Развој верске наставе и њени ефекти у Србији

verska nastava

РЕЗИМЕ: После периода полувековног спутавања у специфичном политичким околностима у бившој Југославији, српско друштво данас тежи ка модернизацији и демократизацији покушавајући да изгради свој нови идентитет у шаренилу европских народа. Дошао је период промена који је са собом донео поштовање верских слобода српског народа и слободу да своја уверења јавно испољава, једним делом и кроз верску наставу у државним школама. Центар за емпиријска истраживања религије (ЦЕИР) из Новог Сада, одржао је 2002. године округли сто са међународним учешћем, а под називом „Образовни и верски систем у друштвима у транзицији“, и на истом је презентовано прво истраживање о ефектима верске наставе на простору бивших република СФРЈ – сада независним државама које теже савременом систему школства, васпитања и образовања, уз присуство и неговање верског образовања у школском систему. Институт за педагошка истраживања из Београда објавио је 2003. године књигу „Верска настава и грађанско васпитање у Србији“, обухвативши у истој резултате истраживања спроведених у одређеним основним и средњим школама са територије Републике Србије, док су 2010. године Центар за емпиријска истраживања и Савез педагошких друштава Војводине издали књигу „Верска настава у школи“, аутора др Зорице Кубурић и др Слађане Зуковић, обрађујући истраживања спроведена 2010. године у Београду и Новом Саду. Поменута истраживања представљају драгоцен прилог евалуацији верске наставе у нашим школама и њеном унапређивању. Верска настава као средство савремене мисије и присуства Цркве у образовном систему презентује и посведочава садржај вере и духовног искуства, да би се ученицима пружио свеобухватан поглед на свет и живот, узочување, неговање и изграђивање верског и културног идентитета, изграђивање Тела Цркве Христове, развијање вере у Бога и зреле религиозности, упознавање са садржајима вере и духовним искуствима, оспособљавање за пун и потпун живот у вери и Цркви, што значи упражњавање и учествовање у богослужењима и верским обредима, развије толеранције и васпитања за живот у мултиетничком, мултикултуралном и мултиконфесионалном друштву, поштујући богатство испреплетености традиција и духовних вредности.

 

Први кораци у увођењу верске наставе у основне и средње школе

Свакоме ко се почетком деведесетих година двадесетог века професионално бавио проучавањем односа душтва и школства, није била потребна посебна научна далековидост да уочи близину момента када ће враћање религијских садржаја у школске програме постати реалност. То су године када су се почеле убрзано вршити промене у многим областима нашег друштва, па се као неминовност показало и преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања и осавремењавања наставних садржаја на свим нивоима образовања. Имајући све ово на уму, Савез педагошких друштава Србије је 1992. године организовао симпозијум на тему „Религија и школа“. Реч је о интердисциплинарном скупу и покушају да се комплексној теми – односа религије и васпитања, цркве и школе – приступи из разних стручно-научних углова. Изнета су становишта и аргументације које је требало актуелизовати онда када је увођење веронауке у школе постало извесно. На основу објављених радова са симпозијума ( Настава и васпитање, 1992, бр.4-5 ), стиче се утисак да су наставни садржаји везани за религију потребни и да их у школу треба увести или у склопу постојећих наставних предмета или увођењем посебног предмета, али да ти садржаји треба да буду општеобразовни, а не конфесионално одређени. Како се ближио крај двадесетог века, као да се појачавало интересовање за однос цркве и школе, образовних и религијских садржаја.

У Подгорици је у организацији Министарства вера и Министарства просвете 1997. године одржан округли сто на коме су постављена бројна питања на која су стручњаци покушали да одговоре, и „том приликом изнесена су истраживања која су показала да постоји велико интересовање за религију које је протумачено као потрба за увођењем веронауке“. ( Кубурић, З., 2002, 119 ) Значајне политичке промене које су се у Србији догодиле крајем 2000-те године, носиле су мноштво новина. Актуелизовало се и питање увођења верске наставе у основне и средње школе. Мноштво аргумената за и против оваквог наставног предмета у школи редовно су пунили странице новина. Такође, нови научни скупови који су из угла различитих области покушали да говоре о месту религијског образовања у основним и средњим школама одржани су у многим местима, и „резултати поменутих истраживања, посебно они с почетка деведесетих година па наовамо, говоре о променама у оквиру религиозне вредносне оријентације младих од доминантно атеистичке оријентације према прихватању и јачању религиозности као система уверења.“ ( Кубурић, З., 2010, 25 ) Период који помињемо иначе карактерише почетак промена у многим областима живота, из чега није био изузет ни наш систем школства. Кренуло се у критичко преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања, као и у осавремењивање наставних садржаја и метода на свим нивоима образовања. Тада је постало јасно да, имајући у виду појачано интересовање младих за религијске садржаје као и повећање значаја религије и вере за све већи број људи, рад на реформисању васпитно-образовног система треба темељно да преиспита и могућност поновног увођења религијских садржајау школске програме.

Српска православна црква је била носилац захтева за конфесионалном веронауком у државним школама. Захтев за конфесионални карактер образложио је бивши савезни министар вера Богољуб Шијаковић ставом да не постоји неки општи појам, а још мање нека општа религија – да ми можемо имати искуство религије једино у некој вери и конкретној вероисповести, те је „увођење веронауке тражено на основу права на образовање, права избора погледа на свет, права на вероисповедање и права родитеља да васпитавају своју децу у складу са својим верским уверењима, која су призната међународним конвенцијама.“ ( Алексов, Б., 2004, 7 ) Заговорници конфесионалне веронауке указивали су на прихваћеност веронауке у многим европским демократским земљама као што су Ирска, Аустрија, Немачка, Грчка, Хрватска, Пољска, Португалија, Италија, Бугарска, Шпанија, Мађарска, Чешка и Словачка. У Великој Британији и Данској је конфесионална веронаука замењена религијском културом, док у САД и Француској веронаука ни не постоји. Била су присутна мишљења појединих верника и свештених лица да Црква не би требала да се ослања на секуларну државу и њен образовни систем ради сопствене духовне мисије а уместо пастирског рада, већ да свештеници и монаси треба да се активирају кроз мисионарски рад у самој Цркви, као што и побожни родитељи треба да се побрину о хришћанском васпитању своје деце. Бројне невладине организације и експерти за образовање указивали су да се начин увођења веронауке у државне школе коси са Уставом земље и установљеном процедуром и стандардима у увођење нових предмета у наставу тек након двогодишње експерименталне примене и њене стручне анализе. „Кампању против увођења веронауке водио је Одбор за право на образовање без верске и политичке индоктринације Удружења наставника, сарадника и истраживача Универзитета у Новом Саду, чијим се акцијама и прогласима придружило деведесет невладиних организација. Против увођења веронауке у државне школе били су и Веће Универзитета у Београду, сви ректори и бројни наставници универзитета у Србији, Образовни форум, Савез педагошких друштава Југославије и друге експертске организације које се баве образовањем.“ ( Алексов, Б., 2004, 10 ).

Законска регулатива као контекст за очекиване исходе

Просветни радници, у току свог школовања, припремајући се за рад у настави, у оквиру скупа предмета које изучавају, имају и предмете који се односе на области као што је педагогија, дидактика, методика, психологија… Усвојена знања из тих области у великој мери помажу као у постизању циљева и задатака који се пред наставнике стављају. Поред свршених студената факултета који се непосредно припремају за рад у образовању, у настави се појављују и лица у чијем образовању горе наведени предмети нису били изучавани.

Осим знања из струке и знања у начину опхођења са ученицима те начинима преношења знања, наставници морају имати знања и из области прописа који се примењују у образовању. Законским прописима регулисано је све што се у школама може дешавати и како се може дешавати, али прописи пре свега утврђују основне циљеве који треба да се постигну, да би нарастајућа генерација добила такво васпитање, знања, умења и вештине, да може живети лакше и удобније – једном речју боље и квалитетније од припадника генерације која их је за живот спремала.

Успешно образовање и васпитање се може постићи квалитетом знања пренетим на ученике у оквиру ауторитативног амбијента кроз рад наставника који међу ученицима уживају висок степен уважавања и поверења. Било који од ових елемената да затаји или да се не испољи у најмање довољној мери, доводи до умањења резултата рада, то јест до подбацивања у односу на очекивани успех.

Сваки човек који обавља било који посао у  школи, целокупним својим деловањем, хтео он то или не, служи ученицима као пример. Он служи као пример у школском простору, али и ван тога. Ту спада и домар и помоћни радник и наставник и стручни сарадник и административни радник и књиговођа и секретар и директор. Сви су они на неки начин учитељи. Ауторитет школе стварају сви они и они су дужни да га и чувају и подижу на виши ниво.

Уредбу о организовању и остваривању верске наставе – алтернативног предмета у основној и средњој школи, Влада Републике Србије је донела на основу члана 90. тачка 2. Устава Републике Србије, а у вези са Законом о основној школи („Службени гласник РС“, бр. 50/92, 53/93, 67/93 и 48/94) и Законом о средњој школи („Службени гласник РС“, бр. 50/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 24/96), 24. јула 2001. године, и иста Уредба је објављена у„Службеном гласнику РС“, бр. 46/2001.Након њеног доношења верска настава се у школама појавила септембра школске 2001/2002. године.

Основ и темељ реализовања свих наставних предмета па самим тим и верске наставе у основним и средњим школама јесте Закон о основама система образовања и васпитања, објављен у „Службеном гласнику РС“ бр. 62/2003, 64/2003, 58/2004, 62/2004, 79/2005,101/2005, а донешен на основу члана 83. тачка 3. Устава Републике Србије, Указом о проглашењу закона о основама система образовања и васпитања. Истим Указом проглашен је Закон о основама система образовања и васпитања, који је донела Народна скупштина Републике Србије, на седници Осмог ванредног заседања Народне скупштине Републике Србије у 2003. години, 17. јуна 2003. године.

У вези са одређеним Законским правилима и нормама функционисања образовног система, морамо узети у обзир измене истих у складу са Законом о изменама и допунама закона о основама система образовања и васпитања, објављеним у„Службеномгласнику РС“ бр.58/04. од 28.05.2004.

У члану 22. Закона о основној школи стоји да се родитељ изјашњава сваке године у погледу избора за верску наставу или грађанско васпитање, међутим члан 69. и 86. Закона о основама система васпитања и образовања то регулишу другачије, односно – изјашњавање се дешава за образовни циклус ( I – IV, V – VIII разреда), а не за сваку школску годину посебно или за циклус од I до VIII разреда, па пошто је по свом дејству Закон о основама система васпитања и образовања јачи, примењује се овакво решење.

Неговање човекове личности и поштовање његовог личносног интегритета морају бити највиша вредност и циљ вероучитељске теорије и праксе. Вероучитељ све своје поруке и поуке треба да стави у службу развијања онога што Црква сматра божанским одликама, а најбожанственије у њему јесте личност. Вероучитељ тим путем учи човека не само да опонаша свог Створитеља у моралном смислу, већ више од тога, кроз истицање вредности личности он младо биће припрема да ступи на пут учествовања у хришћанском а онда и божанском животу, и својим животом, понашањем и особинама сведочи оно што проповеда и чему учи.

Као што смо већ рекли, Влада Републике Србије донела је 27. јула 2001. године Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи ( Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001а ). У њој су изнете појединости о организовању и остваривању верске наставе за традиционалне цркве и верске заједнице у основној и средњој школи. Обухваћене су: Српска православна црква, Исламска заједница, Католичка црква, Словачка евангеличка црква, Јеврејска заједница, Реформатска хришћанска црква и Евангеличка хришћанска црква. Оваквим одабиром било је јасно да се верска настава у наш образовни систем уводи као строго конфесионално одређена, а не као опште образовни предмет. Њен циљ, у тако замишљеној и законски регулисаној организацији, јесте стварање верника и неговање вере, али и опште религиозно образовање опредељених ученика. Уредбом је утврђен статус верске наставе и алтернативног предмета који се организују као факултативни, a такође „уредбом је регулисано да је оцењивање ових предмета описно и да не утиче на општи успех ученика.“ ( Дачић, С., 2002 )

На основу претходно донете Уредбе о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи, донет је 20. октобра 2001. године Правилник о наставном плану и програму предмета верска настава за први разред основне школе ( Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001б ). Овим Правилником „изборни предмет“ дефинитивно је назван грађанско васпитање, а верска настава је остала под истим називом. У наведеном Просветном гласнику да је и Правилник о врсти стручне спреме наставника верске наставе за први разред средње и први разред основне школе, као и критеријумима и начину оцењивања ученика који похађа верску наставу. Критеријуми за оцењивање су: редовност у похађању наставе, заинтересованост и активно укључивање у процес наставе. Успех ученика оцењује се описно: истиче се, добар и задовољава.

Циљеви верске наставе

Према Правилницима, циљеви верске наставе у основној и средњој школи су да се њоме посведоче садржаји вере и духовно искуство традиционалних цркава и религијских заједница које живе и делују на нашем животном простору, да се ученицима пружи целовит религијски поглед на свет и живот и да им се омогући слободно усвајање духовних вредности Цркве или заједнице којој историјски припадају, односно чување и неговање сопственог верског и културног идентитета. Упознавање ученика са вером и духовним искуствима сопствене, историјски дате Цркве или верске заједнице треба да се остварује у отвореном и толерантном дијалогу, уз уважавање других религијских искустава и филозофских погледа, као и научних сазнања и свих позитивних искустава и достигнућа човечанства. У наставку, Правилници садрже наставни план и програм за седам традиционалних цркава и верских заједница које могу да организују верску настау у школи.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве одредио је Епископа браничевског Господина Игњатија за сарадњу са Министарством просвете и спорта, као и за осмишљавање, организовање и укључивање верске наставе у наш школски систем. Отуда је значајно пратити тумачења и објашњења која Владика Игњатије даје, јер су неопходна и за разумевање плана и програма православног катихизиса, а која кажу да је „циљ увођења веронауке у школе управо у томе да људи уђу у литургијску заједницу. Притом би и метод такође требало да буде литургијски, а то значи да се изнађу свељудска искуства, она, дакле, заједничка свим људима, те да се протумаче као кореспондирајућа са литургијским искуством живог односа човека са Богом. У питању је, наиме, један метод који би мање штетио Цркви од неких других и који не би омогућио то да веронаука и знање о Богу замене Цркву пошто опасност управо лежи у томе…То да деца знају да Бог постоји, да знају све о Богу, а да немају лично искуство кроз литургијски однос, кроз улазак у Цркву као Литургијску заједницу, то, у ствари, није спасоносно.“ ( Саборност, 3-4 )

На тај начин верска настава има своје одговорно место у заједници, јер представља јеванђелски пут у педагошком развијању личности, а самим тим и целокупног српског друштва. Развијањем  литургијске свести у етосу једног народа, развија се и његово сазнање о иконичком назначењу у Царству Небеском, као и здраво развијање хришћанске породице, где опет веронаука сачињава неодвојив елемент правилног васпитања и образовања…

Остварени ефекти

„Резултати досадашњих истраживања квалитета верске наставе у школама у Србији указали су на то да један број ученика и родитеља има примедбе на реализацију верске наставе у погледу њене организације и услова рада, наставних метода и самог наставника.“ ( Шевкушић,С., 2011, 67 ) Примедбе које су упућене наставницима верске наставе указују на потребу за њиховим темељнијим педагошко-психолшким и дидактичко-методичким образовањем, као и за организовањем стручног усавршавања ради упознавања наставника са наставним методама које су најпримереније развојним карактеристикама, предзнањима и способностима ученика. Квалитет сваке наставе у многоме зависи од предавача који је реализује, и „најбоље осмишљени програми нису успешни у пракси на „терену“ ако их реализују наставници који нису адекватно припремљени за свој позив, који немају одговарајућа знања и вештине неопходне за рад са ученицима, који немају неопходне личне карактеристике као што су љубав према свом позиву, ентузијазам и мотивација за сталним усавршавањем у професији.“ ( Шевкушић, С, 2011, 70 ).

Блаженопочивши професор др Радован Биговић у свом делу „Црква и друштво“ истиче да верска настава у школи треба да подразумева прожимање дидактичко-методичког плурализма, уметничке комуникације (која укључује иконе, црквено певање и музику, архитектуру храма, итд.) и личног примера и комуникације. Операционализујући појам дидактичко-методичког плурализма, поменути аутор наглашава да у настави веронауке у школама треба користити различите изворе сазнања, различита наставна средства и методе, као и различите облике рада у настави. „У васпитно-образовном процесу код васпитаника треба ангажовати и активирати све њихове психичке и духовне предиспозиције и процесе: перцепцију, предочавање, мишљење, концентрацију,самопосматрање, радозналост, емоције, машту… Настава треба увек да буде дијалошка и комуникативна, искрена и отворена, како у хоризонтали тако и у вертикали. Наставни процес треба да се показује као радост, игра, комуникација, разонода,озбиљан рад и подвиг.“ (Биговић, Р., 2000, 113)

________________________

 

Б И О Г Р А Ф И Ј А

-Нинослав Качарић рођен је 13. децембра 1977. године у Зрењанину;

-Основну школу „Вук Стефановић Караџић“ завршава 1992. године са одличним успехом, добивши „Вукову диплому“;

-Нижу музичку школу „Јосиф Маринковић“ у Зрењанину, одсек хармоника, похађао је у периоду од 1986-1992. године, завршивши је са одличним успехом, док за време школовања осваја низ награда на покрајинским и републичким музичким такмичењима;

-Зрењанинску Гимназију завршава 1996. године са одличним успехом, такође добивши „Вукову диплому“;

-Исте године (1996.) са благословом и стипендијом тадашњег Епископа банатског Хризостома уписује Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, који завршава 2002. године Дипломским радом из наставном предмета Свето Писмо Старог Завета, под називом „Музика у Старом Завету“;

-За време студирања у Београду завршава Нижу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну и похађа Средњу музичку школу „Јосип Славенски“ у Београду, одсек соло-певање, те у периоду од 1998-2001. године ради као вокални солиста Уметничког ансамбла Војске Југославије / Србије и Црне Горе „Станислав Бинички“, као и вокални солиста многих професионалних и аматерских хорова у Београду, Новом Саду и родном Зрењанину;

-Увођењем верске наставе у школе предаје веронауку у средњим школама у Зрењанину у школској 2001/2002. години.

-1. септембра 2002. године бива постављен на дужност Секретара Епископа банатског, и до данас је на тој функцији, уз вршење дужности Секретара Епархијског управног одбора и Координатора за верску наставу Епархије банатске, као и Главног и одговорног уредника часописа Епархије банатске „Банатски Весник“;

-у чин чтеца рукопроизведен је храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину 4. децембра 1996. године;

-у чин ђакона рукоположен је у храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину 1. августа 2003. године;

-у чин презвитера рукоположен је у храму Вазнесења Господњег у Манастиру Жичи 20. јануара 2004. године;

-звање протонамесника добија 26. августа 2006. године, док је у чин протојереја произведен 20. октобра 2013. године;

-Парох је при Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу од 2004. године до данас;

-Постдипломске студије на Православном Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, уписује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора 2008. године;

-Магистарску тезу под насловом „Мисија Цркве кроз верску наставу у државним школама Републике Србије у 21. веку“ успешно је одбранио на Православном Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, 23. маја 2014. године, стекавши при том академско звање Магистра богословских наука.

-Објавио више стручних радова из области педагогије, психологије и теологије, и узео учешћа на 19. и 20. међународном скупу о даровитима и квалитету образовања на Високој школи струковних студија „Михаило Палов“ у Вршцу, 2013. и 2014. године.

-Има супругу Мају и синове Теодора и Ђорђа.