ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ У ПАНЧЕВУ

 

 

 

 

 

 

 

„Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.“ (тропар Кирилу и Методију, глас 4.)

У четвртак, 24/11. маја 2018. године, када Црква врши заједнички спомен Светих Отаца Кирила и Методија, учитеља и просветитеља словенских, јереј Милош Пешић је у Градској библиотеци у Панчеву преломио славски колач у славу Господњу и част Свете Равноапостолне браће, поводом Дана словенске писмености и културе. Присутнима се потом обратио домаћин – господин Дејан Боснић, директор те установе.

БЕСЕДА ДЕЈАНА БОСНИЋА, ДИРЕКТОРА ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ ПАНЧЕВО

„Часни оче, даме и господо, драги гости, уважене колеге, пријатељи, добро дошли у Градску библиотеку Панчево поводом обележавања Дана словенске писмености и културе!

На данашњи дан, ево већ годинама, окупљамо се овде у Градској библиотеци, у нашем заједничком храму књиге и знања, како би се подсетили лика и дела словенских Просветитеља, браће Равноапостолне, Светих Кирила и Методија.

Зашто то чинимо? Шта су то они учинили пре више од 11 векова што нас обавезује да их помињемо? Неки ће рећи – због националног поноса поводом јединственог писма у светским размерама, други ће приметити – данак традицији, трећи ће мислити, четврти можда неће знати…

У данашње време, у време распомамљеног обескорењивања и оразљуђивања, то је на жалост нормална појава коју као да очекујемо и са невероватном лакоћом прихватамо. Као и све друго што се прима без личног труда и муке, или узима здраво за готово. Ствари се протежу у крајностима, па тако или је све при руци и све због тога убрзано губи смисао или се пред нама издиже прва препрека и ми намах одустајемо, раслабљени и утонули у чамотињу. Али не и Свети Кирило и Методије – они су имали јасан циљ, знали су начине, поседовали знање и вољу, испољавали су стрпљење и храброст, а надасве кристално јасну свест о жртви као предуслову остварења сваког великог наума, и – напокон, постали су Свети.

Свети Кирило, као философ и професор на Високој школи у Цариграду и библиотекар Аја Софије, са својим братом Светим Методијем, војником – војводом византијске војске у Словенским крајевима, одмалена су познавали словенски језик, али такође и грчки – тада владајући језик теологије, науке и философије у Византијском царству, спровели су својеврсну реформу језика и писма, узимајући за основу грчко писмо, које су такође као учени људи итекако добро познавали.

 Бесцени значај мисије ових бесмртних словенских учитеља био је у томе што су свест словенских народа издигли на виши цивилизацијски ниво, дарујући им културни образац и својеврсну духовну вертикалу  у сагледавању и вредновању човека, света и целокупне васељене, у оквиру ћириличног писма и Православне вере која је имала значај не само спасења људских душа од мрака паганства и сујеверја, него, понајпре, светлост богопознања и човекопознања. Наравно, Словени до тада нису били без икакве језичке и писмене културе, што чак потврђују и сами учитељи, говорећи да су међу њима затекли нешто богослужбених књига на словенском језику, али она је била прилично неразвијена и без нарочитог утицаја. Писани подаци ћириличне културе потичу тек од овог периода, па самим тим и наш идентитет наследника античког и византијског духа којем и данас припадамо. 

Па, треба ли да нас чуди што је Ћирилица у српском народу од свог настанка непрекидно прогањана и искорењивана: од римокатоличког клера и латиничног писма, у средњем веку потискивана је од грчког писма, преко њених свештеника Фанариота, затим од отоманских исламиста и арабице, па преко аустроугарских власти и фашистичког окупатора, све до комунистичких идеолога – заговорника двоазбучности. Данас, пак, као да је потпуно превладао дух самоцензуре, те сами безвољно и потпуно равнодушни истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико више јавно не забрањује. У самој Србији мање од 20 процената грађана, институција, медија, предузећа, јавних натписа, књига и осталог, користи Ћирилицу. Ако се овакав тренд настави и у потпуности одустанемо од Ћирилице одустаћемо од највиталнијих делова самих себе, од своје духовности, религије, културе, науке, историје, територије, прошлости и будућности, јер је све ово запечаћено Азбуком.

А опет, хвала Богу, Ћирилицом данас пишу не само Срби, већ и Руси, Украјинци, Белоруси, Бугари, Македонци, Молдавци. Румуни су писали до 19. века, и још скоро 30 народа индоевропског порекла, који су у саставу или зони утицаја руског језика. Сви они сваке године прослављају Дан словенске писмености и културе 24. маја – Дан Светих Кирила и Методија, као национални празник, чак заједно са Чесима, Словацима, Пољацима и Словенцима, који овај празник такође празнују иако пишу Латиницом. Има наде, дакле. Само, не смемо себи допустити клонуће и расплињавање у самозабораву,  јер сетимо се, на старословенском, народ се зове ЈЕЗИК (прим. аут. јазик), што би значило да је језик такође суштински повезан са унутрашњим бићем народа. И као што је народу од Бога дато време, место и област постојања, дат му је и језик којим се служи. Језик, као и народ, развија се, преображава, усавршава, расте, добија нови облик и форму, у складу са развојем културе и духовно-душевним животом народа. Или посустаје и пропада, нестаје, преузимају га други који му онда намећу неки туђи  језик, законе, обичаје.

Језик је, заиста, део бића и ума, којим се повезује да би се другима представио унутрашњи живот личности. Језик је жива еманација бића као израз личног постојања и мере задобијене слободе. Језик је моћни комуникатор – још од пећинских слика праисторијског човека па до синтетичке верзије у форми бинарног кода. Језик је бесконачни низ титравих значења која испуњавају време и простор, спајајући тако или цепајући, зависно од начина коришћења, од употребе или зло-употребе. По својој неухватљивој природи и назначењу, језик је метафизичка, неки ће рећи сакрална и мистичка ствар. Језик је оваплоћени Ум, Слово – суштински израз Бића.

А писмо, драги пријатељи, видљива је копча између бића – индивидуалног или националног, с једне стране, и језика, с друге. Свети Кирило и Методије су то врло добро знали, знали су да слово није тек пука норма, само једна од многих друштвених конвенција. Знали су да је слово, као градивна јединица писма, духовна пра-слика битних гласова/емоција/идеја коју генерације и генерације једног народа вајају заједничким сном, гнезде у својим душама и заветно преносе у баштину будућем потомству. А одрећи се и једног јединог слова очињег писма  равно је одрицању од битног елемента властитог генетског кода – бесмислено је пошто враћа у ништавило, а као добровољно, равно је самоубиству – једином греху за који се не можемо покајати и коме стога ни не може да уследи опрост. Знали су да је слово пулс предака, залога континуитета и услов идентитета, печат једне космичке вибрације или отисак божанске енергије, која може бити наша или нечија туђа, свеједно, али је увек и неизоставно различита и обогаћујућа – а нашa, ћирилична, дефинитивно je самосвојна и незамењива у раскошном шару свеопштег постојања, oна нам пресудно потврђује бивство, и – њoмe трајемо.

А сада опет поновимо малопређашње питање – зашто прослављамо Свету браћу Кирила и Методија, и одговор ће нам се понудити сам: ЗАТО, јер су све ово они знали. Знали су то Свети Кирило и Методије, све су то врло добро интуитивно знали, духом осећали и вером Православном прихватали те обликовали, а нама у аманет оставили. Јер су цео свој живот драговољно подредили небеском задатку просвећења, освећења и посвећења народа, цео су живот уградили у нешто неупоредиво веће од, често себичних и кратковидих, жеља и потреба појединаца, у вредност која се простире кроз једанаест векова све до вечности. Зато, на нама је, само, да се тога сећамо, да понављамо и да никада не заборавимо.“

Чланак приредио:

инж. Стојан М. Оморац, појац