ДАНИ РУСИЈЕ У КИКИНДИ

unnamed (7)

 

 

 

 

 

 

 

У недељу, 31. маја 2020. године у храму Успења Пресвете Богородице у Руском Селу Свету Архијерејску Литургију је служио Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор уз присуство умировљеног Епископа милешевског Г. Филарета и саслужење свештеника Архијерејског намесништва кикиндског. Повод за молитвено сабрање је сећање на руски народ који је морао да напусти своју отаџбину после страшних догађаја 1917. и убиства Светог цара мученика Николаја са својом породицом 1918. год.  Тако је један део руских избеглица нашао уточиште у Кикинди и околним селима. То је и био повод да се после Свете Литурије одслужи помен на гробу руских емиграната Владимира Зелинског сликара који је осликао рускоселски храм 1939. год.  и његове супруге Татјане месне учитељице. Потом је служен парастос на руском гробљу у Кикинди где су покој пронашли поданици Руског Царства. Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор је овом приликом више пута истакао да страдање руског народа повезано са страдањем српског, да не смемо да заборавимо ове свете људе и све што су учинили за Србију на пољу духовности, културе, уметности и на пољу јачања братских веза. Након тога уз топли пријем и трпезу љубави коју је уприличио Протонамесник Бобан Петровић у сали храма Светих бесребреника Козме и Дамјана у Кикинди настављено је обележавање ове свечаности

Нажалост, ове године са нама није била делегација из Руске Федерације предвођена генерал-лајтнантом Леонидом Петровичем Решетњиковим и члановима руске организације „Двоглави орао“, коју смо већ четири године дочекивали заједно са хуманитарном организацијом „Наша Србија“. Са радошћу смо очекивали и овогодишњи сусрет али спољашње околности то нису дозволиле. Сада већ традиционални „Дани Русије у Кикинди“ су доносили богат духовно-културни програм који су предводили Митрополити, Епископи, свештентво и монаштво Руске православне цркве, државници, официри и војници, историчари, уметници, људи који су се у Србији осећали као у својој домовини. Ово заједничко искуство нас је обавезало да у већ утврђено време за поновно виђење покушамо да физичку дистанцу превазиђемо у Цркви која све надилази и свима дарује утеху. За место сабрања је одабран рускоселски храм у коме се захваљујући руском добротвору Андреју Јуревичу Горохову обнавља фрескопис Владимира Зелинског.

Нагласак овогодишњег молитвеног сабрања је стогодишњица страшног егзодуса – исхода Руског народа. После Октобарске револуције 1917. године долази до братоубилачког рата између бољшевика и белогардејаца. Овај сукоб је до 1923. год. однео преко петнаест милиона живота. У међусобним сукобима је страдало доста недужних цивила услед ратних дејстава као и од глади и хладноће.

Зашто је дошло до овог крвопролића и страшног егзодуса? Искључивост комунистичке идеологије је довела до тога да се у сународнику не препознаје човек који има другачије мишљење и вредности. Потреба да се спроведе револуција која ће на силу донети „добро“ свима је годинама сејала само смрт. Једна од основних полазних тачака за ово је атеизам који је комунизам донео. Тако је човек изашавши из Цркве – Тела Христовог у којој је другога прихватао као брата дошао до тога да другога гледа као непријатеља револуције, класног непријатеља, издајника идеја комунизма – лажне једнакости и равноправности. Наравно да је све ово била утопија у којој се Руски народ искрваривши утопио. После неколико година борби део белогардејаца а са њима и народ који је бежао пред бољшевицима напушта Русију и спас тражи у околним земљама. Процена је да је Русију напустило од 2 до 10 милиона људи. Тако је један део руског народа дошао у Србију где су прихваћени као најрођенији. Задржана су им звања и врло брзо организују живот и деловање. Тако се у Сремским Карловцима 1921. год. оснива Руска православна загранична црква која је Божијим промислом ширила православље по целом свету. Руси су примљени као браћа јер смо кроз Христа и Цркву били и остали једно.

Зашто је и нама данас важно обележавање ове стогодишњице? Зато што једино кроз проток времена човек може да види последице деловања разних идеологија, да увиди шта је у њима добро а шта зло. Комунизам није потиснут револуцијом нити присилно замењен неком другом идеологијом већ се урушио сам од себе показујући сву несавршеност људског умовања и  тиме се показао као лажан и дубоко несрећан за своје поданике. Потреба да се други мења и укалупљује за „његово добро“ је оставила страшне духовне последице. Сто година касније човек ипак не може без „извора воде живе“, без Божије благодати, без душе. Нажалост, велики број људи је страдао да бисмо ово данас спознали. Ови Мученици и јесу темељ Цркве Христове, њихова страдања, сведочења Васкрслога Христа су заиста потресна. Степен пожртвовања и трпљења су за данашњег човека недостижни. Зато је важно да их не заборавимо јер молећи се за њих и молећи се њима јачамо наше заједништво. Свесни смо да њиховим молитвама и долази до обнове веза између Русије и Србије и све што радимо данас на овом пољу је по њиховом благослову. Прошлост не смемо да обожавамо као пепео већ смо позвани да одржавамо пламен. То је наш свети дуг према прецима и потомцима. Нека нас ове молитве које смо принели држе у нади да ћемо се ускоро видети са нашим драгим пријатељима из Русије.

                                                                                        Протонамесник Слободан Дивљаков

                                                                                                         парох рускоселски