230 ГОДИНА ОД ПРЕНОСА МОШТИЈУ СВЕТОГ СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ У ПАНЧЕВО

Жељу, из срца, српског краља Стефана Првовенчаног из светородне лозе Немањића, да се замонаши пре одласка из овога света, Свети Сава је више пута одлагао, испоставиће се – да би се пројавило једно велико чудо у нашем роду. Када се на вест о наиласку смртног часа Стефановог, Свети Сава упутио ка њему, решен да му удовољи, затекао га је уснулог јер задоцни три часа. И шта бива? Као што је Господ Исус Христос васкрсао Четвородневног Лазара, пријатеља Свога, као што је Свети Пророк Илија Тесвићанин васкрсао сина удовице у Сарепти – будућег Пророка Јону, чији су гроб у џамији у ирачком граду Мосулу у наше дане развалили багером недобронамерници – или као што је Свети Апостол Павле повратио дух дечаку палом са прозора, јер задрема због дуге беседе, тако је и Свети Сава ВАСКРСАО брата Стефана. Васкрсао га је да испуни своје обећање и његову жељу. Замонашио га је са именом Симон, да као инок поново усне у миру и чека опште васкрсење. Сем у житију, о овом чуду постоје сведочанства и у самој служби Светитељу: „Радуј се, јер Архиепископ, и брат по телу, на успење твоје дође! Радуј се, јер си његовим доласком ОЖИВЕО!“ (из икоса) Из неког разлога се о томе мало говори или се уопште не говори. На којој сте Светосавској академији чули шта о томе? Зашто кријемо од нас самих и будућих нараштаја једно од највећих чуда Светог Саве?

Да се Симон посветио, доказ су његове Свете мошти које чудотворе, и исцељују вековима оне који им с вером притичу. Као што је Београд био почаствован да у њему почивају једно време Свете мошти Преподобне мати Параскеве – Свете Петке (око 1396. до 1521), а у Смедереву Светог Апостола и Јеванђелисте Луке (од 1453. до 1459), тако су се – Промислом Божијим – Мошти Светог Стефана Првовенчаног обреле у Панчеву 1790. године. Не зна се броја преноса његових моштију због (опасности од) Турака, али је за град Панчево значајна 1790. година, када су Мошти од Београда преко Дунава доспеле у њега, праћене монасима манастира Студеница, а свечано дочекане од мноштва народа. Протојереј др Радомир Милошевић у књизи „Свеци српског народа“ наводи да је студенички монах Вићентије (Велимировић) написао 1806. године „Сказаније о пренесенију мошти светог Стефана из Студенице у Банат.“

Иако се мисли(ло) да су Свечеве Мошти пренете на чување у манастир Војловица, како је на Сабору у Темишвару одлучено, ипак ће бити да су пренете у стари храм Преображења Господњег у Панчеву, на којем је месту данас нови храм из 1873. године. По свој прилици није било другог одговарајућег избора јер је манастир Војловица већ био страдао у Аустроугарско-турским сукобима пре тога, а Успенски храм те 1790. године још није ни почео да се гради. У прилог томе иде и чињеница да су Мошти стигле на ушће Тамиша, док је манастирски посед био знатно даље, низводно на Дунаву. Нажалост, најважнија архивска грађа манастира је однета из Војловице – затварањем манастира 1965. године.

Мошти су у Панчеву боравиле 1790. и наредне 1791. године, када су се стекли услови, склапањем мира, да се врате у Студеницу. О овоме постоји запис исписан руком на унутрашњој страни корице једног старог Четворојеванђеља из XVIII века. У ризници храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву се чува и икона Светог Стефана Првовенчаног у част преноса моштију о коме је овде реч, (биће) рад проте Константина Арсеновића, пријатеља и ученика сликара Константина Данила. У дну иконе стоји записано да су Свечеве Мошти пренете у Панчево 10. септембра 1790. године, а однете 1. децембра 1791. године, „при Високопречасном протопресвитеру Андреју Арсенијевичу“. И ово иде у прилог чињеници да су Мошти биле у граду, а не у манастиру, иначе би се помињала Војловица и њен игуман, а не Панчево и панчевачки парох.

Овај чланак је објављен у листу Српске православне Епархије банатске бр. 4 за 2015. годину поводом 225 година од преноса Свечевих моштију у Панчево. У заглављу чланка је поменута икона Светог Стефана Првовенчаног.

Аутор чланка:

појац Стојан М. Оморац, инж. ел.