Monthly Archives: мај 2018

Најава:Света Архијерејска Литургију у Панчеву, 3. јуна 2018. године

 

 

 

 

 

 

 

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА БАНАТСКА

ХРАМ СВЕТОГ ЦАРА КОНСТАНТИНА И ЦАРИЦЕ ЈЕЛЕНЕ У ПАНЧЕВУ

Позива сав верни народ на Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе 3. јуна 2018 коју ће служити Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор са почетком у 08.00. сати.

После Свете Литургије биће освећење крстова и звона за храм.

У наставку послужење за све присутне.

 

Уочи славе 2. јуна 2018. вечерње са почетком у 17.00. сати.

ДОБРО НАМ ДОШЛИ !

slava 2018 3 6 2018 novo

 

Слава Манастира Свете Тројице у Кикинди

 

 

 

 

 

 

Духови (Света Тројица, Педесетница) испуњавају обећање Господа Нашег Исуса Христоса да ће народу свом послати Утешитеља, Духа истине, Свесветог Животворног и Свесилног Духа да кроз своју Цркву, која на Педесетницу после Васкрсења Господа нашег тада настаје, вечно сведочи Истину, да нам се покаже и да нас води путем спасења. Молимо се да и нас Господ својом благодаћу испуни Духом својим светим да и ми можемо да сведочимо истину и да је живимо да би задобили Царство небеско.

И овај Духовски понедељак обележила је у Кикинди Слава Манастира Свете Тројице.

Манастирска црква Свете Тројице у Кикинди је подигнут 1887. године у барокном стилу, као задужбина Меланије (Меле) Николић рођене Гајчић (1829-1912). Она је манастиру поклонила и 300 јутара земље, куће, салаш и новац. Земља је после Првог и Другог светског рата одузета Манастиру, национализована је, осим 17 јутара. Део је враћен реституцијом.

Oлтар Цркве je урађен у барокном стилу с 8 фресака и још 8 медаљона, а иконописац је био Ђура Пецић. У манастирској цркви је сахрањена Меланија са својом породицом.

Овај манастир значајан је, јер је у периоду од 1921. до 1932. године, био у Кикинди седиште Великокикиндско – Великобечкеречко – Арадско – Великосемиклушког владике, с др Георгијем Летићем као владиком.

Манастир данас има Стари и Нови Конак и данас је активан женски манастир и у њену живе три монахиње и једна искушеница.

Последњих година врши се осзбиљна обнова и реконструкција самог Храма, који је имао озбиљна оштећења. У тих последњих неколико година завршени су потребни радови на Старом и Новом конаку и уређена је порта Манастира. Сви ти радови били су потребни. Манастир је отворен за вернике, путнике и  боготражитеље који јесу у вери, или желе да се врате вери својих отаца.

Слава Манастира Свете Тројице била је и данас је радостан празник окупљања Кикинђана и многобројних гостију, верника који долазе на Духовски понедељак у Манастир, остављајући све своје послове и заборављајући свакодневне обавезе да би црквеним празновањем свечано обележили силазак Светога Духа.

Као и ранијих година, празновање Духовског понедељника је започело у 9. часова Светом Литургијом у манастирској Цркви Свете Тројице украшеној гранама липе, травом и цвећем. Свету литургију служили су кикиндски свештеници. Запажену проповед одржао је отац Бобан Петровић. Отац Бобан је говорио верном народу о значају празника Духова и Духовског понедељника. Задржао се и на упознавању присутних с историјом настанка Манастира Свете Тројице; истакао је значај прилога ктиторке Меланије Гајчић Николић и значајне моменте везане за положај овог манастира данас. Он је посебно истакао значај делова моштију Светог Григорија Паламе које се налазе у овом Дому господњем.

Света литургија је одржана уз саслужење Црквеног хора „Гусле,“ који делује при Храму Светог оца Николе у Кикинди. Тај Хор је ове године за Сретење, 15. фебруара 2018. године, прославио своју Славу и свој јубилеј 140 година од свог оснивања и непрекинутог рада. Овај Хор је 1990. године добио Грамату којом је уврштен у ред великих црквених добротвора епархије банатске.

Велики број мештана и гостију, присуствовало је Литургији и узело је учешће у Литијском опходу који представља вечност и преношење вести о празнику Свете Тројице.

На крају Свете литургије се приступило резању славског колача и дељењу Евхаристијских дарова, као и трпези љубави која је уприличена у Новом конаку Манастира. Кума славе ове године била је Меланија Качавенда са породицом. За кумство идуће године пријавио се Арсен Коцкар из Кикинде.

 Марија Танацков

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ У ПАНЧЕВУ

 

 

 

 

 

 

 

„Као Апостолима једнаки животом и учитељи словенских земаља, богомудри Кирило и Методије, молите Господара свега да учврсти све словенске народе у Православљу и једномислију, да подари свету мир, и душама нашим велику милост.“ (тропар Кирилу и Методију, глас 4.)

У четвртак, 24/11. маја 2018. године, када Црква врши заједнички спомен Светих Отаца Кирила и Методија, учитеља и просветитеља словенских, јереј Милош Пешић је у Градској библиотеци у Панчеву преломио славски колач у славу Господњу и част Свете Равноапостолне браће, поводом Дана словенске писмености и културе. Присутнима се потом обратио домаћин – господин Дејан Боснић, директор те установе.

БЕСЕДА ДЕЈАНА БОСНИЋА, ДИРЕКТОРА ГРАДСКЕ БИБЛИОТЕКЕ ПАНЧЕВО

„Часни оче, даме и господо, драги гости, уважене колеге, пријатељи, добро дошли у Градску библиотеку Панчево поводом обележавања Дана словенске писмености и културе!

На данашњи дан, ево већ годинама, окупљамо се овде у Градској библиотеци, у нашем заједничком храму књиге и знања, како би се подсетили лика и дела словенских Просветитеља, браће Равноапостолне, Светих Кирила и Методија.

Зашто то чинимо? Шта су то они учинили пре више од 11 векова што нас обавезује да их помињемо? Неки ће рећи – због националног поноса поводом јединственог писма у светским размерама, други ће приметити – данак традицији, трећи ће мислити, четврти можда неће знати…

У данашње време, у време распомамљеног обескорењивања и оразљуђивања, то је на жалост нормална појава коју као да очекујемо и са невероватном лакоћом прихватамо. Као и све друго што се прима без личног труда и муке, или узима здраво за готово. Ствари се протежу у крајностима, па тако или је све при руци и све због тога убрзано губи смисао или се пред нама издиже прва препрека и ми намах одустајемо, раслабљени и утонули у чамотињу. Али не и Свети Кирило и Методије – они су имали јасан циљ, знали су начине, поседовали знање и вољу, испољавали су стрпљење и храброст, а надасве кристално јасну свест о жртви као предуслову остварења сваког великог наума, и – напокон, постали су Свети.

Свети Кирило, као философ и професор на Високој школи у Цариграду и библиотекар Аја Софије, са својим братом Светим Методијем, војником – војводом византијске војске у Словенским крајевима, одмалена су познавали словенски језик, али такође и грчки – тада владајући језик теологије, науке и философије у Византијском царству, спровели су својеврсну реформу језика и писма, узимајући за основу грчко писмо, које су такође као учени људи итекако добро познавали.

 Бесцени значај мисије ових бесмртних словенских учитеља био је у томе што су свест словенских народа издигли на виши цивилизацијски ниво, дарујући им културни образац и својеврсну духовну вертикалу  у сагледавању и вредновању човека, света и целокупне васељене, у оквиру ћириличног писма и Православне вере која је имала значај не само спасења људских душа од мрака паганства и сујеверја, него, понајпре, светлост богопознања и човекопознања. Наравно, Словени до тада нису били без икакве језичке и писмене културе, што чак потврђују и сами учитељи, говорећи да су међу њима затекли нешто богослужбених књига на словенском језику, али она је била прилично неразвијена и без нарочитог утицаја. Писани подаци ћириличне културе потичу тек од овог периода, па самим тим и наш идентитет наследника античког и византијског духа којем и данас припадамо. 

Па, треба ли да нас чуди што је Ћирилица у српском народу од свог настанка непрекидно прогањана и искорењивана: од римокатоличког клера и латиничног писма, у средњем веку потискивана је од грчког писма, преко њених свештеника Фанариота, затим од отоманских исламиста и арабице, па преко аустроугарских власти и фашистичког окупатора, све до комунистичких идеолога – заговорника двоазбучности. Данас, пак, као да је потпуно превладао дух самоцензуре, те сами безвољно и потпуно равнодушни истискујемо ћирилично писмо из употребе, иако га нико више јавно не забрањује. У самој Србији мање од 20 процената грађана, институција, медија, предузећа, јавних натписа, књига и осталог, користи Ћирилицу. Ако се овакав тренд настави и у потпуности одустанемо од Ћирилице одустаћемо од највиталнијих делова самих себе, од своје духовности, религије, културе, науке, историје, територије, прошлости и будућности, јер је све ово запечаћено Азбуком.

А опет, хвала Богу, Ћирилицом данас пишу не само Срби, већ и Руси, Украјинци, Белоруси, Бугари, Македонци, Молдавци. Румуни су писали до 19. века, и још скоро 30 народа индоевропског порекла, који су у саставу или зони утицаја руског језика. Сви они сваке године прослављају Дан словенске писмености и културе 24. маја – Дан Светих Кирила и Методија, као национални празник, чак заједно са Чесима, Словацима, Пољацима и Словенцима, који овај празник такође празнују иако пишу Латиницом. Има наде, дакле. Само, не смемо себи допустити клонуће и расплињавање у самозабораву,  јер сетимо се, на старословенском, народ се зове ЈЕЗИК (прим. аут. јазик), што би значило да је језик такође суштински повезан са унутрашњим бићем народа. И као што је народу од Бога дато време, место и област постојања, дат му је и језик којим се служи. Језик, као и народ, развија се, преображава, усавршава, расте, добија нови облик и форму, у складу са развојем културе и духовно-душевним животом народа. Или посустаје и пропада, нестаје, преузимају га други који му онда намећу неки туђи  језик, законе, обичаје.

Језик је, заиста, део бића и ума, којим се повезује да би се другима представио унутрашњи живот личности. Језик је жива еманација бића као израз личног постојања и мере задобијене слободе. Језик је моћни комуникатор – још од пећинских слика праисторијског човека па до синтетичке верзије у форми бинарног кода. Језик је бесконачни низ титравих значења која испуњавају време и простор, спајајући тако или цепајући, зависно од начина коришћења, од употребе или зло-употребе. По својој неухватљивој природи и назначењу, језик је метафизичка, неки ће рећи сакрална и мистичка ствар. Језик је оваплоћени Ум, Слово – суштински израз Бића.

А писмо, драги пријатељи, видљива је копча између бића – индивидуалног или националног, с једне стране, и језика, с друге. Свети Кирило и Методије су то врло добро знали, знали су да слово није тек пука норма, само једна од многих друштвених конвенција. Знали су да је слово, као градивна јединица писма, духовна пра-слика битних гласова/емоција/идеја коју генерације и генерације једног народа вајају заједничким сном, гнезде у својим душама и заветно преносе у баштину будућем потомству. А одрећи се и једног јединог слова очињег писма  равно је одрицању од битног елемента властитог генетског кода – бесмислено је пошто враћа у ништавило, а као добровољно, равно је самоубиству – једином греху за који се не можемо покајати и коме стога ни не може да уследи опрост. Знали су да је слово пулс предака, залога континуитета и услов идентитета, печат једне космичке вибрације или отисак божанске енергије, која може бити наша или нечија туђа, свеједно, али је увек и неизоставно различита и обогаћујућа – а нашa, ћирилична, дефинитивно je самосвојна и незамењива у раскошном шару свеопштег постојања, oна нам пресудно потврђује бивство, и – њoмe трајемо.

А сада опет поновимо малопређашње питање – зашто прослављамо Свету браћу Кирила и Методија, и одговор ће нам се понудити сам: ЗАТО, јер су све ово они знали. Знали су то Свети Кирило и Методије, све су то врло добро интуитивно знали, духом осећали и вером Православном прихватали те обликовали, а нама у аманет оставили. Јер су цео свој живот драговољно подредили небеском задатку просвећења, освећења и посвећења народа, цео су живот уградили у нешто неупоредиво веће од, често себичних и кратковидих, жеља и потреба појединаца, у вредност која се простире кроз једанаест векова све до вечности. Зато, на нама је, само, да се тога сећамо, да понављамо и да никада не заборавимо.“

Чланак приредио:

инж. Стојан М. Оморац, појац

Светом Архијерејском Литургијом прослављена Слава у Долову

 

 

 

 

 

 

На дан када Црква прославља Пренос моштију Светог Николаја Мирликијског Чудотворца, 22 маја, такозвана Велика или Горња Црква у Долову је Архијерејском Литургијом прославила своју Славу.

У овом селу постоји још једна Српска Црква, такозвана Мала или Горња, а такође и Румунска Црква и сва три православна храма су посвећени овом Празнику.  

Свету Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор. Епископу су саслуживали: протојереји–ставрофори: Радослав Радмановић, архијерески намесник панчевачки, Ромулус Јоца – свештеник Румунске Православне Цркве, Иван Милановић – свештеник из Мраморка и домаћин јереј Бојан Гавриловић, протођакон Игор Станковић из Вршца и ђакон Мирко Петровић из Панчева. За певницом су појали јереј Жељко Младеновић и ђакон Ненад Савић из Панчева. Отац Бојан је овом приликом одликован чином протонамесника за показани труд на обнови храма и духовног парохијског живота. Светој Литургији је присуствовао велики број мештана већином Срба, али и Румуна, а такође и ученика са Веронауке.

Након Свете Литургије обављен је обред вршења Крсног хода званог Литија око Храма и чин резања Славског колача. Након тога, верном народу се обратио Владика Никанор беседом о Светом Николи Чудотворцу. Овом приликом сабрању се обратио и румунски свештеник Ромулус, који је пренео молитвене поздраве сестринске Румунске Цркве из Долава и у име својих верника предао оцу Бојану поклон икону Преноса моштију Светог Николаја – празника који вековима спаја два народа и најбоље сведочи о њиховим добрим односима.

Kумови Славе су припремили послужење за све у црквеној порти.

Ђакон мр Мирко Петровић

ЦРКВЕНА СЛАВА У НОВОМ БЕЧЕЈУ

 

 

 

 

 

 

Новобечејски парохијски храм  о празнику преноса моштију Св. оца Николаја прославио је своју славу молитвеним сабрањима верног народа предвођени својим свештенством. Свету Литургију о дану храма служили су следећи свештеници: протонамесник Миливоје Секулић, пр. парох прве парохије новобечејске, протонамесник Борислав Стојић. пр. парох прве врањевске парохије, јереј Младен Пргомеља, пр. парох беодрански и јереј Владимир Мирков, пр. парох друге парохије новобечејске док су за певницом појали појци из Врањева.

По очитаној замоовној молитви пошло се ван храма у трократни литијни опход  а по повратку у храм протојереј-ставрофор Драган Т. Говорчин, Архијерејски намесник новобечејски са служашчим свештенством извршио је чин резања славског колача и освећења кољива које припреми кум славе  Милош Лалић са својом породицом, затим се прота Драган обратио свештенству храма и њиховим парохијанима поздрављајући их и честитајући им дан храма.

За новог кума јавила се Милица Иличић из Новог Бечеја .

По завршетку молитвеног дела славља прешло се у црквеноопштинску салу где је кум припремио трпезу љубави уз  црквено-народно весеље. 

Прослављен Спасовдан – Слава храма у Банатском Брестовцу

 

 

 

 

 

 

И заиста велика је тајна побожности: Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави (1Тим 3, 16).

Овим речима Свети Апостол Павле исказао је цео Домострој спасења: Превечни Бог се оваплотио, поживео са људима, страдао, васкрсао и вазнео се у слави и сео са десне стране Бога Оца. Вазнесење Господње је стога дан спасења када је Васкрсли Господ, победивши смрт са прослављеним телом се вазнео крај Бога Оца. Људска природа је стога спасена и у Богу прослављена.

Овом великом Празнику посвећени су многи наши средњовековни манастирски храмови из доба Немањића попут Жиче, Милешеве и Дечана. Занимљиво је да је и храм у Банатском Брестовцу, чији су темељи постављени далеке 1847. године посвећен Спасовдану.

Ове године за храмовну Славу Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор. Епископу су саслуживали протојереј–ставрофор Радослав Радмановић, архијерејски намесник панчевачки, протојереј Лазар Манигода из Земуна, духовник при Институту за мајку и дете, протонамесник Милун Павловић из Панчева, јереји Недељко Санчанин, парох из Старчева, који је произнео празничну беседу,  Драган Урошев, парох из Омољице и Милош Ранисављевић, парох из Панчева, протођакон Игор Станковић из Вршца и ђакон Мирко Петровић из Панчева. За певницом су појали јереј Жељко Младеновић и ђакон Ненад Савић из Панчева.

Након Свете Литургије обављен је обред вршења Крсног хода званог Литија око Храма и чин резања Славског колача. Домаћин, јереј Горан Кларић, старешина храма у Банатском Брестовцу је захвалио Епископу Никанору на посети као и овогодишњим кумовма Славе на труду и предао део колача новим кумовима, који ће припремити Славу идуће године. Његово Преосвештенство Владика Никанор је у беседи поучио верни народ смислу овог великог Господњег празника.

Ђакон мр Мирко Петровић

Прослављена слава Епархије банатске

 

 

 

 

 

 

На дан 29./16. маја, када наша света црква прославља блажене успомене Светог свештеномученика Теодора, епископа вршачког и светог мученика Вукашина из Клепаца, у храму Светог Теодора, на Вршачком брегу, свечаном архијерејском литургијом прослављена је слава Епархије банатске.

Божанском Светом Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор, уз саслужење Протојереја- ставрофора Огњена Вељанчића, старешине Саборног Храма у Вршцу, Протојереја Ненада Милића, старешине Успенског Храма у Вршцу, Протојереја Радомира Сандића, вршачког пароха, Протонамесника Владимира Симеуновића, старешине Храма Светог Теодора вршачког, Протонамесника Александра Станојловића, вршачког пароха, јереја Бобана Петрушића, пароха вршачког, Протођакона Зорана   и Игора Станковића. Лепоти богослужења посебно је допринело појање хора „Свети Теодор вршачки“, који је тог дана прославио и своју славу. У продужетку Свете Литургије, обављен је трокраки опход око Храма, након којег је Епископ пререзао славски колач и осветио славско жито. По завршетку Свете Литургије, Епископ Никанор се, поучним словом, обратио сабраном народу и честитао славу свом свештенству, монаштву и свим житељима Богом спасаване Епархије банатске.

Након Свете Литургије свечаност је настављена ручком у сали парохијског дома.

Драгољуб Влаховић

Крштење у храму Св.оца Николаја у Борчи

 

 

 

 

 

 

У понедељак, 23,априла 2018 лета Господњег, а на празник Св.мученика Терентија у храму Св.оца Николаја у Борчи десила се велика духовна радост.

Насмејана лица родитеља и кумова одражавале су задовољство деце која су дошла у храм да приме свету тајну крштења.

 Све је започело искреним разговором са свештеником протојерејем Драганом Васиљевићем који нам је указао на овај велики изазов и дао нам пар савета које смо ми били спремни да прихватимо.

Разговор смо наставили са школском децом и родитељима и родила се идеја и жеља да сви заједно, ученици шестог и осмог разреда ОШ који нису били крштени, дођу у храм и крсте се.

У светлости празника Васкрсења Христовог у наш свети храм дошла су створења Божија, Чеда Христова да угледају радост васкрсења и како црква учи они се у Христа обукоше и тако удови тела Христовог постадоше.

Да је ово чин који је од Бога, потврђује чињеница да њихова радост и даље траје и инспирише и друге који се распитују и призељкују овакав чин. У нади да ћемо ускоро поновити ову свету тајну са што већим бројем деце благодарећи Васкрсломе Христу поздрављамо све који су допринели да се деси овакав догађај.

Празник Спаљивања моштију Светог Саве прослављен у Светосавском храму у Панчеву

 

 

 

 

 

 

На дан када Црква обележава дан Спаљивања моштију Светог Саве Српског Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светог Саве у Панчеву у насељу „Младост“. Овај храм посвећен првом српском Архиепископу и просветитељу и оцу нације је подигнут 2006. године. Спаљивање моштију Светог Саве Црква прославља као знак посмртног мучеништва највећег српског светитеља и уједно као знак победе Светосавља. Наиме, након неуспелог устанка народа у Банату против турског зулума, Синан–паша  је као знак одмазде спалио мошти Светог Саве 1594. (или 1595.) године, да би тиме сломио народни дух и тако држао у покорности народ. Међутим, спаљивањем моштију Синан–паша не спали Светитеља, који вечно оста жив на небесима, пред престолом Божијим и у срцу и души свога народа, сада прахом са Врачара развејаним по свим српским земљама.

Епископу банатском Г. Никанору саслуживали су протојереј–ставрофор Радослав Радмановић, архијерејски намесник панчевачки, протојереји: Војин Козлина, старешина храма и Новица Тодоровић и јереји: Веселин Тодоровић, парох из Ковачице, Милош Пешић, парох при Светоуспенском храму из Панчева и Милош Ранисављевић, парох светосавског храма, протођакон Игор Станковић из Вршца и ђакон Мирко Петровић из Панчева. О. Новица, светосавски парох је у пригодној беседи подсетио на историјски значај овог празника, а Владика Никанор је на крају Литургије истакао везу Светосавља и  Христовог Васкрсења.

Ђакон мр Мирко Петровић

У Манастиру Војловици прослављен дан Св. Владике Николаја Жичког

 

 

 

 

 

 

На дан када Црква прославља Светог Владику Николаја, у манастиру Војловици надомак Панчева посебно је обележен овај дан. Историјске прилике из Другог светског рата су оставиле дубок траг у овом манастиру, јер су после немачке окупације Владика Николај и Патријарх српски Гаврило провели у Војловици дане заточеништва. Из овог манастира Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у злогласни логор Дахау.

Последње дане проведене у отаџбини Владика Николај је провео овде, јер после ослобођења он наставља путем српске дијаспоре да дела у Америци. Стога у овом банатском манастиру је рано заживео култ Владике Николаја Охридског и Жичког те га с правом можемо назвати и Војловичког. Попут Светог Саве он је походио српске земље укрепљујући народ у вери истинитој.

Свету Литургију служили су оци: високопречасни протојереји–  ставрофори Радослав Радмановић, архијерејски намесник панчевачки и Љубиша Милић, архијерејски намесник црепајски и јереји Душан Грујић и Милош Пешић из Панчева и ђакон Мирко Петровић. Пригодно слово о Светом Николају Српском произнео је о. Душан Грујић. На крају је у спомен Св. Николају Жичком пререзан Славски колач и благосиљано жито што се чини још од раније у овом манастиру. Кумови овогодишње Славе били су господин Хаџић Предраг и госпођа Тодоровић Ранка из Београда.

Ђакон Мирко Петровић

Владика Никанор обавио крштење у Светоуспенском храму у Панчеву

 

 

 

 

 

 

 

У недељу Светих Мироносица, 22. априла Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор је благоизволео да крсти Михаила, сина Мирка Петровића, ђакона и супруге Живане.

Велики благослов је за родитеље, кума и целу Цркву примити новог члана у окриље једне, свете, саборне и апостолске Цркве и родити се Духом Светим.

У светој тајни Крштења и Миропомазања Епископу Никанору су сачинодејствовали високопречасни протојереји–ставрофори Стеван Урошев, Радослав Миловановић, старешина храма, Радослав Радмановић, архијерејски намесник панчевачки и Љубиша Милић, архијерејски намесник црепајски, протонамесник Слађан Тубић, парох поменутог храма и јереј Милош Ранисављевић, парох при храму Светог Саве у Панчеву, и протођакон Игор Станковић из Вршца.

Krstenje

 

GNPH8942