Monthly Archives: март 2019

Исповест свештенства панчевачког намесништва у Долову

 

 

 

 

 

 

У петак 3. недеље Часнога поста, 29. марта сабрало се свештенство панчевачког намесништва са својим Архијерејем Епископом банатским Господином Никанором да се причести и претходно исповеди у храму Светог Оца Николаја у Долову (Велика Црква). У Епархији банатској традиционално већ годинама у назад у време Часнога поста бива овакво сабрање када се свештеници у Светој тајни исповести преиспитују и духовно изграђују под духовним старатељством свога Епископа Никанора.

Владики Никанору су на Пређеосвећеној Литургији саслуживали протојереј–ставрофор Радослав Милановић, старешина Светоуспенског храма у Панчеву, протојереј Спасоје Милошевић из Долова, протојереј Бојан Кошаниин из Панчева, протонамесник Милун Павловић из Панчева, јереји: Недељко Санчанин из Старчева и Горан Кларић из Банатског Брестовца и ђакони: протођакон Игор Станковић из Вршца и Радан Шарић ђакон при Светоуспенском храму у Панчеву. Исповедник свештеницима је био јереј Ненад Радојчић из Идвора.

Пригодну беседу о покајању и значају поста изговорио је јереј мр Мирко Петровић из Панчева, а Владика Никанор је на крају Пређеосвећене Литургије у поуци својој пастви истакао важност ових светих дана поста као припреме за Празник над празницима – Васкрс и нагласио да је исповест потреба како верника тако и свештеника и да свештенство у исповести обнавља добијену Благодат Божију.

Након заједеничке Службе домаћин, парох доловачки протонамесник Бојан Гавриловић је припремио трпезу љубави.

јереј мр Мирко Петровић

АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ

 

 

 

 

 

 

24. марта љета Господњег 2019. одржан је двадесетогодишњи помен жртвама Нато агресије у храму светих Врачева Козме и Дамјана у Кикинди. Тим поводом је настао текст, да се не заборави.

        АНЂЕЛИ СМРТИ НАД ПОЉИМА ХРИСТОВЕ ПШЕНИЦЕ 

Псалам Асафов:

( 79)

Боже незнабожци дођоше у наслеђе твоје, оскрнавише свету цркву твоју, Јерусалим претворише у зидине. Трупове слуга твојих дадоше птицама небеским да их једу, тела светаца твојих зверима земаљским. Пролише крв њихову као воду око Јерусалима, и не беше ко да погребе. Постадосмо подсмех у суседа својих, ругају нам се и срамоте нас који су око нас..

  Ко је Православни род србски?  Ко су Светосавци тог малог племена који у ово време пометње народа стаје уз Крст и Христа не марећи за жртве, глад, нечасни суд и осуду? Ко је мало племе Савино и Христово да се у ово време Откровења дрзнуло да одбије печат звери па исуче мач вере и оружје љубави и стане уз свету војску Христову?

Две хиљаде година и више од прогона Христа и Хришћана страдавају праведници са светим именом љубави на вратима срца. Надувава се и кити блуд славећи нечастивог у свом раскошу његове изопачености. Содом изниче из зидина цивилизације намерене да себе прогласи богом а Бога историјом. Народи се гомилају пред вратима града изграђеног на костима и страху, на оштрици мача и на јауку деце. На крви и пљачки, на златним шаркама врата од пакла.Тискају се и траже свој део плена немани да утоле своју глад. Глад антихриста набујао до најцрњих одаја људске несвести. Народ светоотачки и Светосавни стаје у ред пред свете лавре. Стаје покорно у љубави, вери и нади. Чека се рука свештеничка да благосиља и да опрости. Да нагне путир на жедна уста Христа. Да благомири и да утеху. Чека се да се у метанијама добије сила и снага Богосина и да се издржи и последње распеће цивилизације. Народи се откидају од љубави, од вере, од будућности човека у боготелу и смишљају нову превару како досећи вечност у телу блата новог човека без Бога, без вере, без части без Духа светога. Пише се нова историја безбожника, укидају се јауци мученика, бришу трагови јунака. Нечасни се славе а јунаци тамниче и погубљавају. Такмиче се у колосеуму живота како убогим и гладним нахранити звери и изопачени ум бесрцног човека.

Један од народа који одолева тој немани је Светосавско племе српско. Оно у виноградима Господњим калемљено вером Христовом. У најезди тих зала вековима нападани и сатирани одолевају немани. Када се упалило кандило вере по земљи Србиновој, нечастиви посла на голоруки верни народ Турке. Кулук, прогон, пањевина, убиство, набијање на колац, робље, покрштавање. А на кандилу Српства све већи огањ вере Христославне. Изгину цела снага отаца уз светог кнеза Лазара на Газиместану, Љубостињке осветлише бакљама пут у Царство Небеско новомученицима Христовим. И ту се Царство небеско отворило Србину. Када су се безбожници надали да је угашено кандило вере из тог кандила изникоше Косовски божури, манастири и звоници. Изникоше нове колевке ратника Христових. И не прође много а безбожници немачке силе ударише армијама на мали народ. Велики рат. Мучеништво које се памти. Битке које се проучавају. У опанцима и полубоси, гладни и болесни Српски народ се окупио поново око Крста и око Христа. И наш мили род прикован за мучеништво одоле и тој немани. Доби и тај рат. Па дође Други светски рат. Па и он прође, како прође. У житије Срба се уврстише нова мучеништва и нови мученици. Од оних ратних прогона и збегова, до логора смрти и ужаса Јасеновца, Јадовног, до шкрапа и увала у које су бацани стрељани. Живи мучени, паљени. Па дође време мира и немира где се забрани Бог и слава и очеви и оци и хероји. И све се збриса са истим хтењем да се укине Небо и успостави земља и глиб.

Господе, Господе Боже, наш. И окруни се племе Светосавско. Неман зари зубе у срце Србиново, али опстаде луч огња Христовог и када су се сви понадали да је угашено оно букне огњем и осветли Светосавско племе Србиново око Христа. Па дођоше данашња времена. Још више сиђе антихрист у празну зделу глади човекове. Још јаче окупи регруте смрти у армаду славе нечастиве. Овога пута хукне у све поре народа па и нашег.

Наук Асафов:

Зашто се Боже, срдиш на нас дуго, дими се гнев твој на овце паше твоје. Опомени се сабора твога, који си стекао од старине, искупио себи у наследну државу, горе Сиона на којој си се населио. Подигни стопе своје на старе развалине: све је разрушио непријатељ у светињи. Ричу непријатељи твоји на месту сабора твојих, своје обичаје постављају место наших обичаја. Видиш, они су као онај који подиже секиру на сплетене гране у дрвета. Све у њему што је резано разбише секирама и брадвама. Огњем сажегоше светињу твоју, на земљу оборише оскрнавише стан имена твога. Рекоше у срцу свом:“ Потримо их сасвим.“ Попалише сва места сабора Божијих на земљи. Обичаја својих не видимо, нема више пророка.

Поново нечастиви уздигоше анђела смрти над поља Христовог жита. Помрче сунце од ужаса и поново падоше бомбе по градовима Срба. Овај пут је циљ био дубљи. Овај пут је сатана развезао све војске и све ужасе. Војске многих земаља се окупише на крвав пир над малим народом Савиним. Овај пут гранате смрти морају ући дубље. И падоше на многе фабрике, угасише им наковње. Падоше на војску и војне објекте и укинуше јунаке и браниоце пред силом немоћне аждаје. Падоше на градове и пустише по њима смрт. Пала су деца рођена по хумкама живота. У селима никну смрт испод сваког семена живота. Колевке се расушише и растурише. Ватра у камину се угаси и завлада мрак. Анђео смрти укину Србину право на живот, на рад, на веру, на Христа на Ускрснуће. Силе адске простреше празне јасле обмане у празне трбухе глади народа па златним кашикама засијаше пред очима похлепе. Нахрупише Срби у свет да се богате пролазном и пропадљивом материјом. Разаслаше нам децу по свету да нас укину, да нас нема, да подно Крста Распетог Христа није више племена Срба.  Да нас не буде више око Крста и око Христа. Укинуше девојаштво и мајчинство а дадоше само могућност репродукције гена којег они створи. Разболеше народ. Дадоше им болести не излечиве, да копне и падају као снопље. Дадоше им жуч да се сладе весељем и радошћу далеко од храмова вере, испосништва и трпљења. И шта би подно Армагедона? Када се цео свет радовао што је Савино племе довео пред жиг звери из Србског срца, кад уста занемеше скупљена од бола, од туге од очаја тихо уз јецај звона поново се зачу:“ Алелуја, алелуја, алелуја, слава теби Боже“.

Е крвници света, када сте убили Милицу мислили сте убили сте нам децу, но она васкрсну у Христу и са Љубостињкама нам осветли пут у Царство небеско, у свеживот у Христу у вечност Љубави његове. Када сте по Косову и Метохији рушили манастире нисте ни знали да сте од сваког одбаченог камена саградили нов. Нов велики храм у сваком срцу Србиновом. Када сте нас хватали и секли, трговали нам органима, нисте ни знали да ген Србинов по свету шаљете а нове мученике у свету војску Христову и ено их где уз Лазара и светог Саву, уз Уроша и Милоша уз светог Николаја и Аву Јустина, уз многе светце и многе праведнике стоје уз Крст и Христа.

Напокон незнајући шта радите у својој бесумучној игри развејали сте жито од кукоља па на једну страну падоше они одкинути од вере и Христа а на другу они други Срби што кроз Христово пострадање и смрт чекају Воскресеније. Бадава вам векови мржње и ратова. Бадава вам логори и казаманати. Бадава сте нас раселили, осиротили, убијали нам младост и старост чинили сиротом и самом. Бадава сте смишљали уроте и судије и џелате, јер кад год зазвони звоно на храму светосавном Србин ће ма где био и ма колико патио и мучио се опет уз Крст часни и Христа.

Са вером у Бога раб Господњи Борис Стапарац

Његово Преосвештенство Епископ Никанор посетио кикиндско намесништво

 

 

 

 

 

Другог дана Великог и часног поста у храму Светих бесребреника Козме и Дамјана у Кикинди Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор је служио са свештеницима намесништва кикиндског Канон Светог Андреја Критског са Великим повечерјем. Ово великопосно богослужење је по први пут служено са Архијерејем у граду Кикинди. У свештеној и молитвеној атмосфери Канона верницима се откривала тајанствена димензија Старог Завета као учитеља покајања. Животи древних праведника и безумље грешника јасно указују да наши животи имају последице које нас или приводе Богу или воде у смрт. По заврштеном богослужењу Његово Преосвештенство је са свештеницима и верним народом, на позив старешине храма Протонамесника Бобана Петровића, сео за посну трпезу и благословио храну са љубављу спремљену. 

У среду 13. марта Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор са свештенством Архијерејског намесништва кикиндског је служио Литургију Пређеосвећених дарова у храму Светог Оца Николаја у Кикинди. Ово Литургијско сабрање је било и повод за Свету Тајну Исповести подручног свештенства. По старом благословеном обичају за време Васкршњег поста свештеници се окупљају да би се исповедили духовнику, своме сабрату. Ове године исповедник је био Протонамесник Бранко Божић из Панчева. У својим беседама и Његово Пресвештенство а и Протонамесник Бобан Петровић су истакли благотворно дејство исповести и покајања. Данашњем човеку једини излаз из бесмисла савременог начина живота представља Црква и Свете Тајне. Изван Цркве, заиста и нема спасења како наводи Свети Кипријан Картагински јер нема благодати да у покајању палог човека подигне и преобрази и врати му људско достојанство. После Литургије у сали Црквене општине Кикиндске је одржан братски састанак на коме је В.Д. Архијерејски намесник кикиндски Протонамесник Вујадин Стокић упознао присутне са радом Црквених општина и парохија повереног му намесништва. Благодарни смо и старешини храма Јереју Николи Мишковићу на братском дочеку.

Протонамесник Слободан Дивљаков

 

Свечана академија поводом 180 година Панчевачког српског црквеног певачког друштва

 

 

 

 

 

 

Дана 6. марта 2019, у пуној дворани Културног центра Панчева, одржана је Свечана академија поводом 180 година непрекидног деловања Панчевачког српског црквеног певачког друштва. Овом Академијом је на достојан начин завршена јубиларна година најстаријег хора у српском народу.

Почетак је обележен изведбом молитве „Оче наш“, коју је аутор Душан Максимовић посветио дугогодишњем диригенту Друштва Димитрију Стефановићу. Реч је потом узео председник Друштва, Срђан Миковић, поздравивши све присутне, а посебно представнике Српске православне цркве на челу са Његовим преосвештенством Eпископом банатским г. Никанором, као и изасланика Министра културе и информисања господина Драгана Хамовића и Канцеларије за сарадњу са црквама и верским заједницама др Марка Николића. У свом обраћању, председник Друштва је све присутне подсетио на дугу и богату историју ПСЦПД, на успешна раздобља али и на времена тешкоћа. Нарочито су истакнута догађања у јубиларној години на измаку, концерти, изложбе, награде и признања у земљи и у иностранству. Такође је подсетио на активности Дечијег хора и Подмлатка ПСЦПД, који су у јубиларној години славили своје петнаестогодишње постојање.

Председник Друштва је затим уручио Грамате, као знак највишег признања оним појединцима и организацијама које су имале најзначајнију улогу у новијој историји Хора: Eпископу банатском г. Никанору, градоначелнику Саши Павлову коју је у име градоначелника примио већник за културу Немања Ротар, као и академику Димитрију Стефановићу, вишедеценијском диригенту и појединцу заслужном за очување Друштва у другој половини 20. века. Публици се обратило Његово преосвештенство, краћим говором одајући признање Друштву и његовом континуитету. Изузетно надахнут, поетски говор одржао је и изасланик Министра културе и информисања, господин Драган Хамовић.

Хор је потом, под руководством хоровође Вере Царине, отпевао низ композиција које упечатљиво осликавају савремено православно хорско стваралаштво: „Богородице дјево“ епископа Илариона Алфејева, „Во царствии Твојем“ игуманије Ијулијаније Денисове (по Рахмањинову), „Љуби ближњега свога“ Мирољуба Аранђеловића Расинског (са соло сопраном Елеонором Тадић), а затим и Мокрањчеву интерпретацију две српске песме из 16. века: „И кличе девојка“ и „Када ми се Радосаве“.

Присутнима се затим обратила др Даница Петровић, професор Академије уметности у Новом Саду и дугогодишњи директор Музиколошког института САНУ. Својом беседом она је истакла велику улогу коју је Друштво имало и има и у данашњици, што у култури што у историји српске музике.

Пред публику су тада изашли најмлађи чланови хора: припадници Подмлатка ПСЦПД, као и Дечјег хора. Они су под руководством Борјане Стражмештеров отпевали следеће композиције: „Славите Господа (135. псалам)“ српски напев, „Буди имја Господње“ Ст. Ст. Мокрањца (Подмладак), „Богородица у срцима“ композитора Ведране Дабовић и „Слава Богу на висини (хор анђела)“ композитора Вере Миланковић (Дечији хор и Подмладак).

Свечана академија је завршена Мотом Панчевачког српског црквеног певачког друштва, који сажима све деценије трајања: „Певам Богу своме докле постојим“, у изведби сва три састава Панчевачког српског црквеног певачког друштва.

Програм је водила драмска уметница Наташа Балог.

Дамир Прашникар

ПСЦПД

 

Aутор фотографијa Александар Стојковић