САБРАЊЕ НА ВОДИЦИ КОД МАНАСТИРА ВОЈЛОВИЦЕ

IMG_1929

Високопреподобни игуман Димитрије (Лазић), од свог постављења за настојатеља манастира Војловице, преузео је и организовање молитвеног сабрања, о спомену Преподобномученице Параскеве Римљанке, код Свете капелице (1890) њој посвећене на Светој водици на Наделу, међу пољима и њивама, западно од манастира према Баваништву. То место народ назива Трњана и у прошлости се ту верни народ састајао и сабирао из околних и даљих места, долазећи у литијама са разних страна. Постоје записани и незаписани случајеви исцељења оних, који су долазили с јаком вером, молили се Богу и Светитељки и омивали се водицом.

У понедељак 7. августа 2016. године, увече, о навечерју спомена Преподовномученице Параскеве Римљанке, Свештеномученика Ермолаја, Светог Оца нашег Саве Трећег, Архиепископа српског, али и Преноса моштију Свете Петке, служено је Вечерње са входом и читањем паримија, обављен чин малог освећења воде и преломљени колачи у част Светитељке. У славу Господњу и част Светитељке је појао и паримије читао Стојан Оморац из Панчева. Сем игумана, са сабраним народом су били протонамесник Желимир Јовановић, парох новокозарачки, родом из Старчева, и јереји Чедомир Милосављевић и Петар Бикар, родом из Панчева. Верници су се у заиста великом броју сабрали из Панчева и околних села, неки организовано комбијем, неки аутомобилима, а најревноснији пешке.

Дивно је житије Светитељке и треба га прочитати у целини. Дуго је у Црквеном календару крај имена Преподобномученице Параскеве стајало – Трнова, што је унело не малу забуну, али је то 2005. године исправљено. Преподобна Параскева Римљанка и наша Света Петка су две личности из различитих времена и места. Римљанка је мученички пострадала, али је претходно исцелила свог ослепелог мучитеља цара Антонина, повративши му не само телесни вид, него и духовни му отворивши да поверује у Христа и прими Свето крштење. Зато се изображана на иконама и фрескама како држи – очи. То нису ни Господње очи, као што неко мисли, али ни њене оче, како мисле они, који житије нису читали, јер њу нису мучили вадивши јој очи, већ усијаним гвозденим шлемом, на јакој ватри у казану пуном зејтина и смоле, и коначно посечењем чесне главе.

Верници су се телесно укрепили водицом, колачима и житом, послужењем с трпезе љубави, а духовно и Словом:

Ево нас овде – сабрали смо се – вечерас у овој Светој вечери и у овој Светој ноћи да славимо Бога Небескога, да прославимо ону, коју је Он прославио – Свету Преподобномученицу Параскеву Римљанку, којој су наши преци мудри посветили овај Свети храм, ову Свету капелицу, овај параклис, ову Свету водицу. Наши преци, који су живели сагласно заповестима Божијим, а чули смо, у читању једне од паримија, шта то значи  творити вољу Божију и живети по заповестима Божијим, а да они тако нису живели и да тако нису чинили, не би[смо] ми данас били овде, нити би ми знали да постоји ово Свето место, нити да у овој Божијој природи и у овим пољима може да буде присутна таква радост међу свима нама; и да заиста нема на свих пет континената – рекли бисмо – радоснијег и светијег места у овоме часу, него што је то овај час и ово Свето место. Наши преци живели су, дакле, управо онако како је Свети Пророк Мојсеј некада у давнини говорио изабраном Божијем народу јеврејском, јер је то био глас Божији. И док су живели тако и тим животом, онда је био благослов Божији на њиховим кућама, домовима, на њиховим породицама, на њиховој деци, на њиховим пољима, кукурузима, на свему ономе што су радили, делали, а све су радили, делали у славу Божију, а на спасење душа и тела својих. И то су нама оставили у аманет да и ми тако чинимо. И зато су они подигли овај Свети храм и зато су нам оставили ову Водицу, да њоме умивамо своје телесне очи, да би кроз те телесне очи прогледали оним духовним очима. А управо је Света Преподобномученица Параскева та, која својим молитвама отвара наше духовне очи, а то управо видимо и на иконама и на фрескама њеним. Она држи очи, браћо и сестре, јер очима људи виде. И човеку је Бог дао тај вид и то чуло вида да може да види и да се радује красотама овога света – Божијој творевини – и да кроз њу препозна Бога Живога и да Њему служи. Али, те очи, браћо и сестре, нису довољне. Очи је Бог дао и другим, бесловесним створењима, али само је човеку дао те духовне очи, којима ми Њега можемо да видимо. А како Га видимо, браћо и сестре? Каже нам Свети Владика Николај: Вера те моја види, Господе! И ми вером видимо Господа, а видимо Га, пре свега, једни у другима и зато је, браћо и сестре, благословен овај наш сабор и ово наше сабрање овде. И радује се данас Господ, радује се на висинама и ниспослао нам је благослов вечерас молитвама Свете Петке, Светога Ермолаја, Светога Саве Трећега, Архиепископа српскога, да сиђе на нас и на ову децу, коју сте данас довели овде да се и она уче страху Божијем. И благодаримо вам што сте дошли, и што сте се сабрали, а могли сте бити на неким другим местима, јер овај свет, браћо и сестре, он нас зове на разна места, али ово је вечерас једино право истинско место, на коме ми треба да смо данас. (део беседе свештеника)

На сâм дан Празника, служи се Света Литургија. Раније се остајало крај капелице после Вечерње целу ноћ, читао Акатист и тако пробдевши и припремивши се, дочекивала Литургија. Ако Бог да, од наредне године би се обновила Литија од манастира до Водице.

инж. Стојан М. Оморац