Упокојио се у Господу проф. Живко Б. Подгорац (1933. – 2014.)

Дана 25. априла 2014. године, на празник Живоносног источника, изненада у 17:50 часова, престало је да куца племенито срце професора Живка Б. Подгорца. Господ га је призвао себи у ове дана Васкршње радости. Мало је таквих наставника-професора који остају ђацима у најлепшим успоменама и сећањима. Живко Подгорац је био редак и драгоцен човек. Мало је таквих личности који код свих људи изазивају неподељена осећања. Мали је број људи у којима је тако очигледно уклесана искра људског достојанства, како је то био случај са господином Живком Подгорцем. Био је то човек, господин, брат, професор, васпитач… речју – хришћанин. Велико господство, једноставност и приступачност, отвореност, ведрина духа и необична љубав према ђацима којима је предавао… само је део врлина које су красиле душу овог племенитог човека. И, управо, имајући ту искру људског достојанства тако дубоко уклесану у саме темеље његове боголике личности, он се борио за сваког свог ђака, за његово људско и ђачко достојанство. То је оно по чему ће га памтити генерације и генерације његових захвалних ученика – богослова из манастира Крке, Призрена, Фоче и Ниша. Јер, његов је живот у толикој мери био повезан и проткан Богословијом, да готово и није имао приватни живот. Свега себе је жртвовао као свепаљеницу, добровољно и свесно, у исто време тихо и ненаметљиво, изгарајући на послушању које му је Црква поверила. На његовој сахрани, у родним Опланићима код Краљева, у Томину недељу, 27. априла, окупио се велики број његових пријатеља и ђака. Опело је служио архимандрит Јован (Радосављевић), пријатељ и дугогодишњи колега поч. Живка, уз саслужење 52-јице свештенослужитеља, који су ту дошли само и једино по диктату срца и из осећања поштовања и искрене привржености покојнику. Вероватно, то питомо моравско село неће видети величанственију сахрану, која као да се претворила у свечану празничну литију. Поч. Живко није имао своје деце. Његови ђаци су били његова деца. Они су свога професора и васпитача испратили уз појање васкршњег тропара, благодарни Богу на превеликом дару и благослову, а поч. Живко је био управо то – благослов и дар.

Професор Живко Подгорац рођен је дана 14. фебруара 1933. године у селу Опланићи, код Краљева, од оца Богдана и мајке Косане. Као мали дечак често је одлазио у манастир Жича, где је слушао беседе Светог владике Николаја (Велимировића). Године 1949. уписује се у прву генерацију Богословије Светог Саве у манастуру Раковици. Под будним оком ректора Богословије архимандрита Јована (Велимировића), и разредног старешине протосинђела Методија (Муждеке), Живко Подгорац, завршава Богословију са одличним успехом и успешно полаже матурски испит испред изасланика Светог архијерејског синода, Епископа топличког Доситеја (Стојковића) 1953. године. После Богословије уписује се на Богословски факултет у Београду исте године, где студира са данашњом највећом елитом Српске Православне Цркве.

После одслужене војне обавезе, полаже последња два испита и успешно дипломира на Богословском факултету 1960. године. Након тога завршава са високом оценом први степен Филозовског факултета у Београду одсек Славистика. Од 1962. до 1973. године предаје у осмогодишњпј сколи у Лајковцу српски језик и књижевност. Иако је свом надлежном епископу жичком Василију (Костићу), поднео молбу за рад у Богословији у Сремским Карловцима, Свети архијерејски синод га поставља за професора приправника Богословије Света Три Јерарха у манастиру Крки 1974. године. Као професор ове Богословије, г. Живко је извео доста генерација у којима су били многи будући епископи Српске Православне Цркве, угледно свештенство, монаштво и професорски кадар, како у Богословијама, тако и на Богословским факултетима. И сада свршени ђаци тог доба причају да је златни период ове школе био г. Живко, професор и васпитач, заједно са проф. Љубинком Видаковићем, синђелом Никанором (Богуновићем) и јеромонахом Лонгином (Крчом). Током рада у Крки, као одличан познавалац црквенословенског језика помагао је протојереју Славку Зорици да састави граматику овог језика, како би га ђаци што боље савладали. Српска Православна Црква је увек високо ценила и вредновала посвећеност неуморног проф. г. Живка на делу црквене просвете. Свети архијерејски сабор на челу са блаженопочившим Патријархом српским Германом, јула 1989. године доделио је проф. г. Живку Подгорцу, за његов рад и пожртвовање у Богословији Света Три Јерарха, велико црквено признање, Орден Светог Саве, II степена.

По одлуци Светог архијерејског синода г. Живко Подгорац премештен је из манастира Крке у Призренску Богословију Светог Кирила и Методија 1990. године. Сви ђаци, заједно са већином професора бунили су се због овог премештаја. Ђаци су негодовали и зауставили рад школе, непуштајући свог професора да оде од њих. Проф. г. Живко је неколико дана причао са својим ђацима, објашњавајући да је цео свој живот служио Цркви, поштујући одлуке Синода и Сабора и да ће и ову одлуку испоштовати! Ђаци су се помирили и прихватили одлуку проф. г. Живка. По његовом одласку у Призрен, неколико ђака се преместило из манастира Крке у Призренску Богословију. У Призренској Богословији проф. г. Живко наставио је свој педагошко – богословски рад, али Управи Богословије се то није свидело, због чега је без образложења разрешен дужности васпитача. Године 1999. када је Призренска Богословија измештена привремено у Ниш, због НАТО агресије, проф. г. Живко заједно са својим разредом, привремено одлази у Богословију Светог Петра Дабробосанског у Фочу. Он наставља рад са својим добрим поријатељем проф. Љубинком Видаковићем и својим бившим ученицима, синђелом Антонијем (Пантелићем) и Драганом Учуром. Иако је предавао у овој Богословији непуне две године, проф. г. Живко у њој је оставио велики печат свога лика.

После тридесет и три године рада у Православним Богословијама, као професор и васпитач, разрешен је дужности августа, 2007. године и одлази у пензију. До тог дана предавао је ђацима црквенословенски језик, руски језик и латински језик, не штедећи ни своје године ни своје здравље. Проф. мр Драган Учур је једном приликом о г. Живку рекао: “О његовој доброти, племенитости, родољубљу, љубави према Цркви, ђацима и уопште према људима могла би се књига написати. То зна свевишњи Бог, његови ђаци и сарадници.“

Сви ми који смо познавали проф. г. Живка Подгорца имамо велику обавезу и дужност да га се сећамо у својим молитвама и да његово име обавезно буде на нашим дискосима у Цркви. Нека му је од нас, његових ђака, вечита благодарност, а од Васкрслог Господа вечан и блажен спомен!

Будимир Кокотовић