ИЗЛОЖБА „ОД ВЛАДАРА ДО СВЕТИТЕЉА“ У ПАНЧЕВУ

IMG_5878

 

 

 

 

 

 

Народни музеј Панчево је поводом осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног приредио изложбу под називом „Од владара до светитеља“. Отварање је уприличено у петак, 22. децембра 2017. године (у 19 часова), управо када се навршило 94 године постојања и рада Народног музеја у Панчеву. Коаутори изложбе су госпође Светлана Месицки и Гордана Стојанов.

Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Милановић је Народном музеју за потребе ове изложбе уступио икону Светог Стефана Првовенчаног из Ризнице храма, која је постављена на централно место у застакљеној хоризонталној витрини.

Изложене су још три иконе великог формата: „Кнез Стефан“ (рад Јелисавете Журке), „Стефан Првовенчани“ (рад Марије Шекуларац) и „Монах Симон“ (рад Милана Инића). У питању су студенти треће године Академије Српске Православне Цркве за консервацију и уметност у Београду.

Јавна медијска установа Радио телевизија Србије је за поставку изложбе уступила реплике мушке и женске средњовековне одежде, реплику одежде Архиепископа Саве и реплику одежде за крунисање Стефана Првовенчаног, које су израђене и коришћење за снимање ТВ серијала „Немањићи – рађање краљевине“.

Панчевачко српско црквено певачко друштво (1838), којим диригује госпођа мр Вера Царина,  за ову прилику отпевало је три композиције духовне музике: „Богородице Дјево“ и „Тјело Христово“, композитора Миодрага Говедарице (1949), и део псалма 102. „Благослови душо моја Господа“.

Отварање изложбе је било веома посећено. Након уводне и поздравне речи господина Мирослава Бирцлина, В.Д. директора Народног Музеја у Панчеву, званично отварајући изложбу, Панчевцима се обратила госпођа др Ивана Б. Спасовић из Архива САНУ у Београду:

„Ова импресивна изложба враћа нас у 13. век, у доба обележеног виром европске историје, који није мимоишао ни тадашњу Србију. Међутим, њен владар Стефан Првовенчани, учинио је да Србија не само одоли том вртлогу, него и да из њега изађе као краљевина и, као по свему, успешна држава. Било је то време које је од нас удаљено колико је само било удаљено античко доба, и време у којем је српски народ већ [тада] 500 година имао историју. Понекад неправедно занемарујемо и пола миленијума [пре 13. века] од досељавања и покрштавања, смењивања Рашке и Дукље на српском трону, али чињеница је да је долазак династије Немањића прекретница. Иако није почетак српске историје, почетак је српске историографије. Тада смо почели да остављамо траг о себи и о другима, а по много чему то је и зенит српске средњовековне историје уз онај који је уследио у време [Светог] деспота Стефана Лазаревића у 15. веку.“

Прилика је да се подсетимо делова житија Преподобног Симона Монаха  (у миру Стефана Првовенчаног) о којима је било речи у Банатском веснику, када смо обележавали 225 година од Преноса моштију у Панчево.

Жељу, из срца, српског краља Стефана Прововенчаног из светородне лозе Немањића, да се замонаши пре одласка из овога света, Свети Сава је више пута одлагао, испоставиће се – да би се пројавило једно велико чудо у нашем роду. Када се на вест о наиласку смртног часа Стефановог, Свети Сава упутио ка њему, решен да му удовољи, затекао га је уснулог јер задоцни три часа. И шта бива? Као што је Господ Исус Христос васкрсао Четвородневног Лазара, пријатеља Свога, као што је Свети Пророк Илија Тесвићанин васкрсао сина удовице у Сарепти – будућег Пророка Јону, чији су гроб у џамији у ирачком граду Мосулу у наше дане развалили багером недобронамерници – или као што је Свети Апостол Павле повратио дух дечаку палом са прозора, јер задрема због дуге беседе, тако је и Свети Сава ВАСКРСАО брата Стефана. Васкрсао га је да испуни своје обећање и његову жељу. Замонашио га је са именом Симон, да као инок поново усне у миру и чека опште васкрсење. Сем у житију, о овом чуду постоје сведочанства и у самој служби Светитељу: „Радуј се, јер Архиепископ, и брат по телу, на успење твоје дође! Радуј се, јер си његовим доласком ОЖИВЕО!“ (из икоса)

Да се Симон посветио, доказ су његове Свете Мошти које чудотворе, и исцељују вековима оне који им с вером притичу. Као што је Београд био почаствован да у њему почивају једно време Свете Мошти Преподобне мати Параскеве – Свете Петке (око 1396. до 1521), а у Смедереву Светог Апостола и Јеванђелисте Луке (од 1453. до 1459), тако су се – Промислом Божијим – Мошти Светог Стефана Првовенчаног обреле у Панчеву 1790. године. Не зна се броја преноса његових моштију због (опасности од) Турака, али је за град Панчево значајна 1790. година, када су Мошти од Београда преко Дунава доспеле у њега, праћене монасима манастира Студеница, а свечано дочекане од мноштва народа. Протојереј др Радомир Милошевић у књизи „Свеци српског народа“ наводи да је студенички монах Вићентије (Велимировић) написао 1806. године „Сказаније о пренесенију мошти светог Стефана из Студенице у Банат.“

Иако се мисли(ло) да су Свечеве Мошти пренете на чување у манастир Војловица, како је на Сабору у Темишвару одлучено, ипак ће бити да су пренете у стари храм Преображења Господњег у Панчеву, на којем је месту данас нови храм из 1873. године. По свој прилици није било другог одговарајућег избора јер је манастир Војловица већ био страдао у Аустроугарско-турским сукобима пре тога, а Успенски храм те 1790. године још није ни почео да се гради. У прилог томе иде и чињеница да су Мошти стигле на ушће Тамиша, док је манастирски посед био знатно даље, низводно на Дунаву. Нажалост, најважнија архивска грађа манастира је однета из Војловице – затварањем манастира 1965. године.

Мошти су у Панчеву боравиле 1790. и наредне 1791. године, када су се стекли услови, склапањем мира, да се врате у Студеницу. О овоме постоји запис исписан руком на унутрашњој страни корице једног старог Четворојеванђеља из XVIII века. У ризници храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву се чува и икона Светог Стефана Првовенчаног у част преноса моштију о коме је овде реч, (биће) рад проте Константина Арсеновића, пријатеља и ученика сликара Константина Данила. У дну иконе стоји записано да су Свечеве Мошти пренете у Панчево 10. септембра 1790. године, а однете 1. децембра 1791. године, „при Високопречасном протопресвитеру Андреју Арсенијевичу“. И ово иде у прилог чињеници да су Мошти биле у граду, а не у манастиру, иначе би се помињала Војловица и њен игуман, а не Панчево и панчевачки парох.

Народни музеј Панчева града је издао и пригодну публикацију „Од владара до светитеља“ у којој су објављени текстови: „Стварање Српске краљевине“ вишег кустоса-историчара Срђана Божовића, „Сени на обзорју: Култ Немањића у српском народу“ кустоса етнолога Светлане Месицки, и „Од стварања до одржавања верског и националног идентитета“ сликара конзерватора Гордане Стојанов.

Отварању изложбе је присуствовао В.Д. Архијерејског намесника панчевачког Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Радмановић, као и протојереј Стојче Цветковић и јереји Велимир Бирманац, Душан Грујић и Милош Пешић, панчевачки пароси.

Аутор чланка:
инж. Стојан М. Оморац, појац