АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ

IMG-e7a0b47145b06d3954c0d7b55b6374cc-V

 

 

 

 

 

 

24. марта љета Господњег 2019. одржан је двадесетогодишњи помен жртвама Нато агресије у храму светих Врачева Козме и Дамјана у Кикинди. Тим поводом је настао текст, да се не заборави.

        АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ 

Псалам Асафов:

( 79)

Боже незнабожци дођоше у наслеђе твоје, оскрнавише свету цркву твоју, Јерусалим претворише у зидине. Трупове слуга твојих дадоше птицама небеским да их једу, тела светаца твојих зверима земаљским. Пролише крв њихову као воду око Јерусалима, и не беше ко да погребе. Постадосмо подсмех у суседа својих, ругају нам се и срамоте нас који су око нас..

  Ко је Православни род србски?  Ко су Светосавци тог малог племена који у ово време пометње народа стаје уз Крст и Христа не марећи за жртве, глад, нечасни суд и осуду? Ко је мало племе Савино и Христово да се у ово време Откровења дрзнуло да одбије печат звери па исуче мач вере и оружје љубави и стане уз свету војску Христову?

Две хиљаде година и више од прогона Христа и Хришћана страдавају праведници са светим именом љубави на вратима срца. Надувава се и кити блуд славећи нечастивог у свом раскошу његове изопачености. Содом изниче из зидина цивилизације намерене да себе прогласи богом а Бога историјом. Народи се гомилају пред вратима града изграђеног на костима и страху, на оштрици мача и на јауку деце. На крви и пљачки, на златним шаркама врата од пакла.Тискају се и траже свој део плена немани да утоле своју глад. Глад антихриста набујао до најцрњих одаја људске несвести. Народ светоотачки и Светосавни стаје у ред пред свете лавре. Стаје покорно у љубави, вери и нади. Чека се рука свештеничка да благосиља и да опрости. Да нагне путир на жедна уста Христа. Да благомири и да утеху. Чека се да се у метанијама добије сила и снага Богосина и да се издржи и последње распеће цивилизације. Народи се откидају од љубави, од вере, од будућности човека у боготелу и смишљају нову превару како досећи вечност у телу блата новог човека без Бога, без вере, без части без Духа светога. Пише се нова историја безбожника, укидају се јауци мученика, бришу трагови јунака. Нечасни се славе а јунаци тамниче и погубљавају. Такмиче се у колосеуму живота како убогим и гладним нахранити звери и изопачени ум бесрцног човека.

Један од народа који одолева тој немани је Светосавско племе српско. Оно у виноградима Господњим калемљено вером Христовом. У најезди тих зала вековима нападани и сатирани одолевају немани. Када се упалило кандило вере по земљи Србиновој, нечастиви посла на голоруки верни народ Турке. Кулук, прогон, пањевина, убиство, набијање на колац, робље, покрштавање. А на кандилу Српства све већи огањ вере Христославне. Изгину цела снага отаца уз светог кнеза Лазара на Газиместану, Љубостињке осветлише бакљама пут у Царство Небеско новомученицима Христовим. И ту се Царство небеско отворило Србину. Када су се безбожници надали да је угашено кандило вере из тог кандила изникоше Косовски божури, манастири и звоници. Изникоше нове колевке ратника Христових. И не прође много а безбожници немачке силе ударише армијама на мали народ. Велики рат. Мучеништво које се памти. Битке које се проучавају. У опанцима и полубоси, гладни и болесни Српски народ се окупио поново око Крста и око Христа. И наш мили род прикован за мучеништво одоле и тој немани. Доби и тај рат. Па дође Други светски рат. Па и он прође, како прође. У житије Срба се уврстише нова мучеништва и нови мученици. Од оних ратних прогона и збегова, до логора смрти и ужаса Јасеновца, Јадовног, до шкрапа и увала у које су бацани стрељани. Живи мучени, паљени. Па дође време мира и немира где се забрани Бог и слава и очеви и оци и хероји. И све се збриса са истим хтењем да се укине Небо и успостави земља и глиб.

Господе, Господе Боже, наш. И окруни се племе Светосавско. Неман зари зубе у срце Србиново, али опстаде луч огња Христовог и када су се сви понадали да је угашено оно букне огњем и осветли Светосавско племе Србиново око Христа. Па дођоше данашња времена. Још више сиђе антихрист у празну зделу глади човекове. Још јаче окупи регруте смрти у армаду славе нечастиве. Овога пута хукне у све поре народа па и нашег.

Наук Асафов:

Зашто се Боже, срдиш на нас дуго, дими се гнев твој на овце паше твоје. Опомени се сабора твога, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона на којој си се населио. Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи. Ричу непријатељи твоји на месту сабора твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја. Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета. Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама. Огњем сажегоше светињу твоју, на земљу оборише оскрнавише стан имена твога. Рекоше у срцу свом:“ Потримо их сасвим.“ Попалише сва места сабора Божијих на земљи. Обичаја својих не видимо, нема више пророка.

Поново нечастиви уздигоше анђела смрти над поља Христовог жита. Помрче сунце од ужаса и поново падоше бомбе по градовима Срба. Овај пут је циљ био дубљи. Овај пут је сатана развезао све војске и све ужасе. Војске многих земаља се окупише на крвав пир над малим народом Савиним. Овај пут гранате смрти морају ући дубље. И падоше на многе фабрике, угасише им наковње. Падоше на војску и војне објекте и укинуше јунаке и браниоце пред силом немоћне аждаје. Падоше на градове и пустише по њима смрт. Пала су деца рођена по хумкама живота. У селима никну смрт испод сваког семена живота. Колевке се расушише и растурише. Ватра у камину се угаси и завлада мрак. Анђео смрти укину Србину право на живот, на рад, на веру, на Христа на Ускрснуће. Силе адске простреше празне јасле обмане у празне трбухе глади народа па златним кашикама засијаше пред очима похлепе. Нахрупише Срби у свет да се богате пролазном и пропадљивом материјом. Разаслаше нам децу по свету да нас укину, да нас нема, да подно Крста Распетог Христа није више племена Срба.  Да нас не буде више око Крста и око Христа. Укинуше девојаштво и мајчинство а дадоше само могућност репродукције гена којег они створи. Разболеше народ. Дадоше им болести не излечиве, да копне и падају као снопље. Дадоше им жуч да се сладе весељем и радошћу далеко од храмова вере, испосништва и трпљења. И шта би подно Армагедона? Када се цео свет радовао што је Савино племе довео пред жиг звери из Србског срца, кад уста занемеше скупљена од бола, од туге од очаја тихо уз јецај звона поново се зачу:“ Алелуја, алелуја, алелуја, слава теби Боже“.

Е крвници света, када сте убили Милицу мислили сте убили сте нам децу, но она васкрсну у Христу и са Љубостињкама нам осветли пут у Царство небеско, у свеживот у Христу у вечност Љубави његове. Када сте по Косову и Метохији рушили манастире нисте ни знали да сте од сваког одбаченог камена саградили нов. Нов велики храм у сваком срцу Србиновом. Када сте нас хватали и секли, трговали нам органима, нисте ни знали да ген Србинов по свету шаљете а нове мученике у свету војску Христову и ено их где уз Лазара и светог Саву, уз Уроша и Милоша уз светог Николаја и Аву Јустина, уз многе светце и многе праведнике стоје уз Крст и Христа.

Напокон незнајући шта радите у својој бесумучној игри развејали сте жито од кукоља па на једну страну падоше они одкинути од вере и Христа а на другу они други Срби што кроз Христово пострадање и смрт чекају Воскресеније. Бадава вам векови мржње и ратова. Бадава вам логори и казаманати. Бадава сте нас раселили, осиротили, убијали нам младост и старост чинили сиротом и самом. Бадава сте смишљали уроте и судије и џелате, јер кад год зазвони звоно на храму светосавном Србин ће ма где био и ма колико патио и мучио се опет уз Крст часни и Христа.

Са вером у Бога раб Господњи Борис Стапарац