Monthly Archives: јун 2017

Архијерејска Литургија у манастиру Месић

У недељу другу по Педесетници 18. јуна, Епископ банатски Г. Никанор служио  је свету архијерејску Литургију у манастиру Месић.

На светој Литургији саслуживали су протојереј-ставрофор Василије Лазаревић, свештеник у пензији, протојереј-ставрофор Огњен Вељанчић, старешина саборног храма у Вршцу, јереј Андрија Вукчевић парох на Бежанијској коси, јереј Владимир Бозовић парох павлински и протођакон Игор Станковић.

Манастир Месић посетила су и ученици веронауке при храму Светог великомученика Георгија, предвођени свештеником Андријом Вукчевићем и вероучитељицом Невенком Пјевач.

Панчевачка пешадија добила богомољу

На дан када Православна Црква слави молитвену успомену Светог праведног Јована Руса, 9. јуна 2017. године, Епископ шумадијски и војни г. Јован, на љубазни братски позив надлежног Епископа банатског г. Никанора,  у касарни Стевица Јовановић у Панчеву, освештао је војни параклис, посвећен имену светога.

Свечаним војним шпалиром, цветним букетом најлепших жеља војникâ и срдачном добродошлицом мајора Владана Коларића, команданта касарне, уз неизоставну молитвену подршку војног и месног свештенства,  дочекан је  Преосвећени Владика, као онај којем је Богом дато да духовним даровима јача и богати христољубиво војинство. Свештени чин Малог архијерејског освећења молитвенице, претходио је  рукопроизводству заставника Милета Даљевића, помоћника војног свештеника команде Прве бригаде Копнене војске са седиштем у Новом Саду, у први црквенослужитељски чин, чтеца, што је опет чинило увертиру у богослужење  свете Архијерејске Литургије, пред чији сами завршетак је, чиноначалствујући благословио славске Дарове хлеба и жита. Вредно је истаћи да је поменуто рукопроизводство први случај, од како је верска служба враћена у Војску Србије, 1. августа 2013. године, да једно војно лице добије црквени чин.

 Богослужбеном благољепију допринели су својим саслуживањем Владици, протојереји-ставрофори: Радослав Радмановић, Архијерејски намесник панчевачки и Радослов Милановић, старешина градске Светоуспенске цркве; главни војни свештеник Војске Србије, протонамесник Слађан Влајић, мајор и војни свештеник команде КоВ, протонамесник Ђорђе Димић, капетан, као и Епископов ђакон Иван Гашић. 

У овом предивном сплету духовних свечаности посебно место су заузели они који су се нарочито потрудили да ова богомоља буде приведена намени: бригадни генерал Жељко Петровић, командант Прве бригаде Копнене Војске и Архијерејско намесништво панчевачко, који су у знак очинске благодарности и љубави добили Архијерејске Грамате признања, Његовог Преосвештенства, Епископа Никанора. Због ревности на украшавању овог малог Дома Божјег Бранко Гардијан из Новог Сада, цивилно лице запослено у бригади, добио је од Епископа војног на дар икону своје Крсне славе.    Благословена кумовска дужност, на дан освећења капеле и њену прву Крсну славу, припала је христољубивој поручници Јелени Поповић, једној од домаћина касарне и припадници овдашње јединице. Ова разнобојна тканица литургијског сабрања запечаћена је инспиративним речима очинске поуке коју је присутнима упутио Преосвећени Владика Јован.

Богослужењима је осим команданата и христољубиве војске присуствовао заменик градоначелника Панчева, представници локалних и градских институција, месно и војно свештенство и лица из грађанства.  

На заједничком свечаном ручку, који су домаћини уприличили окупљене је надахнутим речима поздравио војни свештеник команде Прве бригаде, презвитер Ђорђе Стојисављевић, капетан, чијом приљежношћу је добијени радни простор, уз помоћ Божју и подршку напред наведених, преображен у слатки дом молитве. Потом је уследило обраћање команданта бригаде, бригадног генерала Жељка Петровића и Владике Јована уз размену пригодних поклона. 

Заједнички утисак присутних јесте да је све било на високом духовном, војном и културном нивоу, што је опет  изнедрило радост која спаја небо и земљу и укида границе  међу људима сврставајући их у складни хор који пева и живи речима  псаламске химне: 

Служите Господу са страхом и радујте се Њему са  трепетом (Пс 2, 11).

 

протојереј Бојан Кошанин, парох панчевачки

ЛИТИЈА У ПАНЧЕВУ НА ДУХОВСКИ ПОНЕДЕЉАК (2017)

Света Литургија је у храму Успења Пресвете Богородице у Панчеву на Духовски понедељак, 5. јуна 2017. године, служена саборно. Началствовао је Старешина храма протојереј-ставрофор Радослав Милановић, саслуживали В.Д. Архијерејског намесника панчевачког протојереј-ставрофор Радослав Радмановић, јереји Душан Грујић, Милош Пешић и Милош Ранисављевић, а појали чтец Душан Панајотовић и Стојан Оморац.

Крст са Велике пијаце у Панчеву, који је панчевачки прота Андреј Арсенијевић (1744-1816) подигао 1. септембра 1804. године у славу Свете Тројице, а у знак победе Карађорђа  над Турцима, уклоњен је 1941. године под претњом тадашње Градске управе (фолксдојчера) да ће га бомбом развалити. Поново је подигнут и освећен 2004. године на истом месту у парку.

Након Литургије је вршен обред Литије до поменутог Крста на садашњем Тргу Краља Петра Првог, уз појање тропара Празника, ради „мољења и прошења Божије милости“ и ради „благодарења за добивено доброчинство“ (Требник, Крагујевац 1998, стр. 433).

По читању Јеванђеља (Мт. 7,7-11) и молитава, кропљењу освећеном водом – Крста, места (града), њива и народа, благосиљању жита и ломљењу колача, који је и ове године припремила благочестива породица Бабин, Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Милановић је одржао следећу беседу окупљеним верницима:

„У име Оца и Сина и Светога Духа. Драга браћо и сестре, по традицији и обичају, окупљамо се овде други дан Духова, у Духовски понедељак, да узнесемо молитве Господу Богу, да заблагодаримо за оно што имамо и да замолимо Бога да нам и убудуће дâ родне њиве, родне винограде, воћњаке, усеве, баште, све оно зашта се људи труде и где улажу труд свој. И да Господ Бог подари рода и да људи уживају у свему ономе што засадише и посадише. Господ Бог је милостив. Даће по молитвама нашим – надамо се. Ове године није сушан период, али се молимо за све оне друге недаће или невоље, које би могле доћи, да не дођу, да [их] Господ Бог задржи, да сачува народ Свој и Своје вернике. Драго нам је што увек има народа и увек има верника, који овај обичај одржавају. Надамо се да ће и поколења будућа да дођу да се моле код овог Крсног спомен знамења, који наши преци подигоше, у парку овде, и учинише спомен, и да пренесемо и њима да и они дођу да се помоле Господу Богу. Овде, где ја стојим, била је и плоча са обележјем [овог места], али има оних људи који не мисле исто као ми, па уклонише и откидоше и продаше је на отпад – вероватно. Надамо се да ћемо ставити другу. [Нека би] дао Господ свим житељима овог града, села околних и наше државе и свим верним људима, да их Господ благослови, дарује им рода њиховом труду, као што кажу ове молитве, што слушасмо овде, да не буде узалудан зној њихов и труд њихов, и да донесе заслуге, да донесе рода, да донесе све оно што се Господу Богу молимо данас и у храмовима и у свим парохијама наше Свете Православне Цркве. Господ Бог да вас благослови и дарује вам свакога добра и (по)рода. Захваљујемо се породици која је припремила колач. Сада ћемо заједно да одемо у храм да поделимо нафору. И колач и жито можемо тамо поделити у храму.“

Зашто бива Литија и ова мољења? Зато што је „узалуд наш труд, узалуд је наше старање ако Ти, Господе Боже, не благословиш наше сејање, ако не наредиш земљи да из ње никне, те донесе род, и [ако] не даш семену и сваком биљу, сваком стаблу и дрвету Своју Сведржитељску наредбу да процвета и плод донесе.“ (исто, стр. 436)

По повратку у храм и раздавању нафоре, госпође Зорица Бабин и Драгица Косанић су све присутне послужиле колачем и житом.

Аутор чланка:
инж. Стојан М. Оморац, појац

Слава манастира Свете Тројице у Кикинди

На Духовски понедељак, 05. јуна 2017. године, у манастиру Свете Тројице у Кикинди, прослављена је манастирска Слава. Свету Арихијерејску Литургију  служио је Његово  Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор  уз саслуживање свештенства кикиндског намесништва и одговарање хора светог Серафима Саровског из Зрењанина.  Пре почетка Литургије, извршено је освећење обновљеног храма чиме је, у Славу Божију,  предат допринос  петогодишњих радова на санирању оштећења и темељној обнови цркве и њене порте за које је био задужен старешина храма светих Козме и Дамјана протонамесник Бобан Петровић. Након Литургије, присутни народ сабрао се уз трпезу љубави коју је уприличила управа манастира.

 Манастирска црква сазидана је 1887. године као задужбина кикинђанке Меланије Николић рођене Гаичић.  На спомен плочи коју је поставио први духовник јеромонах Стефан Илкић садржани су значајни подаци о времену градње цркве. Из њих можемо сазнати да се ове године навршило  130 година од времена градње цркве, а које је било време владавине цара Јосифа I, патријарштва Г. Германа Анђелића, када је епископ Темишварски био Георгије Бранковић. Цркву је осветио прота Ђорђе Влаховић 24. маја, на празник светих  Кирила и Методија, 1887. године. Прву Архијерејску Литургију служио је Њег. Високопреосвештенство др. Георгије Летић 13. маја 1909. године.

Ова света обитељ значајна је, јер је у периоду од 1921. до 1932. године, Кикинда била седиште великокикиндско – великобечкеречко – арадско – великосемлушког владике, др Георгија Летића. Манастир је првобитно био мушки. Указом владике Саве Вуковића, 1980 године преименован је у женски. Уз манастир је изграђен интернат за талентовану децу на месну на којем се данас  налази Основна школа Ђура Јакшић у Кикинди. Поред манастира налази се и гробље, у Кикинди познато као Мелино гробље  

У манастиру данас живе три монахиње и једна искушеница.

Црква је препознатљива по веома привлачном и китњастом барокном стилу и по томе што је красе осам фресака и исто толико медаљона. Најновијим реконструкцијама, црква је обновљена у духу монашке обитељи која се подвизава по истом, старом типику, али је истовремено отворена за вернике, путнике и боготражитеље савременог доба.

Многи од кикинђана враћали су се вери отаца баш у овом манастиру, хрлећи у тишину и мир његовог сеновитог дворишта. Манастирска капија је увек била отворена, а сестре су радо откључавале цркву, пуштајући намернике да уђу, да целивају икону Свете Тројице, да запале свеће, саберу своје мисли у молитву, далеко од ужурбаности световног живота и пронађу жељену утеху и мир.  

Слава манастира Свете Тројице је одувек била велика радост за све вернике који су, на овај дан, долазили из града и оближњих места.  Духовски понедељак, тај средишњи дан тродневног црквеног празновања баш у време великих пољских радова, за ово поднебље има посебно свечано обележје. Људи и жене остављали су своје њиве, баште, воћњаке и винограде да се саберу у овој обитељи, да заблагодаре Светој Тројици и да баш овде предају бригу и наду за очекивани род, за опстанак и напредак својих породица. Црква је посута класјем жита, пољским травама, зидови украшени гранама са зеленим и сочним листовима. И литија око цркве, понављана из године у годину, као да се никада и није прекидала. „Свето Еванђеље чита се!“ Народ, и црква, и град се благосиља.

Сабрања на слави манастира Свете Тројице имају своју посебност као печат у времену којим се завршава један део црквене године и почиње нови кроз низање недељних, васкшњих, дана по новом реду  и називу „По Духовима“. 

Прослављена Слава храма Светог цара Константина и царице Јелене у изградњи у Панчеву.

Свети цар Константин и царица Јелена свечано су прослављени у Панчеву у насељу „Кудељарски Насип“ у храму који се гради у славу Божију и који је посвећен овим светим угодницима Божијим. Једно од најмлађих насеља у граду од скоро је добило свој храм у коме се, иако још није завршен и сведен под куполу, свакодневно узносе Богу молитве. Свету архијерејску Литургију служио је Његово Преосвештенство Епископ банатски Г. Никанор уз саслужење свештеника: протојереја–ставрофора Радослава Радмановића – архијерејског намесника панчевачког, протојереја Бојана Кошанина–пароха панчевачког, јереја: Милана Јовановића из Борче, и Милоша Пешића пароха панчевачког и протођакона Игора Станковића из Вршца. Након одслужене Литургије и причашћа, пререзан је славски Колач и народ поучен од стране свога Епископа. Владика Никанор је подсетио  да су Свети цар Константин и царица Јелена равноапостолни по значају који су имали у историји Цркве дозволивши слободу хришћанима Миланским Едиктом из 313. године: „Цар Константин Велики је утврдио веру хришћанску и градио храмове по своме царству. У години јубилеја–1700 година од Миланског Едикта донели смо одлука да се овде подигне храм посвећен светима који су задужили човечанство и наше претке и све нас, да у тој вери остајемо, да се спасавамо и Богу молимо. И поред других вера и религија ми православни хришћани знамо да је Бог дошао да пострада за нас, да нас избави од греха, од смрти и ђавола, од нашег највећег непријатеља. Што ни једна друга религија нема, нити проповеда. Ми верујемо у оно што је сам Господ рекао и свети Јеванђелист записао ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн 3, 5).  За нас је свето Јеванђеље закон и правило и наша вера је основана на Јеванђељу Христовом“. Владика Никанор је потом истакао да је сам Свети цар Константин био заштитник Цркве и не само по томе што је градио храмове, већ је попут Апостола бранио веру од погрешних учења, која поготово у данашње време долазе са свих страна и од лажних учитеља, који не темеље своја учења на Јеванђељу Христовом и светоотачком предању, и који су Истину Јеванђеља заменили теоријама. Такво, друго учење које се појављује у данашње време по коме порекло настанка човека није од Бога је за осуду, јер не рађа добре плодове, истакао је Владика Никанор и додао да: „сви противници наше вере нестаће као непријатељи цара Константина коме је сам Бог са неба послао силу Часног и Живоносног Крста Господњег да њоме осигура победу над непријатељем… Бранећи веру православну и свети цар Лазар је неустрашиво устао и наши преци, да би ми сада имали оно што нико нема: Бога вечног са нама, и да нас овде на земљи Господ снабдева даровима Духа Светога кроз Свете Тајне како би могли задобити Царство Божије. То нема ни једна религија, ни једна теорија.“

            Владика Никанор је похвалио труд верника којим се подиже храм исткнувши да свако ко гради храм себе духовно изграђује и уписује се у књигу вечнога живота. Такође, је запажен подвиг протонамесника Бранка Божића, пароха чијим се трудом гради храм, а саграђен је и парохијски дом и тако се уобличава жива парохијска заједница.

Уочи празника, вечеру службу у част Равноапостолних царева служио је протојереј Бојан Кошанин из Панчева, за певницом су појали протојереј-ставрофор Недељко Васиљевић из Вршца, катихета Мирко Петровић из Панчева, вероучитељ Миладин Лукета из Панчева и Милан Митровић из Панчева. Старешина храма протонамесник Бранко Божић приредио је трпезу љубави за све присутне.

Мирко Петровић,

Катихета из Панчева