичког програма знатно су се сузили јер поглавари Српске цркве у Аустријској царевини више нису носили титулу патријарха. У исто време је одлука Дворског ратног савета о враћању чудотворне иконе у Бездин постала правоснажна. Бездински игуман се обратио директно царици Марији Терезији. Царица је молбу услишила и указом од 13. маја 1748. наредила да се икона врати у манастир. Црквено народни сабор који је сазван због избора новог поглавара Карловачке митрополије решио је ако се икона враћа у манастир Бездин требало би направити њену копију и оковати је на истоветан начин. Трошкове израде иконе и окивања треба да сноси манастир Бездин. Копија која се чува у Карловцима насликана је у септембру 1748. године. Оков је урађен у Бечу и постављен на икону 1750. Године 1781. пренета је у Саборну цркву. Игуман манастира Бездин Теодосије Веселиновић пренео је икону у Темишвар, где је била изложена у новоподигнутом епископском двору пет дана, између 20. и 25. септембра. У недељу поподне, 25. септембра 1748. г. чудотворна икона је торжествено пренесена у манастир Бездин „и постављена на своје место“. Било је то у време арадског епископа Исаије Антоновића. Манастир Бездин у другој половини ХVIII века постаје једно од најугледнијих православних Богородичиних култних средишта северно од Саве и Дунава. Чудотворна икона се налазила у манастиру Бездину све до краја Првог светског рата. Иако патријарх Арсеније IV није стигао да од ње направи заштитницу целокупног српског народа она је постала најпоштованија икона у Карловачкој митрополији. Посебно је била поштована у Банату. У Банату готово да и није било парохијске цркве у чијем Богородичином трону није стајала икона Богородице Бездинске. После Првог светског рата нова граница поделила је Банат. Део Срба нашао се уједињен са својом браћом у својој држави а део је остао у Румунији. Родољубиви темишварски епископ Георгије Летић преселио се 1918. године, после предаје Темишвара Румунији, у Велику Кикинду. Са собом је понео и највећу светињу, Богородицу Бездинску, да буде у српској држави са већином српског народа. Епископ Георгије Летић преселио се првог јануара 1931. на упражњену катедру епископа вршачких. Са собом је понео и чудотворну икону Богородице Бездинске. И данас из дворске капеле владичиског двора у Вршцу она зрачи светошћу. Заштитница је не само епископског дома и Банатске епархије већ и шире. Она је украс и духовни понос српског народа. Богородица Бездинска се посебно прославила као исцелитељица духовно раслабљених. Неколицина верника из Вршца посетили су, недавно, свог суграђанина и пријатеља, сада јеромонаха Симеона у манастиру Бездин. Радосни што се живот у манастиру обнавља, не само у грађевинском смислу већ и у духовном, хтели су да тој обнови дају и свој допринос. На питање шта би желело да манастиру поклоне, отац Симеон је одговорио: „Икону Богородице Бездинске. Да буде са нама, да нам буде утеха и узданица, да нам помогне у обнови и духовној и материјалној“. Са његовом жељом верници из Вршца упознали су Епископа банатског Никонора, који је ту узвишену жељу подржао и својом побожношћу се укључио у њу. Епископ је предложио да се икона наслика у иконографској радионици манастира Месића. Две монахиње и једна искушеница, са великом одговорношћу и побожношћу прихватиле су се посла. У рекордном року су урадиле икону пошто су дародавци хтели да је поклоне манастиру Бездин за Успење Мајке Божије, манастирски сабор, када је то и остварено 2012. године Господње.

Банатски Свети

Свети Свештеномученик Теодор Вршачки

sv teodor vrsacki 2013Светог Теодора Вршачког, великог Божијег угодника који је Господу био веран до саме смрти и од Њега је примио венац живота, Свети архијерејски сабор СПЦ је 27. маја 1994. године прибројао лику светих и одредио дан 29. мај за његов молитвени спомен. Бденијем, свечаном духовном академијом, Светом архијерејском литургијом и литијом кроз град 28. и 29. маја 1994. године обележена је 400-годишњица спаљивања моштију Светог Саве, устанка Срба у Банату и страдање вође устанка, Епископа Теодора ( Несторовића ), кога су турци одрали на мех. Звона Саборног храма Светог Оца Николаја у Вршцу најавила су и поздравила долазак Његове Светости Патријарха српског Господина Павла, са којим су са редовног заседања Светог архијерејског сабора стигли још и Митрополит црногорско- приморски Амфилохије, Митрополит средњеамерички Христофор, Епископ жички Стефан, Епископ будимски Данило, Епископ нишки Иринеј, Епископ зворничко-тузлански Василије, Епископ славонски Лукијан, Епископ милешевски Георгије, Епископ бачки Иринеј, Епископ бихаћко-петровачки Хризостом, Епископ осечко-пољски и барањски Лукијан, Епископ средњеевропски Константин, Епископ западноевропски Дамаскин, Епископ врањски Пахомије и Епископ тетовски Јован, а све наведене је као домаћин дочекао тадашњи Епископ банатски, а садашњи Епископ жички, Господин Хризостом. Бденије у Саборном храму Светог Оца Николаја је служио тадашњи Епископ нишки, а садашњи Патријарх српски, Господин Иринеј, а присуствовали су представници Румунске православне цркве и Римокатоличке цркве, као и угледни државни званичници: Драган Драгојловић, Министар вера у Влади Републике Србије, Слободан Карановић, Секретар Комисије за верска питања СРЈ, Драгослав Алексић, Председник Општине Вршац, Јовица Заркула, Начелник ОУП-а, и Родољуб Драшковић, Директор „ВИК Корпорације“. На бденију је поред првог богослужбеног певања величанија Светом Теодору, саопштена Одлука Светог архијерејског сабора СПЦ, да се вођа устанка Срба у Банату, подигнутог 1594. године, вршачки Епископ Теодор, због своје мученичке смрти 1595. године, борбе и страдања за слободу и православље, уврсти у ред Срба светитеља: „У смислу предлога Његовог Преосвештенства Епископа банатског Г. Хризостома, А.С.Бр.9. по предмету предлога за уписивање у календар светих, Епископа вршачког Теодора, Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије предлаже да Свети архијерејски сабор на овом редовном заседању приброји лику светих Свештеномученика Теодора, Епископа вршачког. По саслушању Свети архијерејски сабор ОДЛУЧУЈЕ: У овој години свечано прославити спомен Светог свештеномученика Теодора, Епископа вршачког на нивоу Епархије банатске. Дано у Патријаршији српској у Београду. Лета Господњег 1994. 27/14. маја.“ Том приликом, угледни вршачки привредник Господин Родољуб Драшковић, прихватио је велики благослов од стране Његове Светости Патријарха српског Господина Павла, да буде ктитор будућег храма Светог Теодора Вршачког на вршачком брегу, на вековима чуваном земљишту у власништву Епархије банатске, где је по предању и пострадао Свети Теодор. Уважени протојереј-ставрофор Матеја Матејић је 28. августа 1994. године исписао житије и службу Светом Теодору Вршачком. Храм Светог Теодора Вршачког изграђен је на вршачком брегу у периоду од 1997. до 2003.године, када је и освећен, а од 2008.до 2012. године подигнут је и парохијски дом у порти храма. На жељу и уз велики труд Господина Александра Ђорђевића, тадашњег Председника Црквене општине Вршац, а са благословом Епископа Никанора, прилозима многих предузећа и верног народа подигнут је у периоду од 2005. до 2009. године и Духовни центар „Светог Теодора Вршачког“ у Стеријиној кући при Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу. У исто време је ( око 2001. године ) почео са радом и стасао за торжествено богослужбено благољепије као и концертно појање Црквени хор „Свети Теодор Вршачки“, под вођством Госпође Олге Шинковић, Директора Музичке школе „Јосиф Маринковић“ у Вршцу. На основу одлуке Епископа банатског Никанора Е.Бр.543. од 18.септембра 2006. године, и Одлуке Светог архијерејског синода СПЦ С.А.С.Бр.1778/зап.1170. од 28. септембра 2006. године, као највише одликовање Епархије банатске заслужним верницима и добротворима наше Свете Цркве установљен је Орден Светог Теодора Вршачког. Скупштина Општине Вршац је на једној од својих седница 1997. године разматрала предлог да се одреди дан Славе града Вршца. Тадашњи Председник Општине Вршац Господин Јовица Заркула је, на предлог Ивана Пауновића и уз подршку Миломира Величковића, Жарка Пантина, Милете Костића, Драгана Јовановића и Егона Ђака, у име Скупштине Општине Вршац прихватио и усвојио предлог да се установи Слава града Вршца на дан Светог Теодора Вршачког 29. маја, а да дан града Вршца буде Дан ослобођења 2. октобар. Све ово је остварено уз благослов тадашњег Владике банатског Хризостома. Осам година касније, 25. априла 2005. године, Скупштина Општине Вршац је, на челу са Председником Општине Вршац Господином Јовицом Заркулом, донела одлуку и установила да празник Светог Теодора Вршачког ( 29. мај ) буде слава, празник и дан града Вршца. Са благословом Епископа банатског Господина Никанора, Српска православна Епархија банатска је тада узела овај празник за своју славу, и она се сваке године свечано прославља свечаним богослужењима и културним догађајима, концертима и академијама у славу и част Светог Теодора. На иницијативу протонамесника Нинослава Качарића, Секретара Епархије банатске и Старешине храма Светог Теодора Вршачког, и Господина Александра Ђорђевића, Председника Задужбина и фондова Црквене општине Вршац, као и мноштва верног народа из Вршца, а са благословом Епископа банатског Господина Никанора, Скупштина Општине Вршац је 2. јула 2009. године донела одлуку да се дотадашњи Трг Саве Ковачевића (велика пешачка зона у Вршцу) преименује у Трг Светог Теодора Вршачког.trg sv teodor vrsacki 2013 За ово добро дело у славу Светог Теодора а на радост Вршчана, Епископ банатски Господин Никанор је Скупштину Општине Вршац и њене представнике – Председника Општине Вршац Господина Чедомира Живковића, и Председника Скупштине Општине Вршац Господина Стевицу Назарчића, одликовао Орденом Светог Теодора Вршачког, највишим одликовањем Српске православне Епархије банатске. trojerucica  vrsac 2013Верна репродукција чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице, израђена у Српској царској лаври Манастиру Хиландару, поклоњена је од стране Господина Милана Поповића, привредника из Вршца, Српској православној Епархији банатској и храму Светог Теодора Вршачког 10. октобра 2012. године. Наш лепи Вршац у коме живимо, и храм Светог Теодора Вршачког у коме се Богу молимо, који надвисује Вршац и као духовни светионик бди над овом питомом банатском равницом, сведоче да свест о дубоком смислу и значају светитељства и литургијског живота и даље постоји и живи међу нама. Није без значаја да је оваква духовна клима створена управо у Епископском седишту, у престоном граду ове Епархије, у граду заливеном мученичком крвљу многих хришћана, а посебно нашег свештеномученика Владике Теодора, из које су као из семена исклијале генерације и генерације хришћана, да чувају, негују, и бране Свето Православље. „О Свети свештеномучениче и исповедниче Христов Теодоре, архијереју вршачки, милостиви молитвениче пред Богом, сажали се на нас недостојне слуге твоје. Чуј уздахе и вапаје нас следбеника твојих. Умилостиви врховног лекара душа и тела наших, Христа Бога нашега, да нам подари исцељење од тешких душевних и телесних болести, које неке међу нама дуго угњетавају и притискају. Помоли се светитељу Божији, и прими мољења наша, као и свих људи на земљи који ти се моле. Посети нас благодатном добротом твојом и немој одбацити наше скромно мољење. Ми те коленопреклоно молимо: помажи нас јелејем радости и оздрављења, стави мелем на наше душевне и телесне ране, што ми као велику помоћ од тебе очекујемо. Умоли Свети Теодоре Христа Бога нашега да наш крај буде хришћански и да добар одговор дамо на страшном суду Христовом. Помоли се Пресветој Богородици да нам испроси у Сина њеног мир, слогу и трпљење. Граду Вршцу у православној вери даруј духовни напредак да уништи ђавоље делање у граду нашем, те да часно живот проживимо и Царства Небескога да се удостојимо светим молитвама твојим. Амин!“

Преподобни Рафаило Банатски Први писани податак, житија Преподобног Рафаила Бантског налази се на његовој хиландарској икони из 18. века. Живот преподобнога оца нашег Рафаила одвијао се између два веома значајна и трагична догађаја у историји православног српског народа. Први догађај представља устанак православних Срба у Банату који се догодио 1594. лета Господњег. На челу тога устанка је био Теодор еп. Вршачки, свештеномученик. Други догађај била је нова велика Сеоба Срба под Арсенијем Трећим Чарнојевићем (1690.). Што се тиче, пак, места његовог рођења и његовог порекла, једино што знамо поуздано јесте да је био “родом Србин” као што пише на његовој Светој икони сачуваној у царској лаври манастиру Хиландару, где је провео најлепше дане свог подвижничког живота. Његов повратак по послушању из Свете Горе Атонске своме родном крају је био потврда речи богомудрог песника које кажу: “Где је зрно клицом заметнуло онде нека и плодом почине”. Један нама савремени сабрат Преподобног Рафаила, блаженопочивши старац Никанор проигуман хиландарски навео је, приликом свога поклоњења гробу Преподобног за његов празник лета Господњег 1988., још је један разлог који њему потврђује да је Свети Отац Рафаило могао бити родом из Баната. “Древни је обичај хиландарских монаха, од времена Св. Саве, да се под старе дане врате у свој родни крај”. Постоји претпоставка да је место монашког пострига монаха Рафаила био мнанастир Дреновац у коме се духовно подвизавао. Кад је инок Рафаило дошао у Хиландар и колико је времена у њему остао, подвизавајући се, није нам остало записано. Једино сведочанство о томе које нам је за сада познато јесте поменути запис на полеђини иконе Св. Рафаила, која се чува у олтару саборне хиландарске цркве. У запису стоји: “Овај Свети Рафаил, родом Србин, свештеноинок хиландарски, на пут (таксид) послат на манастирско послушаније у Банат, и тамо се представи, и прослави га Бог даром чудотворења од часних његових моштију на онима који долазe к њему са вером”. У то време мн. Хиландар имађаше по српским земљама више својих манастирских метоха, међу којима и један метох у Банату. Тај метох се налазио у Граднулици, једном од значајних насеља Трговишта Бечкерека. Ово Трговиште је још деспот Стефан Високи (Лазаревић) добио у посед од краља угарског Сигисмунда. Као такав Велики Бечкерек је остао кроз векове значајно духовно средиште православних Срба. Био је и једно време и седиште православног српског епископа, посвећен преко храмова Успења и Ваведења Пресветој Богородици и с правом називан “богохраними град” (богочувани град). Управо у њему на месту данашње Ваведењске цркве налазио се некада Ваведењски манастир у коме је Свети отац наш Рафаило провео последње дане свога земнога живота. У то време Банат је био бескрајна мочварна равница, а банатски манастири са скромним грађевинама, од дрвета и плетера са невеликим имањима и малим братствима. Да је такав био и овај Ваведењски манастир сведочи запис визитора темишварске епархије из 1758. г., дакле не много времена после блажене кончине Преподобнога. Са источне стране Ваведењског храма и цркве капелице, каже се у запису, тамо је гроб јеромонаха Рафаила, налази се дом од непечене цигле даском покривен, под једним кровом две келије, велике – тај су дом сазидали хиландарски монаси. Везу ове скромне обитељи са царском Лавром Хиландаром потврђује и чињеница да је и овде и у Хиландару црква била посвећена Ваведењу Пресвете Богородице. На месту те скромне црквице подигнута је доцније (1777.) данашња црква Св. Ваведења. Од тада па до данас око ње и око гроба Светога столећима се окупљају душе гладне и жедне милости Божије и живота вечнога. Ето у тој скромној обитељи се подвизавао Св. Рафаило, после одласка по послушању из Хиландара. Његов подвиг је и даље био строг не само у вршењу наложеног му манастирског послушања, него и у свима богоугодним подвизима монашког живота, особито у подвигу молитве и поста. Богу служећи и Њему јединоме се клањајући у својој малој колиби, овај чaсни свештеноинок Рафаило је зрачио самим својим присуством на град и околину. Ту где се подвизавао, приносећи Христу Исусу себе и Свете дарове, ту се и представио мирно у Господу. Тачан дан и година његовог блаженог представљења познати су свезнајућем Богу (највероватније се то догодило крајем 17 . или почетком 18. столећа). Због многих и само Богу познатих подвига и врлина преп. Рафаила, Господ га је по упокојењу посетио још изобилније благодатним даром чудотворства. Представио се он и био погребен на оном месту где се данас налази мала црква њему посвећена тј. на југоисточној страни олтара велике Ваведењске цркве у граду Петровграду (данас Зрењанину), а прославља се и празнује 29. августа. Тако је Банат, поред Свештеномученика Теодора еп. вршачког добио још једног свог заштитника и месног светитеља и тиме се уврстио у заиста плодоносна места на земљи. Јер једно место или крај постаје истински плодоносно тек онда када изобиље осталих земаљских плодова и људских дарова добије своју пуноћу и савршенство у непролазном плоду и дару светлости и светитељства.