Monthly Archives: децембар 2016

200-ГОДИШЊИ ПОМЕН ПРВОМ СТАРЕШИНИ СВЕТОУСПЕНСКОГ ХРАМА У ПАНЧЕВУ

Старешина храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, Високопречасни протојереј-ставрофор Радослав Милановић је 16. октобра 2016. године, са парохијским ђаконом Милошем Ранисављевићем, уз учешће Панчевачког српског црквеног певачког друштва, којим је дириговала госпођа мр Вера Царина, након Свете Литургије одслужио у присуству бројних верника 200-годишњи помен проти Андреју – оснивачу, градитељу, првом старешини храма и великом родољубу српском.

Наврши се лета Господњег 2016. равно два века како је Андреј Арсенијевић (изворно: Андрей Арсеніевичъ), панчевачки протопрезвитер, уснуо у Господу 19. јуна 1816. године.

„Панчевци су га у знак признања за његове велике заслуге сахранили у сâмој цркви, том највећем споменику Карађорђева времена, којим се Панчевци поносе.“ Тачно место гроба је означено удубљеним крстом на поду (испод стазе) у припрати храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву, као што је назначено у запису на спомен-плочи на стубу у припрати. Опело је 20. јуна 1816. године савршио Високопреподобни игуман манастира Војловице Јоаникије Миљковић (извор: Књига умрлих Светоуспенског храма бр. 1, за период 1796-1818, под бројем 1359).

„Проти Адреји Арсенијевићу припада голема заслуга око подизања и зидања панчевачке велелепне и највеће српске православне цркве у нашој Држави, која је посвећена Успенију Пресвете Богородице и која, изузимајући некоје задужбине и манастире, по свом дивном иконостасу, спада и међу најлепше цркве у свем Православљу. И колико је прота Андреја имао много смисла за испољавање величине и снаге Српско православне Цркве у спољном свету, толико је његов син, Константин, делао на стварању религијског и биготног (прим. претерано побожног) човека, да би га побожном контеплацијом приљубио уз веру и тиме га увео у дубоки верски живот. Тако су та два свештеника, отац и син, својом неуморном трудољубивошћу довели спољни изглед своје цркве у склад са унутрашњим, духовним животом својих верника и тиме створили једну трајну хармонију између Цркве и народа, из које су произашле многе корисне тековине, које беху од великог значаја за национални и културно-просветни развитак српског народа у граничарским крајевима.“ (др Миховил Томандл, „Споменица Панчевачког српског црквеног певачког друштва 1838-1938″, Панчево 1938, стр. 6)

На другом месту се износи и следеће: „За време Првог устанка Прота [Андреја Арсенијевић (1744-1816)] прикупља животне намирнице за устанике. Он на први дан Божића 1806. држи молепствије после службе за победу Србијанаца над Турцима; осветио је у Панчеву ратне заставе Србијанцима. За све ове родољубиве чинê буде приказан вишим војним властима као нелојаланан бечком двору, а за највећи грех му је уписано одржано молепствије. Због тога га је, на захтев војних граничарских власти, Темишварска конзисторија, решењем од 25. јула 1807, преместила из Панчева у Вел. Сентмиклуш. Међутим Прота није напуштао Панчево, радећи упорно да остане на свом месту, па му је то и пошло за руком, али тек 14. августа 1811, да већ сутрадан освети своје монументрално дело, Св. Успенску цркву, чије је зидање почело 1807. Баш зидање ове цркве најбоље црта Проту као великог родољуба, смишљеног организатора и човека подузетнога и велике смелости. Црквена каса има готовине само 5.000 ф(оринти), но Прота је имао везе са вођама устанка те је добио од Карађорђа 650 хв(ати) дрва за печење цигле. Вредност дрвета сâм Прота цена на 6.000 ф(оринти), дакле са 11.000 ф(оринти) Прота се усуђује да гради цркву, која по Јоакиму Вујућу, стаје 300.000 ф(оринти).“ (исто, стр. 7-8)

У спорном обреду на Божић 1806. године за здравље Његовог Величанства, државе (Аустрије), Епископа (темишварског), власти и целе хришћанске заједнице, Прота је „одржао молепствије за Србијанце, за њино ослобађање од турског јарма, споменувши у молитви Карађорђа, Станоја Главаша и Атанасија Чарапића. О томе молепствију нико није правио питање све дотле, док није панчевачки  бригадни генерал барон Петар Кнежевић, својом доставом од 18. марта 1807, известио фелдмаршаллајтнанта барона Петра Дуку, тадашњег заповедника Банатске војне границе и члана Ратног савета у Темишвару, о антиаустријском држању банатских Срба.“ (др Миховил Томандл, „Панчево и Први спрски устанак“, Панчево 1954, 2004, стр. 35)

Крст са Велике пијаце у Панчеву, који је Прота подигао 1. септембра 1804. године у славу Свете Тројице, а у знак победе Ђорђа Црног над Турцима, уклоњен је 1941. године под претњом Градске управе (фолксдојчера) да ће га бомбом развалити. Поново је подигнут и освећен 2004. године у парку на Тргу Краља Петра Првог.

инж. Стојан М. Оморац

ОСВЕЋЕН СПОМЕНИК ПАЛИМ БОРЦИМА ГРАДА ПАНЧЕВА

На Тргу Краља Петра Првог у Панчеву постављен је споменик палим борцима града Панчева у отаџбинским ратовима од 1991. до 1999. године. У суботу, 24. децембра 2016. године, са почетком у 12 часова, „Српски ратни ветерани“ из Панчева, њихове и породице палих бораца, као и други грађани, окупили су се око новог споменика подигнутог ради сећања на Панчевце који су дали своје животе за отаџбину у последњој деценији прошлог века.

Споменик, рад уметника Уроша Зубића, открили су Секешан Октавијан, председник удружења „Српски ратни ветерани“ из Панчева, и Тодор Стојановић, председник СУБНОР-а у Панчеву. Након државне химне „Боже правде“, свештеници из храма Успења Пресвете Богородице – протојереј-ставрофор Радослав Милановић и јереј Милош Пешић – обавили су чин освећења споменика, уз учешће Панчевачког српског црквеног певачког друштва, којим је дириговала госпођа мр Вера Царина.

У част палих бораца господин Константин Сотировски, професор трубе у Музичкој школи „Јован Бандур“ у Панчеву, извео је на труби композицију „Тишина“.

Председник СУБНОР-а Тодор Стојановић је, испред свих борачких удружења Панчева, поздравио породице погинулих бораца, који су дали своје животе у оружаним сукобима од 1991. до 1999. године. Потом се окупљенима обратио господин Иван Ђоковић, покрајински министар привреде. Међу присутнима су били мајор Владан Коларић, испред Војске Србије, господин Никола Поповац, начелник ПУ Панчево и пуковник Момчило Јовановић.

Господин Небојша Ристић, председник Регионалног центра Синдиката српске полиције у Панчеву, у свом обраћању је рекао: „Поштоване колеге и колегинице, поштоване породице настрадалих јунака, драги суграђани, велика је част данас бити на овом месту, велика ми је част, прилика – коју имам – да се обратим у име свих колега, који памте, сећају се и поштују жртве људи, који су дали за слободу Србије оно највредније што су имали – своје животе. Они су дали своје животе, [а] нису имали среће да у слободи уживају, да уживају [и] гледају своју децу како расту. Неки нису ни имали прилику да постану родитељи. Они су, жртвујући своје животе, отишли право у легенду, у незаборав, а ми смо дужни да одржимо сећања на њих, да никад не избледе. Овај споменик ће нам помоћи у томе. Нас ће подсећати,  [а] новим генерацијама ће говорити о тим јунацима, усмеравајући их на прави пут – пут поноса и части.“

Породице настрадалих бораца су положиле цвеће на споменик. Окупљенима се потом обратио господин Секешан Октавијан, председник удружења „Српски ратни ветерани“ из Панчева, најпре упутивши палим борцима, као и њиховим породицама, речи: „Извините што сте чекали!“ јер се на овај историјски дан чекало 25 година. У пројекат овог спомен-обележја инвестирали су „Српски ратни ветерани“ из Панчева и господин Душан Бајатовић.

Захвалнице у знак пријатељства са „Српским ратним ветеранима“ додељене су бројним појединцима, Синдикату српске полиције и Панчевачком српском црквеном певачком друштву.

инж. Стојан М. Оморац

Слика монашког подвига у петроградској светињи

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј присуствовао је 21. децембра 2016. године отварању изложбе фотографија Свето-Тројичке лавре Александра Невског у крипти храма Светог Саве на Врачару.

Изложба је организована уз подршку Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама Републике Србије и управе Светосавског храма. Овим поводом у српску престоницу стигао је и Преосвећени Епископ кронштатски г. Назарије, викарни епископ Санктпетербуршке епархије и настојатељ лавре Светог Александра Невског, који је пре отварања изложбе био гост Његовe Светости Патријарха у Патријаршији српској.

Изузетном културном догађају, који никог од присутних није оставио равнодушним, поред Патријарха српског и госта из Русије, присуствовали су Преосвећена господа Епископи банатски Никанор, врањски Пахомије, будимљанско-никшићки Јоаникије и топлички Арсеније, као идиректор Управе за сарадњу са традиционалним Црквама и верским заједницама Републике Србије др Милета Радојевић, протонеимар храма Светог Саве проф. др Војислав Миловановић, старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј г. Виталије Тарасјев, игуман манастира Рајиновац архимандрит Стефан Шарић, старешина Саборне цркве у Београду протојереј-ставрофор Петар Лукић; председник Општине Врачар др Милан Недељковић, представници Министарства одбране Републике Србије, као и братство Светосавског храма.

Патријарха српског г. Иринеја, Епископа кронштатског г. Назарија, господу архијереје и све присутне поздравио је настојатељ храма Светог Саве Епископ топлички г. Арсеније: -Вечерас ћете имати прилику да видите изложбу фотографија која говори о једном историјском континуитету постојања лавре Светог Александра Невског, све недаће и историјске прилике кроз које је овај манастир пролазио, као и обнову живота саме лавре, као што је била и обнова Цркве у последње две деценије у Руској Федерацији.

Владика је подсетио нас хиљадугодишњу везу српског и руског народа, на знамените личности из српске историје које су сахрањене у манастиру Свето-Тројичке лавре Александра Невског у Санкт Петербургу – на Патријарха пећког Арсенија Бркића Јовановића сахрањеног 1772. године, митрополита црногорског Василија Петровића и генерала руске војске Михајла Ненадовића, пореклом из Херцеговине, који се истакао у рату са Наполеоном.

Епископ кроншатски г. Назарије је надахнуто говорио о историјату и животу тристогодишњег руског манастира, претходно заблагодаривши Његовој Светости Патријарху г. Иринеју и настојатељу храма Преосвећеном Епископу г. Арсенију на срдачној добродошлици и указаној части.

Октет Београдског мушког хора, под руководством његовог оснивача и диригента ђакона Светосавског храма г. Владимира Руменића, увеличао је програм отварања ове несвакидашње изложбе духовним мелодијама Оче нашНиколаја Кедрова Оца, Заступнице усерднаја Павела Чеснокова; Величаније Светом Симеону Мироточивом – аранжман Виталија Тарасјева, Стихиру руским светима – аранжман Матфеја Мормила и Многаја љета Мирка Павловића.

Изложба ће бити отворена до 25. децембра 2016. године.

Извор: hramsvetogsave.rs

СЛАВА НАЈСТАРИЈЕГ ПЕВАЧКОГ ДРУШТВА У СРБА

Панчевачко српско црквено певачко друштво (1838) је у суботу, 17. децембра 2016. године, о својој Слави – Светом Јовану Дамаскину – учествовало на Бденију у храму Успења Пресвете Богородице у Панчеву. Сем одговарања на прозбе јектенијâ које је произносио парохијски ђакон Милош Ранисављевић и возгласâ свештеника Радослава Радмановића,  хористи су отпевали „Придите, поклонимсја“, део 103. псалма, молитву „Свјете тихи“, прокимен дана, молитве „Сподоби Господи“, „Ниње отпушчејеши“ и Оченаш, мало славословије пред читање шестопсалмија, „Бог Господ“ и „Всјакоје диханије“ 1. гласа, стихиру „Воскрес Исус из гроба“, за време кађења „Величит душа моја Господа“, као и Славословље велико, „Утверди Боже“ и на крају првог часа кондак Богородици „Возбраној“. Певаче је припремила и дириговала на Бденију госпођа мр Вера Царина. Бденије је осталим стихирама, химнама и чтенијима употпунила певница. Појцу Стојану Оморцу су се, торжественог празновања ради, придружили господин Војислав Деспотовић – Војкан, диригент и врсни појац из Миријева, у пратњи четири чланице свог хора, и високи гост – некадашњи члан и диригент Друштва академик Димитрије Стефановић, доктор философије Оксфордског универзитета, редовни члан САНУ, чији је и генерални секретар био у периоду 2007-2015.

Након Бденија је Високопречасни протојереј Радослав Радмановић, В.Д. Архијерејског намесника панчевачког, уз учешће парохијског ђакона Милоша Ранисављевића и хориста, преломио славски колач Друштва у част Преподобног Јована Монаха (Дамаскина), са господином Жељком Стражмештеровим, чланом Друштва и црквеноопштинског управног одбора Српске Православне црквене општине Панчево „Центар“. У јектенији су споменути и сви уснули чланови Друштва, од оснивања до данас, из читуље Друштва. Дечији хор Друштва је присуствовао окретању и ломљењу славског колача, а госпођа Борјана Стражмештеров их је припремила да за крај отпевају неколико духовних песама.

Чланови хора су заједнички припремили послужење у свечаној сали Српске Православне црквене општине Панчево „Центар“. Високопречасни протојереј Радослав Радмановић је благосиљао трпезу љубави, а хористима и гостима је беседио 87-годишњи музиколог и филолог, родом из Панчева, академик Димитрије Стефановић (1929):

„Пре свега да се захвалим Светом Јовану Дамаскину, а онда идемо редом. Извините, ја сам емотиван – то иде и са годинама и са темпераментом – али, онда се захваљујем Вери [Царини], вама свима. Оно лепо звучи – мекано певање. Јако лепо, није било паузе између ђакона и хора – то се свугде дешава јако много. Свака част Вери, и Стојану – чујем да је ту много дуго и води рачуна о благољепију – [такође] братији свештеницима, мој утисак, да колико-толико где је год могуће да вас подржавају; како ко – ми смо сви различити, немојте то да сумњате, сви смо различити, али сви смо Господња деца. И то ме сад наводи на оно што не знамо довољно – знамо теоријски, али не спроводимо у пракси: да нас је све Господ створио из љубави, дао нам је слободу. ‘Оћете са Мном или нећете са Мном, ваша је слобода, али Господ нас је створио и дао је једног дêла Себе. Нешто Његово постоји у сваком човеку. Постоји нешто добро. Покушајте то добро да откријете не само у онима које знамо, него и у онима које не знамо. Откријте то добро! Пружите руку сваком! То је Господња рука. А јако је тешко, [али] није немогуће. Па онда долази идући корак – не схватамо толико до сада још – колико је молитва делотворна. Молитва делује! Ако не данас, овог тренутка, не [ни] сутра, него кад треба – делује. То ме доводи на главну тему, а то је хорско певање. Кад певате – већина зна или не зна ноте, и савладавамо нотни текст. То је прво. Онда певамо по том тексту и онда гледамо и покушавамо да разумемо речи. Речи су црквенословенске. Ја сам намерно данас хтео да читам нешто црквенословенски – да се не заборави! Леп је то текст, само треба много времена и година да се научи тај текст, али то не морате ви. Али ви можете преко оних текстова које певате, да дођете до значења те речи. Кад певамо: Господи, помилуј – онда одговарамо ђакону на све његове прозбе, не само да буде воља Божија, а то је најважније – да буде воља Божија! То у свим тренуцима спомињите, било добрим, било лошим. Господе, нека буде воља Твоја! Немојте да ми терамо нашу вољу, нити било ко други. Господу дајте, да Господ реши. Ако чиста срца се помолимо, верујте, молитва је делотворна. Е, сада, кад смо разумели – ако смо разумели – текст: Ниње отпушчајеши (Сад отпушташ слугу Својега) или било који други текст, Благослови душе моја Господа, и тако даље, онда долазимо до трећег степена: да певамо са покушајем – још нисмо дотле дошли много – да певамо са молитвом, да то буде не само молитвено певање, него да то буде молитва из срца кроз певање. И онда долази онај четврти степен, који не зависи од нас. Само утолико зависи од нас, (у)колико смо отворени и спремни да Господ, да благодат Духа Светога – да вас се такне. И та благодат може да вам се деси, а дешавало се – сигуран сам – понеком негде кадкад, на Литургији, на Бденију, на Вечерњи. Честитам на Бденију! Ретко који хор пева Бденије. Ово је било заиста, ако смем да кажем, изнад мојих очекивања. Дакле, благодат се појављује кад Господ види да сте чиста срца, и кад пусти тренутак, секунду – не волим ту реч, али нешто вас такне у срцу. Осетите да има нешто, то што је код певања – да вас понесе. Е, то је велика ствар. И то се дешава ако сте спремни и отворених срца. Дакле, у две речи. Верујте да смо Господња створења, да је сваки од нас кога сретнемо, било где и било кад, да је он наш ближњи! Каже – ја бирам ближње. Не мож’се бира ближњи. Ближњи је сваки. Пружи руку! Ако ништа друго, пружи руку. Да не говоримо о толерантом дијалогу. Дакле, Господ, ближњи, веровање у молитву да је делотворна, и онда немој[те] да бринете. Немојте да промените име – било је говора да се промени име. Панчевачко српско црквено певачко друштво! Слава – Свети Јован Дамаскин. То не сме да се дира. То тако стоји и готово! Хвала. Ово је трапеза љубави. То сте сви ви донели и то је тако лепо јер видим да сте јако динамични и добро је – тако треба да буде. А хорски звук је мекан и то лепо мекан, приљежно. Јако лепо сте певали. Врло сам задовољан. Сопрани, кадкада кад певате високо, мало спремите тај високи тон горе унапред, а не оног тренутка кад дође, а то је овако ситан један детаљ. Знајте да сте ви, не само присутни певачи на Литургији и у [другим] богослужењима, [него] ви сте активни учесници као и свештеници. Активно учествујете у Литургији. Будите свесни тога! То је велика ствар. Активни учесници! А оно што ми не знамо и оно што није довољно јасно: Господ види све. Господ све види и неће вас никад оставити и молите Светог Јована Дамаскина. Ако је могла рука да му се исцели, онда може много више да помогне, ако се њему обратимо молитвено. Молитвено! Много ми је одговорио. Јако ми је драго да сам могао да дођем, да будем с вама, да се помолимо заједно. Заједнчка молитва је много јача него појединачна, ал’ немојте ни појединачну код куће да заборављате. Имате свој – то се зове типик – имате свој распоред, па ако не можете ништа више [, оно бар]: Оченаш, Богородице Дјево и Вјерују. Сваки дан тако, каже Свети Серафим Саровски. Бар то! А ако може неко више, да узме [и] тропар своје Славе. То је, да не кажем, услов без којга не би требало из ове собе да изађете: дакле, да знате тропар своје Славе и немојте да бринете. Немојте да бринете!!! Толико смо окружени неким негативностима, али толико има много више позитивности о којима не говоримо – узимамо их здраво за готово. Не! То је то! Говорите о лепим стварима. Оставите негативно, оставите оговарања. У тропару Светом Николи [стоји]: воздержанија учитеља јави тја. Уздржавајте се где год можете, не само од хране, јела и тако даље, [него и] од оговарања, од говорења негативних ствари. Нек’ сте ми живи и здрави! Свако вам добро желим.“

инж. Стојан М. Оморац

УПОКОЈИО СЕ ПАНЧЕВАЧКИ ПРОТА РАДОЉУБ ГЛИШИЋ

Протојереј Радољуб Глишић је рођен 8. новембра 1959. године у месту Ајдановићи, општина Олово у Босни и Херцеговини. Након завршетка Богословије „Свети Сава“ у Београду и венчања са изабраницом Јелицом, прелази у Епархију банатску, где га тадашњи администратор Епископ Сава (Вуковић) рукополаже 1982. године и поставља за пароха у Банатској Дубици (Сечањско намесништво). Њему и попадији Јелици је Господ подарио четворо деце – Синишу, Милицу, Стефана и Богдана. Након прве службе, добија премештај у Меленце (Новобечејско намесништво), а 1997. године у Панчево – најпре  на парохију при храму Успења Пресвете Богородице, а са 1. октобром 2014. године  на парохију при храму Светог Саве у панчевачком насељу Младост. У среду 14. децембра 2016. године је последњи пут литургисао, а у вечерњим часовима истог дана се упокојио у парохијском стану.

Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор је у петак, 16. децембра 2016. године са почетком у 10 часова, служио заупокојену Архијерејску Литургију у храму Светог Саве у панчевачком насељу Младост, уз саслужење протојереја-ставрофора Љубинка Костића из Епархије жичке, панчевачких пароха протојереја Војина Козлине, протојереја Новице Тодоровића, протојереја Радослава Радмановића, протонамесника Милуна Павловића, протонамесника Бранка Божића и јереја Милоша Пешића и протођакона Игора Станковића из Вршца.

Након Свете Архијерејске Литургије, са почетком у 12 часова у сâмом храму, Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор је одслужио свештеничко опело, уз учешће и присуство преко тридесет свештеника, што из Архијерејског намесништва панчевачког, што из других намесништава и епархија. Бројне вернике и свештенике су окупили око одра покојног проте – љубав и поштовање, које је стекао за 57 година живота и 34 година пастирске службе на њиви Господњој. Старешина храма Светог Саве у панчевачком насељу Младост, протојереј Војин Козлина, је одржао опроштајно слово своме сабрату, а након њега и Високопречасни протојереј-ставрофор Љубинко Костић, Архијерејски заменик Епископа жичког.

Након што су Епископ, свештеници, породица, пријатељи и присутни парохијани и остали верници приступили последњем целивању, уз пјеније стихова 118. псалма је поворка, обишавши око храма, испратила ковчег са телом покојника. Протојереј Радољуб Глишић је погребен истог дана на Новом гробљу у Панчеву у 14 часова.

инж. Стојан М. Оморац