Monthly Archives: децембар 2017

ЦРКВА КАО ПОСЛЕДЊА ОДБРАНА ДРУШТВА

 

 

 

 

 

 

Крај календарске године је, за већину људи, време када се своде рачуни и праве планови. Таква атмосфера и место где се одржала беседа: „Црква као последња одбрана друштва“ дали су додатну симболику овој теми.

     У Светосваској сали, при храму Светих врачева Козме и Дамјана, у Кикинди, беседио је Драгослав Бокан режисер, публициста, колумниста, књижевник… којег је отац Бобан Петровић, старешина храма Светих Козме и Дамјана и домаћин ове вечери, представио као човека који може бити пример многим крштеним православним Србима, па и неким нашим свештеницима, како се бори за истину и добробит Српске православне цркве.

    -Некада је човек себе третирао као целовито биће без раздвајања телесног и духовног, а духовни живот је био најважнији аспект постојања – рекао је на почетку Драгослав Бокан и појаснио – Тадашњи људи припадали су ономе што можемо назвати духовнa  културa, а данашњи интелектуалној и популарној култури, која доноси другачија размишљања о свету и човеку. Некада скоро да није било атеиста. Цела заједница веровала је у Бога, постила, молила се, одлазила на Свете Литургије. Свако у држави, од најнижег до највишег, сматрао је да изнад њега постоји једна друга хијерархија која је изнад земаљске.

    Појашњавајући то време Бокан је истакао да су ти људи располагали са мање података и знања него ми и да су, углавном, били неписмени, али су били духовно писмени:

     -Знали су оно што је најважније: Бог је творац и центар света и да молитва упућена Њему помаже нама, Црква је болница душе, а смирење начин на који се стиче спасење, Знали су да је породицa основа друштва а да је отаџбина њено проширење, да је царство овоземаљско за малена царство и да постоји нешто много важније од голог живота, да се образ ни лични, ни породични ни национални не сме изгубити ни по коју цену.

    У таквој заједници, по тврдњи Драгослава Бокана, човек је човеку био брат, а данас смо од заједнице постали друштво суграђана који не маре једни за друге и полако клизимо у време када ће човек човеку бити вук. Идемо ка антидруштву чији је крајњи циљ укинуће Бога. Многи од нас су томе подложни као последица власти комуниста и социјалистичко-атеистичког државног уређења, у којем смо дуго живели, па смо се одрекли  традиције, историје, обичаја и вере.Осим тога и силе мрака разапињу своје мреже у које неопрезни и маловерни лако упадају

     -Морамо се вратити Цркви и вери у Бога да не бисмо до краја склизнули у антидруштво које своје циљеве остварује и нападом на нашу Свету православну цркву представљајући пастире као негативне личности, па можемо чути да су монаси лењи, а свештеници лопови. Тако нас одбијају од Цркве. Не одласком у храм на службу ми не кажњавамо свештеника, о којем са разлогом или без, немамо лепо мишљење, ми кажњавамо себе и себе водимо пут пакла. Од онога који нам даје Свето причећшће важнији је Онај чије смо тело и крв узимамо на том причешћу. Кад смо у храму од оног који служи важнији је Онај коме се сви молимо и важнији су наши светитељи и мноштво анђела који се, на свакој литургији, моле заједно са нама и кроз нас. То морамо имати на уму и избећи заблуде у које противници Цркве покушавају да нас уведу.

        Налазимо се на ивици пропасти и нестанка, као православни Срби. Морамо поново пронаћи и пробудити, у својим срцима, пламен живе вере, који су наши преци имали и уложити сву енергију да појачамо молитве, као што су наши преци то радили у свим одсудним историјским тренуцима и тако долазили до невероватних победа – закључио је Бокан.

     Драгослав Бокан је, кроз ову беседу, изнео и своје виђење још неких историјских догађаја и процеса, а о садашњем тренутку и незадовољству народа неким политичарима рекао је:

     -Не понашају се они тако како се понашају само зато што су такви какви јесу, него и зато што смо и ми овакви кави јесмо. Када би се много више људи вратило нашој Цркви и политичари би променили своје понашање.  

     Тако смо, на неки начин, сви који смо својим присутвом и размишљањима учествовали у овом догађају свели рачуне не само за прошлу него и за многе године уназад и утврдили се у сазнању да нам ваља још много тога чинити да се и ми и наши ближњи вратимо ономе човеку којег Бокан назива човеком духовне културе, а то се може постићи само кроз нашу Свету Српску православну цркву.Један од оних који нам на том путу помаже  је и Отац Бобан, старешина кикиндског храма Светих врачева Козме и Дамјана, који је схватио да задатак наше Цркве није само Богослужбени, иако он јесте на првом месту, него и мало шири, просветитељски рад, па при овом храму већ низ година организује Дечији духовни камп, а од кад је изграђена Светосваска сала у њој и разна предавања, а од недавно постоји и делује Женски хор „Свети Јосиф темишварски“. За идућу годину Отац Бобан, поред редовних активности,  планира још много занимљивих и корисних духовни беседа, предавања и уметничких дешавања.

                                                                    Драган Батинић

ИЗЛОЖБА „ОД ВЛАДАРА ДО СВЕТИТЕЉА“ У ПАНЧЕВУ

 

 

 

 

 

 

Народни музеј Панчево је поводом осам векова од крунисања Стефана Првовенчаног приредио изложбу под називом „Од владара до светитеља“. Отварање је уприличено у петак, 22. децембра 2017. године (у 19 часова), управо када се навршило 94 године постојања и рада Народног музеја у Панчеву. Коаутори изложбе су госпође Светлана Месицки и Гордана Стојанов.

Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Милановић је Народном музеју за потребе ове изложбе уступио икону Светог Стефана Првовенчаног из Ризнице храма, која је постављена на централно место у застакљеној хоризонталној витрини.

Изложене су још три иконе великог формата: „Кнез Стефан“ (рад Јелисавете Журке), „Стефан Првовенчани“ (рад Марије Шекуларац) и „Монах Симон“ (рад Милана Инића). У питању су студенти треће године Академије Српске Православне Цркве за консервацију и уметност у Београду.

Јавна медијска установа Радио телевизија Србије је за поставку изложбе уступила реплике мушке и женске средњовековне одежде, реплику одежде Архиепископа Саве и реплику одежде за крунисање Стефана Првовенчаног, које су израђене и коришћење за снимање ТВ серијала „Немањићи – рађање краљевине“.

Панчевачко српско црквено певачко друштво (1838), којим диригује госпођа мр Вера Царина,  за ову прилику отпевало је три композиције духовне музике: „Богородице Дјево“ и „Тјело Христово“, композитора Миодрага Говедарице (1949), и део псалма 102. „Благослови душо моја Господа“.

Отварање изложбе је било веома посећено. Након уводне и поздравне речи господина Мирослава Бирцлина, В.Д. директора Народног Музеја у Панчеву, званично отварајући изложбу, Панчевцима се обратила госпођа др Ивана Б. Спасовић из Архива САНУ у Београду:

„Ова импресивна изложба враћа нас у 13. век, у доба обележеног виром европске историје, који није мимоишао ни тадашњу Србију. Међутим, њен владар Стефан Првовенчани, учинио је да Србија не само одоли том вртлогу, него и да из њега изађе као краљевина и, као по свему, успешна држава. Било је то време које је од нас удаљено колико је само било удаљено античко доба, и време у којем је српски народ већ [тада] 500 година имао историју. Понекад неправедно занемарујемо и пола миленијума [пре 13. века] од досељавања и покрштавања, смењивања Рашке и Дукље на српском трону, али чињеница је да је долазак династије Немањића прекретница. Иако није почетак српске историје, почетак је српске историографије. Тада смо почели да остављамо траг о себи и о другима, а по много чему то је и зенит српске средњовековне историје уз онај који је уследио у време [Светог] деспота Стефана Лазаревића у 15. веку.“

Прилика је да се подсетимо делова житија Преподобног Симона Монаха  (у миру Стефана Првовенчаног) о којима је било речи у Банатском веснику, када смо обележавали 225 година од Преноса моштију у Панчево.

Жељу, из срца, српског краља Стефана Прововенчаног из светородне лозе Немањића, да се замонаши пре одласка из овога света, Свети Сава је више пута одлагао, испоставиће се – да би се пројавило једно велико чудо у нашем роду. Када се на вест о наиласку смртног часа Стефановог, Свети Сава упутио ка њему, решен да му удовољи, затекао га је уснулог јер задоцни три часа. И шта бива? Као што је Господ Исус Христос васкрсао Четвородневног Лазара, пријатеља Свога, као што је Свети Пророк Илија Тесвићанин васкрсао сина удовице у Сарепти – будућег Пророка Јону, чији су гроб у џамији у ирачком граду Мосулу у наше дане развалили багером недобронамерници – или као што је Свети Апостол Павле повратио дух дечаку палом са прозора, јер задрема због дуге беседе, тако је и Свети Сава ВАСКРСАО брата Стефана. Васкрсао га је да испуни своје обећање и његову жељу. Замонашио га је са именом Симон, да као инок поново усне у миру и чека опште васкрсење. Сем у житију, о овом чуду постоје сведочанства и у самој служби Светитељу: „Радуј се, јер Архиепископ, и брат по телу, на успење твоје дође! Радуј се, јер си његовим доласком ОЖИВЕО!“ (из икоса)

Да се Симон посветио, доказ су његове Свете Мошти које чудотворе, и исцељују вековима оне који им с вером притичу. Као што је Београд био почаствован да у њему почивају једно време Свете Мошти Преподобне мати Параскеве – Свете Петке (око 1396. до 1521), а у Смедереву Светог Апостола и Јеванђелисте Луке (од 1453. до 1459), тако су се – Промислом Божијим – Мошти Светог Стефана Првовенчаног обреле у Панчеву 1790. године. Не зна се броја преноса његових моштију због (опасности од) Турака, али је за град Панчево значајна 1790. година, када су Мошти од Београда преко Дунава доспеле у њега, праћене монасима манастира Студеница, а свечано дочекане од мноштва народа. Протојереј др Радомир Милошевић у књизи „Свеци српског народа“ наводи да је студенички монах Вићентије (Велимировић) написао 1806. године „Сказаније о пренесенију мошти светог Стефана из Студенице у Банат.“

Иако се мисли(ло) да су Свечеве Мошти пренете на чување у манастир Војловица, како је на Сабору у Темишвару одлучено, ипак ће бити да су пренете у стари храм Преображења Господњег у Панчеву, на којем је месту данас нови храм из 1873. године. По свој прилици није било другог одговарајућег избора јер је манастир Војловица већ био страдао у Аустроугарско-турским сукобима пре тога, а Успенски храм те 1790. године још није ни почео да се гради. У прилог томе иде и чињеница да су Мошти стигле на ушће Тамиша, док је манастирски посед био знатно даље, низводно на Дунаву. Нажалост, најважнија архивска грађа манастира је однета из Војловице – затварањем манастира 1965. године.

Мошти су у Панчеву боравиле 1790. и наредне 1791. године, када су се стекли услови, склапањем мира, да се врате у Студеницу. О овоме постоји запис исписан руком на унутрашњој страни корице једног старог Четворојеванђеља из XVIII века. У ризници храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву се чува и икона Светог Стефана Првовенчаног у част преноса моштију о коме је овде реч, (биће) рад проте Константина Арсеновића, пријатеља и ученика сликара Константина Данила. У дну иконе стоји записано да су Свечеве Мошти пренете у Панчево 10. септембра 1790. године, а однете 1. децембра 1791. године, „при Високопречасном протопресвитеру Андреју Арсенијевичу“. И ово иде у прилог чињеници да су Мошти биле у граду, а не у манастиру, иначе би се помињала Војловица и њен игуман, а не Панчево и панчевачки парох.

Народни музеј Панчева града је издао и пригодну публикацију „Од владара до светитеља“ у којој су објављени текстови: „Стварање Српске краљевине“ вишег кустоса-историчара Срђана Божовића, „Сени на обзорју: Култ Немањића у српском народу“ кустоса етнолога Светлане Месицки, и „Од стварања до одржавања верског и националног идентитета“ сликара конзерватора Гордане Стојанов.

Отварању изложбе је присуствовао В.Д. Архијерејског намесника панчевачког Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Радмановић, као и протојереј Стојче Цветковић и јереји Велимир Бирманац, Душан Грујић и Милош Пешић, панчевачки пароси.

Аутор чланка:
инж. Стојан М. Оморац, појац

Прича о Божићу

 

 

 

 

 

 

Као и прошле, и ове године смо последњи час овог полугодишта посветили најрадоснијем   празнику међу свим празницима  који нам долази у току распуста, Божићу.
             Божић и божићни празници заузимају средишње место у народним обичајима.  Овај празник наш народ сматра једним од најзначајнијих.  Божићни празници испуњени су многим радњама да би се обезбедила срећа , благостање, напредак породице и здравље.
 У Основној школи „ Мара Јанковић “ из Кусића говорило се о тим празницима.  Ова школа налази се у Јужном Банату, кроз њено место протиче река Нера и у овој школи сви ученици похађају верску наставу.  Ученици другог и трећег разреда  са својим вероучитељем, јерејем Николом Ивановићем и учитељицама Олгицом Стошић и Милицом Арашков  оживели су божићне обичаје на једном часу верске наставе.
 Како је Божић празник посвећен породици  прво смо причали о празнику  Детињци, а затим и о празницима Материце и Оци. Ученици су једни друге везивали, какав је и обичај за ове празнике, а за откуп су даривали орахе.
Присетили смо се да је Бадњи дан добио име по бадњаку, и како се бадњак уноси у кућу на Бадње вече,а затим смо посипали и сламу.  Домаћин је опонашао квоцање кокошке, а деца пијукање пилића. Положајник је подлагао ватру на огњишту. 
             Божић је један од најрадоснијих хришћанских празника, дан рођења Исуса Христа. То је празник деце и љубави, а наши ученици су тог дана били радосни и са осмехом на лицу. 
                                                           Мир Божији!  Христос се роди.
                                                                     Ваистину се роди.

                                                                                                                                                                   Милица Арашков

Слава Саборног храма у Вршцу

Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор на празник Светог Николаја Архиепископа мирликиског и Чудотворца служио је Свету Архијерејску Литургију поводом храмовне славе.Саслуживали су Вршачки свештеници и ђакони.Том приликом у чин ђакона рукоположен је свршени богослов Перо Тривунчић.
Након Литургије, трократног опхода око храма и ломљења славског колача приређен је и славски ручак у Духовном центру Црквене општине Вршац

СЛАВА ЦРКВЕНОГ ХОРА У ПАНЧЕВУ

Панчевачко српско црквено певачко друштво (осн. 1838) је у суботу, 16. децембра 2017. године, поводом своје Славе, о навечерју спомена Преподобног Јована Дамаскина, учествовало на богослужењу у храму Успења Пресвете Богородице у Панчеву.

Као и о прошлогодишњој Слави хора, сем одговарања на прозбе јектенијâ, које је произносио ђакон мр Мирко Петровић, и возгласâ новопостављеног пароха четврте  Светоуспенске парохије у Панчеву – протонамесника Слађана Тубића, хористи су отпевали на Вечерњем „Придите, поклонимсја“ („Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу, Цару нашем Богу“), пред читање почетног 103. псалма, затим у 3. гласу стихове   Пс. 140, пред појање васкрсних и стихира Светитељу, „Господи воззвах“ („Господе, Тебе зовем“) и „Да исправитсја“ („Нека се уздигне молитва моја“), старохришћанску песму Светог Мученика Атиногена „Свјете тихи“ („Светлости тиха“), прокимен дана „Господ воцарисја, в’љепоту облечесја“ („Господ се зацари, у лепоту се обуче“) , молитву „Сподоби Господи“ („Удостоји нас, Господе, да се у ово вече сачувамо без греха“), молитву Светог Симеона Богопримца „Ниње отпушчејеши“ („Сада отпушташ слугу Свога, Господе“),  Оченаш и тропар Славе – Преподобном Јовану Дамаскину.

На Јутрењу је хор отпевао тзв. мало славословије („Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“) пред читање шестопсалмија, у 3. гласу „Бог Господ“ („Бог је Господ, и јави се нама; благословен Који долази у Име Господње“), тропар Славе,  у 3. гласу стих из 150. псалма „Всјакоје диханије“ („Све што дише нака хвали Господа“), стихиру „Воскрес Исус из гроба“, за време кађења храма „Величит душа моја Господа“, као и Славословље велико, „Утверди Боже“ и на крају првог часа кондак Богородици „Возбраној“ (кондак „Изабраној Војвоткињи“ Благовештенског акатиста). Хористе је припремила и дириговала им госпођа мр Вера Царина.

Остале стихире, тропаре, химне и читања употпунила је певница, за којом су појали Стојан Оморац и Стефан Симић, вероучитељ ОШ „Васа Живковић“ у Панчеву.

Богослужењу су присуствовали свештеници братства храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, верници и гости хора, међу којима и госпођа Татјана Крга, диригент хора „Преподобни Роман Слаткопојац“ при храму Преображења Господњег у Панчеву.

Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Милановић је након Богослужења, уз учешће хориста, благосиљао Славско жито и преломио Славски колач у част Преподобног Јована Дамаскина, са овогодишњим кумом Славе – господином Гораном Миљковићем, а потом присутнима одржао следећу беседу:

„У Име Оца и Сина и Светога Духа. Нека је сретна слава Панчевачког српског црквеног певачког друштва и свим члановима његовим, који вечерас и сутра прослављају своју Славу. Слава се слави због тога да се моли том Светитељу да умоли Господа Бога да буде наш заштитник и да заштити и да наше молитве узнесе Господу Богу. Можемо се молити Мајци Богородици. Можемо се молити Христу Исусу. Али, овај пут се молимо и Јовану Дамаскину да наше молитве узнесе и да буде представник наш, представник хора пред Престолом Божијим, да се помоли за све оно што чланови овога хора моле и траже. Желим, и свим ми свештеници желимо, да још дуго хор постоји и поје у овом храму, да ли са чланова пуно или онолико колико Бог мисли [да треба] – то ми не знамо, да ли ће бити 150 или 100 или 5, то није наше да одлучујемо, него одлучује Господ Бог Својим Промислом – али битно је да траје и поје у славу Божију. Имајте увек у виду да су чланови хора представници Цркве, првенствено цркве ове овде, па онда Српске Православне Цркве, тамо где наступају, а затим представници хора. Када кажемо Панчевачко српско црквено певачко друштво, ми сви у Православљу акценат дајемо на црквено, а не на певачко друштво. Знајући то, имајте у виду  да никада не осрамотите име свога хора, да увек будете достојни представници СПЦ, а на богослужењу активни учесници. И они који поју у олтару, за певницом, или горе [на хорској галерији], сви су учесници у Литургији. И све то што се ми заједно молимо, узносимо молитву Богу. Да ли ће Бог знати [за ту] молитву ако је она праведно изговорена, правилно узнешена? Да, знаће. А ако је (ми) свако на свој начин интерпретира(мо), онда Бог неће чути ту нашу молитву. Тако нека буде Господ Бог увек са нама, нека чује наше молитве, нека чује молитве хора, нека дарује снаге и онима који управљају хором, који улажу свој труд, који долазе на Литургију недељом да певају, да поју, и тај свој труд улажу. Нека свако од себе нешто дâ, да тај хор постоји. Неко [своје] време, неко умеће, неко нешто друго, али све то доприноси да тај хор постоји. Нека сутрашњи дан буде заиста празнични дан. Нека сутрашња Литургија буде заиста у празничном, славском расположењу и да Господ Бог дарује свима вама дугога живота, напретка и успеха у раду. Амин.“

Подмладак хора је присуствовао окретању и ломљењу славског колача, а госпођа Борјана Стражмештеров их је припремила да за ову прилику отпевају Оченаш и тропар Славе хора.

Чланови хора су заједнички припремили послужење у хорској сали. Славску трпезу је благосиљао јереј Милош Пешић, парох панчевачки. Хористи су имали част да угосте В.Д. Архијерејског намесника панчевачког Високопречасног протојереја-ставрофора Радослава Радмановића и господина др Димитрија О. Големовића (1954), етномузиколога, композитора и професора Факултета музичких уметности у Београду.

Некадашњи члан и диригент хора, академик Димитрије Стефановић (1929), из здравстврних разлога није био у прилици да присуствује Слави хора, али је честитао хористима телефонским путем, на шта су му сви присутни отпевали „Многаја љета“.

На сâм дан Славе, у недељу, 17. децембра 2017. године, Панчевачко српско црквено певачко друштво је певало на Светој Литургији, а након ње и стих из 103. псалма, који је и мото Друштва: „Поју Богу мојему дондеже јесам“ („Псалмопојаћу Богу моме докле постојим“).

Аутор чланка:
инж. Стојан М. Оморац, појац