ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ДРУШТВА

DSC03806

 

 

 

 

 

 

Крај календарске године је, за већину људи, време када се своде рачуни и праве планови. Таква атмосфера и место где се одржала беседа: „Црква као последња одбрана друштва“ дали су додатну симболику овој теми.

     У Светосваској сали, при храму Светих врачева Козме и Дамјана, у Кикинди, беседио је Драгослав Бокан режисер, публициста, колумниста, књижевник… којег је отац Бобан Петровић, старешина храма Светих Козме и Дамјана и домаћин ове вечери, представио као човека који може бити пример многим крштеним православним Србима, па и неким нашим свештеницима, како се бори за истину и добробит Српске православне цркве.

    -Некада је човек себе третирао као целовито биће без раздвајања телесног и духовног, а духовни живот је био најважнији аспект постојања – рекао је на почетку Драгослав Бокан и појаснио – Тадашњи људи припадали су ономе што можемо назвати духовнa  културa, а данашњи интелектуалној и популарној култури, која доноси другачија размишљања о свету и човеку. Некада скоро да није било атеиста. Цела заједница веровала је у Бога, постила, молила се, одлазила на Свете Литургије. Свако у држави, од најнижег до највишег, сматрао је да изнад њега постоји једна друга хијерархија која је изнад земаљске.

    Појашњавајући то време Бокан је истакао да су ти људи располагали са мање података и знања него ми и да су, углавном, били неписмени, али су били духовно писмени:

     -Знали су оно што је најважније: Бог је творац и центар света и да молитва упућена Њему помаже нама, Црква је болница душе, а смирење начин на који се стиче спасење, Знали су да је породицa основа друштва а да је отаџбина њено проширење, да је царство овоземаљско за малена царство и да постоји нешто много важније од голог живота, да се образ ни лични, ни породични ни национални не сме изгубити ни по коју цену.

    У таквој заједници, по тврдњи Драгослава Бокана, човек је човеку био брат, а данас смо од заједнице постали друштво суграђана који не маре једни за друге и полако клизимо у време када ће човек човеку бити вук. Идемо ка антидруштву чији је крајњи циљ укинуће Бога. Многи од нас су томе подложни као последица власти комуниста и социјалистичко-атеистичког државног уређења, у којем смо дуго живели, па смо се одрекли  традиције, историје, обичаја и вере.Осим тога и силе мрака разапињу своје мреже у које неопрезни и маловерни лако упадају

     -Морамо се вратити Цркви и вери у Бога да не бисмо до краја склизнули у антидруштво које своје циљеве остварује и нападом на нашу Свету православну цркву представљајући пастире као негативне личности, па можемо чути да су монаси лењи, а свештеници лопови. Тако нас одбијају од Цркве. Не одласком у храм на службу ми не кажњавамо свештеника, о којем са разлогом или без, немамо лепо мишљење, ми кажњавамо себе и себе водимо пут пакла. Од онога који нам даје Свето причећшће важнији је Онај чије смо тело и крв узимамо на том причешћу. Кад смо у храму од оног који служи важнији је Онај коме се сви молимо и важнији су наши светитељи и мноштво анђела који се, на свакој литургији, моле заједно са нама и кроз нас. То морамо имати на уму и избећи заблуде у које противници Цркве покушавају да нас уведу.

        Налазимо се на ивици пропасти и нестанка, као православни Срби. Морамо поново пронаћи и пробудити, у својим срцима, пламен живе вере, који су наши преци имали и уложити сву енергију да појачамо молитве, као што су наши преци то радили у свим одсудним историјским тренуцима и тако долазили до невероватних победа – закључио је Бокан.

     Драгослав Бокан је, кроз ову беседу, изнео и своје виђење још неких историјских догађаја и процеса, а о садашњем тренутку и незадовољству народа неким политичарима рекао је:

     -Не понашају се они тако како се понашају само зато што су такви какви јесу, него и зато што смо и ми овакви кави јесмо. Када би се много више људи вратило нашој Цркви и политичари би променили своје понашање.  

     Тако смо, на неки начин, сви који смо својим присутвом и размишљањима учествовали у овом догађају свели рачуне не само за прошлу него и за многе године уназад и утврдили се у сазнању да нам ваља још много тога чинити да се и ми и наши ближњи вратимо ономе човеку којег Бокан назива човеком духовне културе, а то се може постићи само кроз нашу Свету Српску православну цркву.Један од оних који нам на том путу помаже  је и Отац Бобан, старешина кикиндског храма Светих врачева Козме и Дамјана, који је схватио да задатак наше Цркве није само Богослужбени, иако он јесте на првом месту, него и мало шири, просветитељски рад, па при овом храму већ низ година организује Дечији духовни камп, а од кад је изграђена Светосваска сала у њој и разна предавања, а од недавно постоји и делује Женски хор „Свети Јосиф темишварски“. За идућу годину Отац Бобан, поред редовних активности,  планира још много занимљивих и корисних духовни беседа, предавања и уметничких дешавања.

                                                                    Драган Батинић