†ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВИЋ КОМПОЗИТОР И ДИРИГЕНТ упокојио се дана 19. фебруара 2014. године

Георгије Максимовић-Макса, како су га звали сви који су га познавали и волели, био је један од најзначајнијих диригената и композитора српске духовне музике за период од после Другог светског рата.

Рођен је 1929. године у Земуну. Порекло води из свештеничке породице Максимовића из Черевића под Фрушком Гором, на обали Дунава. Музичку Академију је похађаоу Београду, у класи чувених професора Војислава Илића и Марка Тајчевића. По завршетку школовања радио је као корепетитор, касније и диригент Академског певачког друштва у Земуну. Упоредо почиње и рад са црквеним хоровима, што није било популарно за оно време – Занатлијска певачка задруга Земун. Међутим, то њему није сметало и управо му је рад у Цркви, на пољу духовне музике, донео највише успеха због чега је постао познат не само код нас и у региону, већ широм света.

Упознао сам га 1982. год. у Богословији. Представио нам се као нови диригент Хора Богословије Св. Саве у Београду. Наравно, нико од нас ђака није знао ко је у ствари нови диригент, а он је већ био познат не само код нас у Цркви, већ и у Европи, где је водио многе хорове међу заграничним Русима. Упоредо је водио Хор Београдских свештеника који је захваљујући њему постао познат широм света. Тај Хор је наступао тамо, где до тада нису могли многи хорови. Чак су добили надимак тихог дипломате, јер су наступали у земљама где званична дипломатија тадашње Југославије није била добродошла. Њима су врата свуда била отворена. Немачка телевизија је уместо вечерњег дневника емитовала концерт Хора београдских свештеника под диригентском палицом Георгија Максимовића. То се никад више није поновило. Хор је снимио 8 албума, наступао по Европи, Америци и Аустралији. Небројени концерти по концертним дворанама бивше Југославије, наравно и на свим свечаностима, како црквеним, тако и народним. Све то говори о квалитету Хора, али и томе да иза тога стоји уметник великог талента који је осим труда и рада, уложио и велику љубав у све оно што је радио. Због тога је стекао велики број поштовалаца не само у својој бранши, већ и код свих са којима се сретао. Имао је дар да привуче људе у Хор, да их научи да воле хорску музику. Наравно, сва своја знања је покушавао да пренесе и нама млађима, зато је и Хор Богословије Св. Саве у то време био на врхунцу. Био је на челу још три београдска хора: Првог београдског певачког друштва, Хора при храму Покрова Богородице и хора “Обилић” при храму Св.Марка. По стилу извођења црквене духовне музике био је јединствен. То се могло препознати у врло тихом (пијанисимо) појању, са повременим динамичким градацијама до врло јаког (фортисимо) појања. То је био његов стил и он је инсистирао на томе. Нарочито је тражио да певање буде без даха, што је јако тешко и професионалцима, а не нама аматерима. Међутим са њим је све ишло лако и глатко, јер је сву своју љубав према хорској црквеној музици и нама преносио и сви смо волели да певамо под његовом диригентском палицом.

После београдских, долази у сремске хорове. Хор Богословије Св. Арсенија у Сремским Карловцима, па Хор ,, Слаткопојци“, затим Хор Завичајног музеја из Черевића, Хор Епархије сремске Св. Николај у Сремским Карловцима и на крају Хор ,,Миленко“ такође из Черевића. Са три последња хора је постигао до тада невиђен успех по Русији и земљама из окружења у више наврата. Русима се поред диригента – аутора, представио и као интерпретатор руске духовне и световне музике, која није била дозвољена у СССР-у. Публика, како лаици тако и стручни њен део, били су затечени аутентичним извођењем, које је изазвало бурне емоције – радост, сузе и небројене аплаузе. Ми, који смо тамо били, могли смо видети публику која стојећи слуша, аплаудира и брише сузе од помешаности емоција – туге, сећања и радости што има прилику поново да чује нешто што су многи Руси заборавили. Многа места су тада најављивала долазак великог српског уметника. Због мноштва, напоменућемо само најважнија: Москва – Академија наука и уметности, Универзитет Ломоносов, Музичка академија, манастири и храмови у Москви. Даље, Санкт Петербург: Духовна академија, Сала петербуршке филхармоније – Глинка, сви царски дворци у Петербургу и околини, храмови и манастири, Кронштат, Виборг. Градови: Новгород, Вороњеж, Задонск, Ростов, Новочеркаск, Старочеркаск, Батајск, Шахти и Тагањрог. Познате су и посете Сент Андреји, Бугарској, Румунији и Грчкој, а наступима у Србији нема броја. За овакав рад и успех нису изостајала ни признања. Ево најважнијих: Грамата Патријарха Павла за 50 година уметничког рада, орден Руског Патријарха Пимена са златним сатом и иницијалима за композицију Достојно јест, орден Антиохијског патријарха Диодора II, Румунског Патријарха, Савеза композитора Русије, Прва награда за ауторски рад на Фестивалу Хорови међу фрескама, Орден Геогијевског реда – Петербург, Орден Св. Арсенија и Орден Св. Саве. Дела која носе његово ауторско име су Литургија за мушки хор, Литургија за мешовити хор, Опело за мушки хор, као и многе друге соло композиције и обраде не само црквене духовне музике, него и народне, староградске, руске и козачке. Не смемо да заборавимо једно од најлепших његових дела, а то је песма Дунаву, за коју је он написао и текст. Захваљујући бројним наступима, постоји доста видео и аудио материјала која сведоче о овом великом прегаоцу на пољу унапређивања српске црквене и уопште музике у хорској интерпретацији. Наравно и у писаној форми све то можемо наћи, јер је све стављено у ноте.

После оволико година преданог рада желимо му рећи једно велико ХВАЛА! Хвала што је нас Србе уврстио међу народе који имају са чим да изађу пред сав културни свет и да покажу како се Бог слави са оним најлепшим инструментом, а то је људски глас. Хвала Господу Богу што смо имали прилику да будемо део свега што је он успео у свом уметничком стваралаштву. Наша Црква остаје без свог осведоченог пријатеља. Његова породица, без великог домаћина, супруга, оца, деде, зета а ми, његови ђаци, хористи и пријатељи, без нашег Максе. Радио је свој посао до последњих сати свога живота и можемо слободно рећи да му је Господ и то подарио, због тога што Га је он овде на земљи славио и прослављао цео свој живот својим талентом и радом и љубављу према овом специфичном послу, на ком је он оставио велики траг и дао свој печат једном великом периоду у новој српској духовној и музици уопште.

На опелу у вољеном Черевићу, уз велики број свештеника, пријатеља и сарадника, у име Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, опростио се Његов Викарни Епископ Владика Андреј, а у име Епископа сремског Г. Василија, протојереј –ставрофор Божа Совиљ. Његовој великој уметничкој души нека Господ подари покој, рајско насеље, небеску отаџбину, а међу нама вечни помен! ВЈЕЧНАЈА ТВОЈА ПАМЈАТ ДОСТО- БЛАЖЕНЕ И ПРИСНОПАМЈАТНЕ БРАТЕ НАШ ГЕОРГИЈЕ!

У Борчи, фебруара, 2014.год .

протојереј Миодраг Нешић,

парох борчански