Лето Господње 2024. у Српској православној Епархији банатској посебно је благословено и испуњено великим и важним црквено-историјским догађајима и јубилејима. Манастир Средиште на обронцима Вршачких планина крај Вршца, почаствован је ове године високом посетом и благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Господина Г. Порфирија, са више архијереја Српске православне цркве, а поводом великог освећења манастирског храма посвећеног Икони Пресвете Богородице Тројеручице.
Његово Високопреосвештенство Архиепископ вршачки и Митрополит банатски Г. Никанор, са чиновницима Епархије банатске и вршачким свештеницима, уприличио је 24. јула у поподневним часовима, у Владичанском двору у Вршцу, свечани дочек Архиепископа и Митрополита нишког Г. Арсенија, у пратњи двојице ђакона. На свечаном пријему, у срдачној и братском љубављу испуњеној атмосфери, Митрополит банатски Г. Никанор је пожелео Митрополиту нишком Г. Арсенију топлу добродошлицу у престоницу Епархије банатске, представивши најважније моменте, догађаје и пројекте који су последњих година остварени у Епархији банатској, посебно ставивши акценат на предстојећи велики догађај ‒ завршетак изградње и уређења Манастира Средишта, крунисано великим освећењем велелепног манастирског храма посвећеног чудотворној икони Пресвете Богородице Тројеручице. Високопреосвећени Митрополит нишки Г. Арсеније заблагодарио је Високопреосвећеном Митрополиту Г. Никанору на позиву и лепим речима добродошлице, изразивши своју духовну радост и задовољство због доласка у Вршац и учешћа у планираним догађајима. Након свечаног пријема у Владичанском двору, високи гости предвођени домаћинима упутили су се на свечану вечеру у хотел „Вила брегˮ на Вршачком брегу. Дивно вече у сјају хотелског комплекса окруженог живописном природом и терасом која гледа на Вршац и непрегледну банатску равницу, наговестило је сутрашњу саборну радост богослужбеног и молитвеног сабрања у Манастиру Средишту.
У раним јутарњим часовима, Патријарх српски Г. Г. Порфирије, у пратњи Архиепископа вршачког и Митрополита банатског Г. Никанора, Архиепископа и митрополита нишког Г. Арсенија и Викарног Епископа новобрдског Г. Илариона, стигао је у Манастир Средиште, где су им срдачну добродошлицу указала деца обучена у народне ношње, предвођена Емилијом Васиљевић, Анастасијом и Исидором Стојић, које су уручиле архијерејима прелепе букете цвећа, уз звоњаву манастирских звона.
Најпре је извршен свечани чин великог освећења манастирског храма, уз опход, полагање честица моштију Светог Силуана Атонског у Свети престо у олтару, кропљење освећеном водом и помазивање Светим миром унутрашњих зидова храма, те читање псалама и приношење прописаних молитава.
На Светој архијерејској литургији, Његовој Светости Патријарху су саслуживали Високопреосвећена Господа Архијереји Архиепископ вршачки и Митрополит банатски Г. Никанор, Архиепископ и митрополит нишки Г. Арсеније и Викарни Епископ новобрдски Г. Иларион, уз високопреподобног архимандрита Нектарија (Татарина), Настојатеља Манастира Средишта, игумана Мојсија (Сарића), настојатеља Скита Св. 40 мученика севастијских у Старом Селу код Гаја, високопречасног протојереја-ставрофора др Нинослава Качарића, доцента на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду и пароха из Зрењанина, протојереја-ставрофора Сретена Лазаревића, Архијерејског намесника и пароха румског, протонамесника Слободана Дивљакова, пароха из Руског Села и протонамесника Ивана Мучалова, Архијерејског намесника и пароха сечањског, протођакона Радомира Врућинића, Ректора Богословије Св. Саве у Београду, ђакона Предрага Пиперског, Епархијског ђакона из Ниша и ђакона Ненада Тривуновића, Епархијског ђакона из Вршца. Лепоту богослужбеног сабрања увеличало је торжествено појање свештеника и ђакона Епархије банатске предвођених високим гласовима протојереја Стевана Нешића и ђакона Ненада Савића за десном певницом, те монахиња манастира Месића, Хајдучице и Свете Меланије за левом певницом.
На посебно свечан начин, Апостол је прочитао Господин Јован Стојановић, професор Богословије Св. Арсенија Сремца из Сремских Карловаца, а Јеванђеље протођакон Радомир Врућинић, Ректор Богословије Св. Саве у Београду.
После прочитаног Јеванђеља, Његова Светост Патријарх Г. Г. Порфирије се обратио свима присутнима дивном беседом коју у целости наводимо:
„У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, радујемо се данас и благословени смо, јер смо се сабрали овде у овој светињи, у Средишту, у манастиру у којем, ево, осветисмо храм посвећен Пресветој Богородици, Њеној Светој и Чудотворној икони – Богородици Тројеручици. На овом месту сећамо се, у овом тенутку када смо осветили храм у којем ћемо се сабирати и молити Богу, како је древни антички историчар забележио да је обишао многе народе и да је видео да сваки народ има неку своју специфичност, неку своју посебност или, боље рећи, неки свој изузетан, вредан дар од Бога, дар који му је дат да га умножава, да њиме слави Бога, да њиме обогаћује свет, да њиме може да дарује себе другима, да други могу да га упознају кроз тај умножени дар. Међутим, вели, иако свако има посебан, специфичан дар који се разликује од другог, видео је историчар и нешто што је јединствено, што постоји у сваком народу, а то је да, поред свега осталог, сваки народ има једно одређено место које је посветио Богу, које је одредио за молитву, место на које долази да преиспита себе пред Богом, да дарује себе Богу, да слави Бога и да може да буде онакав какав треба да буде. Ми, православни Срби, још од времена Светога Саве, такође смо нашли то место, имамо то место које имају и други народи, место на којем се молимо Богу, али то наше место јесте изузетно, јесте посебно, јесте највећи дар Божји који може да има људски род, а то је вера православна – она вера у којој је сам Господ Христос! Од времена Светог Саве, ми као хришћански народ, одредили смо себи пут да живимо православно, да мислимо православно, да деламо православно и зато од тих времена до данас, где год да смо, дижемо православне храмове и православно славимо Христа, Живога Бога, чак и онда када смо били прогањани, и онда када смо били без домова, па ево и у крајеве аустроугарске када је наш народ дошао под палицом Арсенија Чарнојевића, све до Сентандреје. У самој Сентандреји, на пример, наш народ је живео у земуницама, у скромним кућама, а у исто време подигао велелепне храмове, седам дивних храмова од којих неки и данас постоје и који су место молитве и место сабирања нашег народа, али и понос и дика, место на којем се многи диве. Дакле, наш народ има православни храм, то је наше име и презиме – православни Србин и православни хришћанин. Православље нас је обликовало кроз векове, јесмо оно што јесмо искључиво и само благодарећи вери православној, а то значи Јеванђељу Христовом, а то значи чињеници да је наш народ, како каже Господ у данашњем Јеванђељу, не само слушао реч Христову, него је и држао реч Христову, јер: Блажени су они који слушају реч Божју и држе је, живе њом и по њој. Реч Христова као реч Божја, реч Цркве, у нашој православној вери јесте наш закон. Ми немамо другог закона, тачније: сваки други закон проверавамо тим законом и сваки други закон и свако друго правило за нас има вредност и значај и може имати смисао само ако је проверен законом Христовим, речју Христовом, вољом Божјом. Претежније је покоравати се Богу него људима. Неизмерно је важније имати реч Христову као правило живота и као свој закон, него измишљати и правити законе по људској палој природи, законе који се сваког часа мењају и један потире други, а реч Божја јесте вечна. Реч Христова јесте вечна и зато је позив и призив да живимо по тој речи, закон и правило које уводи вечност у наш живот и отвара нама пут у живот вечни. Православна вера је, дакле, сваку пору и сваку мисао запечатила у животу нашег народа. Погледајмо само толике светиње. Где год је наш народ био, где год је живео, обележио је себе својим светињама. Какве су само Жича, Студеница, Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Крка, Крупа, Драговић, Острог и многе друге светиње где год наш народ живи! Оне су пре свега места мира и љубави, места молитве, места на којима, преиспитујући себе, имамо могућност да видимо своје промашаје и своје падове и да тражимо од Бога Његову помоћ и благодат, да се мењамо, да будемо бољи, да се преображавамо, да се миримо са Богом, да будемо у заједници са Богом, јер само тада ћемо бити у миру и са ближњима својим. Само у заједници са Њим ћемо бити у миру са собом, нећемо бити шизофрени и подељени. Само тада ћемо бити у миру са творевином Божјом, са природом, знаћемо да је поштујемо, да јој служимо, јер она нама служи. Знаћемо да је све што постоји дар од Бога и бићемо у јединству са Богом, са људима, са собом и са творевином Божјом, и све ће нам се онда отварати и, благодаћу Божјом, давати као дар. У противном, када нисмо у миру са Богом, када се не трудимо да будемо бољи од себе, имаћемо немир најпре у души својој. Имаћемо анксиозност, фрустрације, депресије, бићемо распарчани и подељени на хиљаде комада и као такви имаћемо неспоразуме са ближњима, са другим људима, са творевином Божјом и све што будемо чинили враћаће нам се као бумеранг, пре или касније, и претворити у прах пепео и оно што смо претходно били и имали. Ево нас, дакле, браћо и сестре, православни хришћани, православни Срби, православни Румуни и други народи православни, налазимо се у светињи, у једном од манастира, а они су увек били наше отаџбине и постојбине без обзира да ли живимо у брачним заједницама у свету или смо монаси, јер монаси су као неправилни глаголи у граматици, како је неко рекао. Дакле, нема их много, али без њих се не може, без њих читава граматика постаје дисхармонична, нема логику, губи свој смисао. Свети ава Јустин је рекао да су монаси и број монаха у једном народу барометар здравља тог народа. Ако има монаха у народу, значи да смо на добром путу. Ако је народ духовно зрео, тако да може да има и оне који ће се посветити Богу свецело, читавим својим бићем, онда тај народ гази добром стазом и иако има искушења, није без наде. Међутим, сигурно ће имати искушења, баш зато што је на таквом путу, јер неће хтети овај свет чистоту, неће молитву, неће покајање и зато му оно што жели да живи чистотом, молитвом, постом, без обзира на падове и слабости, јесте сметња, јер је то опомена свету који у злу лежи. А једно је само потребно, каже данашње Јеванђеље. То је управо оно што је свакодневница и животно опредељење сваког монаха, као примера који треба да поведе и оне који су у свету. Једно је само потребно – молитва, истинска и права, молитва која је живот. Видели смо у данашњој јеванђелској причи две сестре, Марту и Марију (Лк. 10, 38-42). Једна служи, а друга код ногу созерцава, дакле, моли се. И ова што служи, што ради физички, брине се да све буде потаман Господу који је дошао у кућу, Господу самом жали се: Ја служим и трудим се, замарам се, а моја сестра само седи код твојих ногу. Господ каже: Једно је само потребно, а то је бити код ногу Христових, тј. молити се. Наравно, браћо и сестре, да Господ ни на који начин није одбацио труд Марте. Напротив, само је хтео да каже да све што радимо мора да има као свој почетак молитву, да мора да буде прожето молитвом и да мора да има као свој циљ молитву. Зашто? Јер молитва призива благослов Божји, а ако нема благослова Божјег макар били и најсавршенији, најмоћнији и најславнији – ништа смо. Нула смо, јер све се на крају претвара у прах и пепео, све што је од овога света. Међутим, остаје оно што није од овог света. То је икона Божја саздана по слици и прилици Божјој, која иде у наручје Божје, под ноге Његове, у подножје Његово, или иде у вечну таму и у вечни мрак. Ми имамо светиње, имамо монахе, монаштво и манастире да се моле за нас, али и нас да уче да се молимо, да нам живот буде молитва, да и кад мислимо молимо се, кад радимо молимо се и кад спавамо молимо се, али не молитва у смислу како понеко некад на његову несрећу, не разумевајући шта је молитва, каже: Па они се само моле, желећи тиме да каже: Не раде ништа друго, а заправо важно је само радити физички и споља, независно од молитве и без молитве. И једно и друго је потребно, али претежније је Царство Небеско, претежнија је молитва. Молитва је мотор, оруђе, сила и снага која носи све и сва. Зато су манастири, као светиње, нама дар од Бога. Радујемо се што смо овде сабрани, нека нас све Господ благослови, да нас буде све више и више, и оних који живе овде и оних који се окупљају и сакупљају и свугде и на сваком месту – на молитви. Нека Господ умножи ово братство, нека благослови оца игумана Нектарија и све монахе, да им да радост покајања, али и молитву за себе и читав свет. Живели, нека сте благословени! Амин.ˮ
Након причешћа архијереја, свештенослужитеља и великог броја верног народа, а после заамвоне молитве, пререзан је славски колач и освећено је славско жито, а потом је након отпуста свима присутнима подељена нафора.
Након Свете литургије, у манастирској порти је одржана свечана академија, уз учешће више говорника, хорова и уметника.
Најпре је хор Манастира Средишта, под вођством госпође Олге Белоград из Вршца, отпевао Ис пола ети деспота и Тропар Икони Пресвете Богородице Тројеручице, а потом се присутнима обратио модератор програма и конферансијер, високопречасни протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић, следећим речима:
„Ваша Светости, Ваша Високопреосвештенства, Ваша Преосвештенства, високопреподобни и преподобни свештеномонаси и монаси, високопречасни и пречасни свештеници, преподобне сестре монахиње, уважени представници Градске управе Града Вршца, ЈКП „2. октобарˮ из Вршца, представници институција културе, образовања, здравства, привреде, друштвених и приватних предузећа, поштовани и драги пријатељи, драга браћо и сестре, у име Српске православне Епархије банатске и нашег епархијског архијереја Његовог Високопреосвештенства Архиепископа вршачког и Митрополита банатског Господина Никанора, у име Управе и братства манастира Средишта, као и свештенства, монаштва и верног народа наше Епархије банатске, желимо вам свима срдачну и топлу добродошлицу у овај диван молитвени амбијент, делић неба на земљи, смештен међу живописним обронцима Вршачких планина, у манастир Иконе Пресвете Богородице Тројеручице ‒ Манастир Средиште! Манастир Средиште, или како је у давнини називан, манастир Светих Архангела Михаила и Гаврила, подигао је Деспот Јован Бранковић крајем XV века, на месту данашњег села Прњавора – Малог Средишта. Обнова Манастира Средишта крајем XX и почетком XXI века, одиграла се у две фазе: прва је била под иницијативом и благословом тадашњег Епископа банатског Хризостомa (Столића) 1995-2004. године, а друга под духовним надзором и вођством Митрополита банатског Г. Никанора, од 2004. године до данас. Сви грађевински подухвати остварени су љубављу, подршком и прилозима верног народа како из наше земље, тако и из иностранства, на чему свима њима свесрдно благодаримо. Доласком новог братства под духовним вођством настојатеља високопреподобног архимандрита Нектарија (Татарина) 2008. године, обнова и изградња манастира добија нове, снажне махове, а манастир постаје духовни расадник квалитетних монаха, који после свог духовног темеља и искуства у овом манастиру, формирају братства и у банатским манастирима Војловици, Баваништу и Скиту Св. четрдесет мученика у Старом Селу код Гаја…ˮ
Потом се присутнима обратио Његово Високопреосвештенство Архиепископ вршачки и Митрополит банатски Господин Никанор, речима добродошлице и благодарности Господу и Пресветој Богородици, али и свим гостима коју су својим доласком и учешћем учинили велику жртву љубави и увеличали овој молитвени догађај. Митрополит Никанор се посебно захвалио Његовој Светости Патријарху српском Г. Г. Порфирију, на великом благослову који је Епархији банатској и манастиру Средишту подарио, нагласивши да после поменуте две фазе у обнови ове светиње, данашњим даном, празником и Патријарховим чином освећења манастирског храма почиње трећа фаза живота и духовног изграђивања манастира. Митрополитове речи биле су надахнуте очинским духовним старањем, бригом и љубављу према овој светој обитељи, али и према свом свештенству, монаштву и верном народу Епархије банатске.
После поздравних речи Митрополита банатског Г. Никанора, Његово Високопреосвештенство Архиепископ и митрополит нишки Г. Арсеније, родом вршчанин, који је од своје најраније младости узрастао уз лик и дело блаженопочившег Епископа Хризостома, те је од почетка обнове овог манастира, па до свог одласка у Епархију жичку 2005. године, био сведок архитектонских, грађевинских, уметничких и духовних идеја и подухвата који су се овде одиграли, топлом беседом евоцирао је успомене на лепа времена свог духовног искуства у овој светињи.
Овде у целости наводимо његову беседу: „Ваша Светости, Ваше Високопреосвештенство Архиепископе вршачки и Митрополите банатски Г. Никаноре, драги домаћине, поштовани Замениче Градоначелнице Града Вршца, уважени Председниче Скупштине Града Вршца, Високопреподобни оче Архимандрите Нектарије, игумане Свештене обитељи Пресвете Богородице у Средишту, високопречасни и часни оци, преподобна браћо монаси и сестре монахиње, уважени представници јавних, културних и привредних институција Града Вршца, драга браћо и сестре,
Бити данас на овом светом месту, и бити учесник у овом историјском догађају за нашу Свету Цркву, за Епархију банатску и град Вршац, велика је част, радост и привилегија. Данашњим великим освећењем храма Пресвете Богородице Тројеручице, католикона манастира Средишта, руком Његове Светости нашег Патријарха, заокружена је тродеценијска обнова ове древне банатске светиње. Верујем да је данас пуно срце свих Вршчана без обзира на ком меридијану земљиног шара се они налазили. Зато сам неизмерно захвалан Његовом Високопреосвештенству Архиепископу вршачком и Митрополиту банатском Г. Никанору на братољубивом позиву да будем данас овде са вама. Манастир Светих Архангела у Средишту, задужбина деспота Јована Бранковића, је све време свога постојања, од краја XV до краја XVIII века, био духовни светионик банатских Срба, који је у тешким историјским околностима давао снагу нашем народу, како у борби за очување Православне вере, тако и у борби за биолошки опстанак на овим просторима. Са његовим затварањем од стране аустријских власти 1777. године, као и потпуним опустошењем од стране Турских освајача 1788. године, угашен је овај вековни светионик, али није угашен пламен вере нашег народа, као ни нада да ће једнога дана манастир поново оживети. Два века касније, тачније 1995. године, по благослову Епископа банатског Хризостома започета је дуго ишчекивана обнова. Неких 500 метара од места првобитног манастира, где се данас налази храм наше православне браће Румуна, ископани су темељи за храм посвећен Премудрости Божијој. Крај пута који води ка највишем врху Војводине ‒ Гудуричком врху, а на сеоском извору, никао је храм по пројекту архитекте Предрага Пеђе Ристића, који је касније живописао протођакон Миодраг Томић из Краљева, са својом иконописачком радионицом. Овај храм је брзо постао место сабирања и молитве свих православних Вршчана, који су долазили на богослужења, али и да захвате воду са извора испод олтара манастирске цркве. Прво монашење у новоподигнутом храму обављено је у фебруару 1998. године, када је на свеноћном бденију Епископ Хризостом замонашио свог секретара Драгана Лоза, давши му монашко име Теодор, по Светом свештеномученику Теодору Вршачком. Оца Теодора је на монашењу приводио Архимандрит Порфирије Перић, игуман Светоархангелске обитељи у Ковиљу, наш Свјатјејши Патријарх, а бденије је појало ковиљско братство. Ваш скромни говорник је као матурант београдске Богословије присуствовао на овом свеноћном бденију и монашењу. Отац Теодор се упокојио у Ватопеду као великосимник Симон. Као студент постдипломац на Богословском факултету у Солуну, имао сам прилику да га посетим у солунској болници 2006. године, где се лечио од леукемије. Из године у годину, манастир се све више градио и напредовао. Подигнута је кућа за епископа, где је владика често боравио и лично надгледао радове на новом конаку, који је започет 1998. године, а по пројекту архитекте Димитрија Маринковића из Панчева. Као ипођакон Владике Хризостома, а касније и као Секретар Е.У.О-а Епархије банатске, имао сам прилику да редовно посећујем манастир, учествујем у манастирским богослужењима и пратим његову изградњу. У великом конаку на највишем спрату изграђен је параклис Светог архангела Михаила, посвећен његовом чуду у Хони, који је освећен на исти празник 2001. године. Својим фотографским апаратом забележио сам овај догађај, а фотографије су објављене у Споменици Епископа жичког Хризостома.
Од освећења параклиса у новом конаку, Владика је све чешће боравио у манастиру, да би се, нешто касније, и потпуно преселио. Исте године започета је изградња звоника, који је урађен по узору на хиландарски пирг Светога Саве, а прво звоно приложио је лично блаженопочивши владика Хризостом.
Да би манастир могао да живи од свога рукодеља потребна је била и манастирска економија, тако да је у току 2002. године засађен манастирски виноград. Крајем 2002. и почетком 2003. године ископани су темељи за Саборни манастирски храм, који је посвећен Пресветој Богородици Тројеручици. Разлог због којег је владика одлучио да главни храм посвети Пресветој Богородици Тројеручици, а не Светим Архангелима, као што је био стари манастир, мислим да је јасан свакоме ко га је макар и мало познавао. Он је духовно, нераскидиво био везан за Свету Гору и Манастир Хиландар. Зато је све узоре, како у свом личном животу тако и у богослужењу, архитектури и уметности, црпео из богатих извора монашког предања Свете Горе. Избор за жичког Епископа спречио га је да заврши саборни манастирски храм и капију са пиргом, чији пројекти су већ били урађени.
У Цркви која је Богочовечански организам све има свој непрекидни континуитет, јер у њој обитава, води је и изграђује Дух Свети, тако да одлазак Епископа Хризостома на нову катедру није значио и прекид изградње манастира. Доласком на трон Епископа банатских Епископа Никанора, настављена је изградња ове светиње. Под омофором владике Никанора изграђена је улазна капија са пиргом у периоду од 2003. до 2009. године, велика манастирска гостопримница, по пројекту архитекте Дамира Средића, од 2010. до 2012. године и саборни храм Пресвете Богородице Тројеручице, по пројекту архитекте Владислава Лалицког од 2017. до 2021. године. Сав живот монаха се окреће око Бога. Богослужење, читање, молитва, сачињавају смисао монашког подвига и стожер око кога се монаштво окреће. Божанска Литургија је срце монашког организма, компонује лични живот монаха, као и живот монашке заједнице. По речима архимадрита Василија Гондикакиса, игумана манастира Ставрониките: „Архитектонски, манастир је саграђен да служи Светој Литургији. Он је, могло би се рећи, архитектонски певана Божанствена Литургија. Око храма, као Херувими и Серафими: собе, келије, трпезарија, библиотека; област на коју се Света Литургија проширује и преноси у току 24 сата. Свака ствар се налази на свом месту по литургијском поретку распоређена. Отуда, онај који живи по манастирском програму, који корача по ходницима манастира, осећа да се непрестано окреће око „јединога на потребуˮ. Његове мисли и трудови, бол и радост, његова душа и тело – све се то креће унутар Божанствене Литургије манастирског живота, који се приноси и служи за сву васељену.ˮ Дакле, без молитве, без богослужења, без Свете Литургије, без живе монашке заједнице, све ове грађевине би биле празне и узалудне. Манастир Средиште је заживео у пуном смислу те речи, доласком новога братства на челу са високопреподобним архимандритом Нектаријем 2008. године. Под његовим духовним руководством манастир је доживео препород који се може описати речима Светог пророка Исаије: „Процвета пустиња као крин Господе!ˮ (Ис. 35, 1-2). Манастир Средиште је постао духовна матица из које су се изројили искусни монаси и формирали братства у другим манастирима банатске Епархије.
Благодарећи нашим драгим домаћинима, Његовом Високопреосвештенству Митрополиту банатском Господину Никанору, игуману и братству ове Свете обитељи, на авраамовском гостољубљу, најсрдачније вам честитам Празник Пресвете Богородице, у част Њене иконе Тројеручице, коленопреклоно молећи Пресвету Богомајку да вас све закрили својим заступничким, материнским молитвама пред престолом Бога Живога и укрепи вас на јеванђелском путу идења за Христом, на путу који води у осми и незалазни дан Царства Божијега.ˮ
После обраћања архијереја, наступио је културно-уметнички део програма. Први извођачи су били чланови Дечјег хора при Манастиру Средишту, под вођством госпође Наташе Грнчарски, који су улепшали овај догађај духовном песмом Богородице Тројеручице. У наставку програма, чланови Дечјег хора „Распевано срцеˮ из Вршца, са диригентом Соњом Матанов – Јерковић, придружили су се духовном слављу извођењем песама Доброта и Певајмо срцем.
Након дечијих умилних гласова, господин Вања Илијев, чувени гајдаш из Зрењанина, аутентичним звуцима овог старог инструмента, карактеристичног за пределе Војводине, а посебно Баната, допринео је лепоти прославе на Вршачком брегу. Чланови КУД-а „Лаза Нанчићˮ из Вршца, под руководством господина Владимира Бошковића, извели су потом Игре из Баната, након које су присутни уживали у вокално-инструменталној народној песми у извођењу Певачке групе „Исток 10ˮ из Вршца, под вођством госпође Биљане Петричевић. У овим свечаним тренуцима учешћа су узели и Певачка изворна група „Ерцеговинаˮ из Сечња, која је присутнима, уз звуке гусала, подарила једну лепу народну песму, као и појци Храма Светог Саве на Врачару.
На крају овог торжественог молитвеног и културно-уметничког сабрања, протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић се захвалио Његовој Светости, Архиепископу пећком, Митрополиту београдско-карловачком и Патријарху српском Господину Порфирију и високопреосвећеној господи архијерејима Архиепископу вршачком и Митрополиту банатском Г. Никанору, Архиепископу и митрополиту нишком Г. Арсенију и Викарном Епископу липљанском Г. Илариону, на великом благослову који су подарили Епархији банатској својим доласком, свечаним чином освећења манастирског храма и Светом Литургијом служеном у освећеном храму, као и на надахњујућим речима Патријархове јеванђелске поуке, којима је харизмом своје љубави и мудрости, свима присутнима пренео свој Свети благослов. Такође је заблагодарио и домаћину овог сабрања високопреподобном архимандриту Нектарију са братством манастира Средишта, свештенству, монаштву и верном народу Епархије банатске, као и свим ктиторима и приложницима ове свете обитељи, на усрдној помоћи и молитвеној подршци за изградњу и живот ове велике светиње Баната. Желимо да свима данашњи дан и догађај буду на здравље и спасење, као и да се надалеко чује добар глас и осећа благослов молитава из Свете обитељи Манастира Средишта!
Након свечане академије, молитвено славље настављено је уз трпезу љубави припремљену за све присутне у великој манастирској гостопримници и дивном амбијенту манастирске порте. По благослову Митрополита банатског Г. Никанора, високопреподобни архимандрит Нектарије се обратио свима присутнима речима захвалности за труд, жртву и помоћ у изградњи манастира и организацији данашњег догађаја и славе, те је са чиновницима Епархије банатске уручио пригодне дарове Патријарху српском Г. Г. Порфирију, Митрополиту банатском Г. Никанору, Митрополиту нишком Г. Арсенију и свим служашчим свештенослужитељима. Такође, пригодне поклоне манастиру Средишту уручили су Његова Светост Патријарх српски Порфирије и Митрополит нишки Г. Арсеније.
На некада панонском острву, што су вршачке планине у давнини биле, оне духом Господу приљежне и Богородичиног заступништва жељне, овај крајолик дозива и подсећа на Свету Гору Атонску и Атос; безпрегледна равница под плаветнилом неба на воде Егејског мора, а вазнети манастир Средиште на Богом чувани Хиландар. Све то говори само једно, да се овде живи, мисли и моли онако како Господ заповеда и да се усрдно слави име Царице свих векова, пројављене иконом Богородице Тројеручице. Овај свечани, историјски дан и догађај за Епархију банатску, Манастир Средиште, али и целу Српску православну цркву, остаће трајно уписани у књизи живота вечнога и Божјем памћењу, али, такође, биће урезани у сећањима, осећањима и созерцањима свих који су у њему узели учешћа и били присутни.
Протојереј-ставрофор доц. др Нинослав Качарић
