Слава манастира Свете Тројице у Кикинди

Manastir Sv Trojice 5

На Духовски понедељак, 05. јуна 2017. године, у манастиру Свете Тројице у Кикинди, прослављена је манастирска Слава. Свету Арихијерејску Литургију  служио је Његово  Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор  уз саслуживање свештенства кикиндског намесништва и одговарање хора светог Серафима Саровског из Зрењанина.  Пре почетка Литургије, извршено је освећење обновљеног храма чиме је, у Славу Божију,  предат допринос  петогодишњих радова на санирању оштећења и темељној обнови цркве и њене порте за које је био задужен старешина храма светих Козме и Дамјана протонамесник Бобан Петровић. Након Литургије, присутни народ сабрао се уз трпезу љубави коју је уприличила управа манастира.

 Манастирска црква сазидана је 1887. године као задужбина кикинђанке Меланије Николић рођене Гаичић.  На спомен плочи коју је поставио први духовник јеромонах Стефан Илкић садржани су значајни подаци о времену градње цркве. Из њих можемо сазнати да се ове године навршило  130 година од времена градње цркве, а које је било време владавине цара Јосифа I, патријарштва Г. Германа Анђелића, када је епископ Темишварски био Георгије Бранковић. Цркву је осветио прота Ђорђе Влаховић 24. маја, на празник светих  Кирила и Методија, 1887. године. Прву Архијерејску Литургију служио је Њег. Високопреосвештенство др. Георгије Летић 13. маја 1909. године.

Ова света обитељ значајна је, јер је у периоду од 1921. до 1932. године, Кикинда била седиште великокикиндско – великобечкеречко – арадско – великосемлушког владике, др Георгија Летића. Манастир је првобитно био мушки. Указом владике Саве Вуковића, 1980 године преименован је у женски. Уз манастир је изграђен интернат за талентовану децу на месну на којем се данас  налази Основна школа Ђура Јакшић у Кикинди. Поред манастира налази се и гробље, у Кикинди познато као Мелино гробље  

У манастиру данас живе три монахиње и једна искушеница.

Црква је препознатљива по веома привлачном и китњастом барокном стилу и по томе што је красе осам фресака и исто толико медаљона. Најновијим реконструкцијама, црква је обновљена у духу монашке обитељи која се подвизава по истом, старом типику, али је истовремено отворена за вернике, путнике и боготражитеље савременог доба.

Многи од кикинђана враћали су се вери отаца баш у овом манастиру, хрлећи у тишину и мир његовог сеновитог дворишта. Манастирска капија је увек била отворена, а сестре су радо откључавале цркву, пуштајући намернике да уђу, да целивају икону Свете Тројице, да запале свеће, саберу своје мисли у молитву, далеко од ужурбаности световног живота и пронађу жељену утеху и мир.  

Слава манастира Свете Тројице је одувек била велика радост за све вернике који су, на овај дан, долазили из града и оближњих места.  Духовски понедељак, тај средишњи дан тродневног црквеног празновања баш у време великих пољских радова, за ово поднебље има посебно свечано обележје. Људи и жене остављали су своје њиве, баште, воћњаке и винограде да се саберу у овој обитељи, да заблагодаре Светој Тројици и да баш овде предају бригу и наду за очекивани род, за опстанак и напредак својих породица. Црква је посута класјем жита, пољским травама, зидови украшени гранама са зеленим и сочним листовима. И литија око цркве, понављана из године у годину, као да се никада и није прекидала. „Свето Еванђеље чита се!“ Народ, и црква, и град се благосиља.

Сабрања на слави манастира Свете Тројице имају своју посебност као печат у времену којим се завршава један део црквене године и почиње нови кроз низање недељних, васкшњих, дана по новом реду  и називу „По Духовима“.