Кикинђани пливали за Часни Крст

untitled1

 

 

 

 

 

 

 

  -Бог се јави! Ваистину се јави! – Овим, традиционалним хришћанским поздравом, на празник Богојављење, поздравио је отац Бобан Петровић све присутне на Старом језеру, у Кикинди. А, онда је појаснио да је обичај пливања за Часни Крст установљен као сећање на дан када је Јован Претеча и Крститељ Господњи крстио, у реци Јордан, Сина Божијег Господа Исуса Христа. Тада се Бог јавио у сва своја три лица. Као Бог Син, у телу Исусуовом,  као Свети Дух у облику белог голуба који је слетео са Небеса и као Бог Отац који је гласом објавио:“ Ово је син мој љубљени, који је по мојој вољи.“

     Након што је Часни Крст освештан и постављен тридесет и три метра од обале, што символички представља број овоземаљских година Сина Божијег Господа Исуса Христа, двадесет и један Кикинђанин ушао је у ледену воду показавши још једном да храброст у вери побеђује све недаће у овом свету, па и хладноћу.

     Четврту годину за редом пливање за Часни крст, у Кикинди, организовали су Српска православна црква и Ронилачки клуб „Орка“, а присуствовали су и представници градски власти. Овога пута до Крста први је стигао лекар Стеван Крнић, некадашњи ватерполиста и боксер, који је, као студент, три пута први стизао до Часног крста пливајући у Крагујевцу и једном у Цириху.

     -Драго ми је да сам пливао и у свом граду- рекао је Крнић и додао – Ја сам први стигао до Часног крста, али победници су сви који су данас ушли у воду и испоштовали овај празник и обичај који иде уз њега.

     Да није најважније ко је први стигао потврдила нам је и група младих Кикинђана који су били у публици, али не да навијају, како су нам рекли, јер навијати значи желети да један победи, него да бодре све који су ушли у воду да испливају до Крста.

     Најмлађи учесник био је шеснаестогодишњи Марјан Пепић, а најстарији шездесетчетворогодишњи Милета Драгојевић, који каже да су чуда могућа:

    -Четврти пут сам пливао за Часни крст. Први пут кад сам то радио био сам прехлађен. Након пливања прехлада је нестала. Пливаћу и наредних година, не због „чуда“, него због љубави и поштовања према Богу и свом народу.

     Отац Бобан парох кикиндски, први међу једнакима у организацији овог догађаја, није крио своје задовољство:

     -Радујем се што су Кикинђани прихватили и овакав вид саборности, духовности и обележавања хришћанског празника, поготово што сваке године у овом традиционалном Црквено, народном догађању учествује све више младих – закључио је отац Бобан.

                                                                             Приредио: Драган Батинић