Monthly Archives: јануар 2015

Епископ Никанор у посети Темишвару

Дана 29. јануара 2015. године на паразник Часних верига Св. апостола Петра, Епископ банатски Никанор у пратњи свог секретара протојереја мр Нинослава Качарића, посетио је Епископа будимског и администратора темишварског Г. Лукијана у Темишвару поводом крсне славе. Епископ Никанор присуствовао је архијерејској литургији у Саборном Вазнесенском храму у Темишвару, коју је служио Епископ Лукијан уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархија темишварске и будимске.Епископ Никанор уз салужење протојереја Зорана Остојића (из Будимпеште) и протојереја мр Нинослава Качарића (из Вршца) пресекао је славски колач и осветио славско жито Епископу Лукијану, и упутио искрене честитке. Након тога уследила је славска трпеза.

 
Будимир Кокотовић

Дневници проповеди

,,Извори истичу, ма нико из њих не захватао, и потоци теку ма нико из њих не
пио; тако и проповедник, ма нико га не слушао, дужан је да испуни све што зависи од
њега…’’ (Свети Јован Златоусти)
Господ Наш Исус Христос је пуне три и по године проповедао, дан и ноћ, без одмора
и без сна. Онако како нико од људи ни пре а ни после Њега није говорио. Његова проповед
је била благовештење Царства Небеског и спасења рода људског. Његовим Васкрсењем
и Вазнесењем проповед о Царству Небеском, о Богу, љубави Божијој, и спасењу није
утихнула. Ученици Господа Исуса Христа, Свети Апостоли су били послани у свет да
пре свега људе науче (проповедају) а потом и крсте. А то послушање и благослов је преко
Светих Апостола прешло и на епископе и свештенике. У том благословеном делу Господ
своје проповеднике није оставио без помоћи и надахнућа. Саме Његове проповеди су
постале вечити узор и вечити извор свих каснијих прповеди. Негована од стране епископа
и свештеника, проповед је од најранијих времена постала стални, неодвојиви део Светог
богослужења а нарочито Свете Литургије. У том смислу Свети Оци трулског сабора
својим 19. правилом заповедају ,,предстојницима цркава да сваки дан, а особито у дане
Господње (тј. недеља), поучавају сав клир и народ речима благочастија, изабирајући из
божанственог Писма, мисли и расуђивања о истини држећи се у томе установљених
већ граница и предања богоносних отаца’’
Следујући овоме и наши епископи су се од најранијих дана, наше крштене историје,
трудили да сами проповедају као и да што боље припреме свештенике како би и они
проповедали. У овом кратком и скромном раду сетићемо се блажене успомене Епископа
темишварског Господина Георгија Летић(1872-1935). На трону темишварских Епископа,
епископ Георгоргије Летић је био од 1903-1931 године, када је део Темишварске Епархије
у Југославији припојен Вршачкој епархији, односно формира се Банатска епархија. Исте
године је епископ Георгије изабран за Епископа банатског.
Од првих дана управљања темишварском епархијом епископ Георгије је посвећивао
посебну пажњу учењу и поучавању пастве, а нарочито омладине. Између осталог, доказ за
то су и средњошколски интернати у Великој Кикинди и Темишвару као и Васпитни дом
школске омладине у Вршцу и Великом Бечкереку.
Као посебан вид бриге да се реч јеванђелска што боље, редовно и систематски проповеда од стране свештеника, Епископ Георгије је увео као обавезу да сви парохијски
свештеници пишу и воде ,,проповеднички дневник’’. У тим дневницима свештеници су
редовно писали и бележили своје проповеди. Како се наводи у ,,Зборнику службених
објава Епархијске Управе у Великој Кикинди’’ од 17/30. јуна 1928.године, ,,Дневници
треба да садрже распоред и главну садржину проповеди’’. Односно, бележило се место и
време држања проповеди, датум и главне тезе. Поред ових дневника који су се салали
на увид епископу, свештеник је имао обавезу да две проповеди напише у целости, које су се
такође слале на увид.
Циљ ових дневника, како стоји у поменутом зборнику, био је ,,да увере Архијереја и
Епархијску Конзисторију који рукују влашћу учења у име Цркве како се врши та неопходна
дужност апостолска’’. Даље стоји, ,,Вредност и ревност пастира оцењиваће се нарочито
према савесном вршењу те дужности….. Учење Цркве Христове треба да је поред тога не само
проповедима него и животом пастиревим разјашњено и потврђено’’
Све прегледане дневнике и проповеди епископ је јавно коментарисао, односно
подношен је извештај. Тако у трогодишњем извештају ( седница 1. одс. срп. прав. Епарх.
Конзист. Темишварске, држане у Темишвару 18. фебруара) за 1908/10. годину стоји по
именима свештеника чији се дневници ,,узимају на повољно знање и похвалу’’, затим они
којима се ,,негодовање изриче’’( Окружнице и саопћења епархијске управе парохијским
звањима у епархији темишварској. Лист 1/7 1912.године) . Сви дневници су се морали
чувати у парохијским архивама. На фотографији се налази дневник јереја Милоша Пејића,
пароха у Драгутинову (Ново Милошево) који је у поменутом извештају узет на ,,похвалу
и повољно знање’’.
И данашње ,,смутно’’ време, жуди за свакодневним и систематским проповедима. А
исто тако знамо да се многи свештеници оглушују о своје обавезе и под разним изговорима
избегавају проповедање или се оно сведе на пар речи не утемељених на јеванђељу. Вођење
дневника проповеди згодно је из више разлога, поред тога што би архијерејски намесник
и епископ имали увид у држање редовних проповеди. Свештеник би могао да прати теме
о којима је говорио, како се у кратком временском року не би понављао. Да проповеди
систематски организује у целине. Па на крају и сама похвала за труд би га покретала
напред да се још више потруди и да сваки пут буде бољи. А све у корист Цркве!

 
вероучитељ Никола Будишин

Светосавска Академија у Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу 27. 01. 2015.

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Ваше Преосвештенство, драга браћо свештеници, свештеномонаси, сестре монахиње, поштовани и уважени гости, драга браћо и сестре, у име Српске православне Епархије банатске и Црквене општине Вршац желимо вам искрену добродошлицу на вечерашњу, већ традиционалну, светосавску академију у Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу.

„Пута који води у живот Наставник и Првопрестолник и Учитељ био јеси Светитељу Саво!Јер, дошавши најпре просветио си Отачаство твоје и препородивши Духом Светим освећена чеда твоја засадио си их као маслине у мисаоном Рају, и зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима…“

Познати средњевековни песник-химнограф Теодосије Хиландарац спевао је ову карактеристику лика и дела Светог Саве преузевши је од свог претходника Доментијана, непосредног ученика Савиног, који је опет исте речи и опис Савине личности и делатности скоро дословце могао чути од Јерусалимског патријарха Атанасија другог, називајући Светог Саву „апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем, пророком, надахнутим учитељем и просветитељем света“. По речима српских средњевековних писаца „Он свагда Христом сијаше као сунце, украшаван божанственим врлинама…Вођен свагда Духом Светим, беше диван небу и земљи, чудесан Анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правду свима. Зато се слави од небеских и земаљских бића…“ Овом „најлепштем српском детету“ како га је назвао Свети владика Николај Велимировић, Српски народ је приписивао све што је добро и честито било у народном животу и поднебљу свих српских крајева. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у Српском поробљеном али и духовно непокореном народу, тако да је, по речима Матије Бећковића, „врачарско ватриште постало српско духовно огњиште, спојивши загробно мучеништво Савино на врачарском попришту са мучеништвом Српског народа.“ Ово светосавско непобедиво мучеништво „Царства ради небескога“ пројавило се и у Косовском боју кроз свесно жртвовање Светог кнеза Лазара и косовских јунака, руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно.

Личност Светог Саве остала је у народној свести дубоко уписана најпре по његовим личним, људским и монашким подвизима-у Светој Гори и Студеници, силазећи искрено у све дубине људског бића и живота, у тајне људског срца и душе… Савин сусрет са Живим Богом и благодатно, исихастичко духовно искуство, пружило му је сву ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира-свенародних училишта и истинских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и организовао Свети Сава, попут Српске цркве и Српске државе, у плодној и делотворној симфонији. Његово организовање и уређење Српске цркве са литургијским, манастирско-парохијским и породичним животом, са црквено-народним саборима и скупштинама, остали су сјајан модел и принцип кроз векове. Његов рад на народној писмености и књижевности, на састављању првих нашим језиком писаних песничких, књижевних, правних и дипломатских текстова, на изградњи величанствених по архитектури и уметности цркава, манастира и других споменика духовне и материјалне културе који надмашују културу многих суседних народа, све то нам је кроз векове добро знано. Његов значај и величина се не ограничавају само на наш народ већ се протежу и на друге Словене и многе наше суседе, тако да оваквим својим опредељењем Српски архиепископ Сава, истовремено велики духовник и дипломата, никада није испољио нетолеранцију према другима, него се, по речима Светог владике Николаја, „у њему Исток и Запад сјединише кроз хармонију која задивљује.“

Када погледамо на уметнички недостижан и речима неописив лик Светог Саве на фресци у Милешеви, из његових небеско плавих очију можемо ишчитати и осетити његову најдубљу тајну и поруку, записану у Савином Хиландарском типику: „Ништа није веће од љубави, јер она је савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовнога човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење, и милостивост, и човекољубље, ради којег је и сам Бог постао човек!“

Нека нам Господ и данас отвори ум и срце, да бисмо попут нашег дивног светитеља Саве познали наше призвање, призвање на светост, призвање да постанемо угодници и молитвеници Богу, коме нека је слава и хвала у све векове векова! Амин!

Протојереј мр Нинослав Качарић,

Секретар Епархије банатске

 

Празник Светог Саве

На празник Светог Саве, првог Архиепископа и Просветитеља српског, у парохији крушчичкој, у празничној свечаности учествовала су како верни парохијани тако и многобројна деца која су за сећање на овај велики дан даривана пакетићима и перецама. Подељено је око 100 пакетића и 500 переца. После заамвоне молитве освећени су славски колач и жито, принос светосавских кумова Зорана и Стојанке Станковић. За следећу годину пријавила се породица Мунћан из Крушчице. После свете Литургије ученици Основне школе отпојали су химну Светом Сави и извели пригодан програм. У порти нашег храма кумови су спремили послужење за све вернике. Такође је у О.Ш. „Сава Мунћан“ у Крушчици традиционално освећено кољиво и славски колач.

 
Јереј Стефан Живковић,
парох крушчички

СВЕТОСАВКА ПРОСЛАВА У Е.Т.Ш „ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ“ У АЛИБУНАРУ

Светосавском химном у извођењу црквеног хора, резањем славског колача, рециталима,
читањем литерарних радова, изложбама слика, дељењем переца деци, као и у свим школама
алибунарског намесништва, Свети Сава је прослављен и у Е.Т.Ш „Доситеј Обрадовић у
Алибунару.
У средњој школи Председник С.О Предраг Белић кумство славе препустио је Зорану
Вељковићу из Вршца, а својим милозвучним гласовима и духовним мелодијама дан је
оплеменио црквени хор „Три јерарха“ из Алибунара.
Поред свештенства, наставника и учитеља о животу Светог Саве родоначелника овог
народа и ове Цркве, Светитеља и творца српске државе и његовом просветитељском раду говорили су домаћини Директор Основне школе Родика Алмажан, Заменик Председника Општине Драгана Коматина, директор Средње економске школе Дору Србин који је овом приликом у знак захвалности за испољени допринос у раду ове образовне установе повеље уручио Начелнику Школске управе Зрењанин Станиши Бањанину који на сваком месту истиче значај вере и духовности као неодвојиве чиниоце образовања наших младих нараштаја, Председнику Општине Ђурици Глигоријеву и постхумно бившем директору поменуте школе Душану Жули.
Међу уваженим гостима био је и народни посланик у Скупштини Републике Србије
Мирко Крлић. Честитајући ученицима и наставницима школску славу Крлић је нагласио
да нас је данас све окупио Свети Сава, неизбрисиво дело за српски, али и све друге народе
који живе на овим просторима и да је својом миротворачком мисијом мирио браћу и
непријатеље, направио државу, договорио се са суседима и на миран начин довео све у
ред и остварио простор на коме ми данас живимо и као врхунску вредност прогласио
образовање и просвету и обогатио овај свет. Зато га данас сви славе без обзира на језик
и веру, а то доказује и пример ове алибунарске средње школе где је домаћин у овој
малој општини на најлепши начин спојио национално, просветно и културно. Томе у
прилог говори и Света Литургија коју су скупа служили протојереј Борко Лукић парох
алибунарски и протојереј Јонел Малајмаре који је клирик Румунске Правослане Цркве.
У овоме дану сви присутни су показали да су достојни наследници Светога Саве, у
мисији просвећења и духовног бдења над нашим младим нараштајима, нашој будућности.

 
Јереј Немања Д.Бенин.

Развој верске наставе и њени ефекти у Србији

РЕЗИМЕ: После периода полувековног спутавања у специфичном политичким околностима у бившој Југославији, српско друштво данас тежи ка модернизацији и демократизацији покушавајући да изгради свој нови идентитет у шаренилу европских народа. Дошао је период промена који је са собом донео поштовање верских слобода српског народа и слободу да своја уверења јавно испољава, једним делом и кроз верску наставу у државним школама. Центар за емпиријска истраживања религије (ЦЕИР) из Новог Сада, одржао је 2002. године округли сто са међународним учешћем, а под називом „Образовни и верски систем у друштвима у транзицији“, и на истом је презентовано прво истраживање о ефектима верске наставе на простору бивших република СФРЈ – сада независним државама које теже савременом систему школства, васпитања и образовања, уз присуство и неговање верског образовања у школском систему. Институт за педагошка истраживања из Београда објавио је 2003. године књигу „Верска настава и грађанско васпитање у Србији“, обухвативши у истој резултате истраживања спроведених у одређеним основним и средњим школама са територије Републике Србије, док су 2010. године Центар за емпиријска истраживања и Савез педагошких друштава Војводине издали књигу „Верска настава у школи“, аутора др Зорице Кубурић и др Слађане Зуковић, обрађујући истраживања спроведена 2010. године у Београду и Новом Саду. Поменута истраживања представљају драгоцен прилог евалуацији верске наставе у нашим школама и њеном унапређивању. Верска настава као средство савремене мисије и присуства Цркве у образовном систему презентује и посведочава садржај вере и духовног искуства, да би се ученицима пружио свеобухватан поглед на свет и живот, узочување, неговање и изграђивање верског и културног идентитета, изграђивање Тела Цркве Христове, развијање вере у Бога и зреле религиозности, упознавање са садржајима вере и духовним искуствима, оспособљавање за пун и потпун живот у вери и Цркви, што значи упражњавање и учествовање у богослужењима и верским обредима, развије толеранције и васпитања за живот у мултиетничком, мултикултуралном и мултиконфесионалном друштву, поштујући богатство испреплетености традиција и духовних вредности.

 

Први кораци у увођењу верске наставе у основне и средње школе

Свакоме ко се почетком деведесетих година двадесетог века професионално бавио проучавањем односа душтва и школства, није била потребна посебна научна далековидост да уочи близину момента када ће враћање религијских садржаја у школске програме постати реалност. То су године када су се почеле убрзано вршити промене у многим областима нашег друштва, па се као неминовност показало и преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања и осавремењавања наставних садржаја на свим нивоима образовања. Имајући све ово на уму, Савез педагошких друштава Србије је 1992. године организовао симпозијум на тему „Религија и школа“. Реч је о интердисциплинарном скупу и покушају да се комплексној теми – односа религије и васпитања, цркве и школе – приступи из разних стручно-научних углова. Изнета су становишта и аргументације које је требало актуелизовати онда када је увођење веронауке у школе постало извесно. На основу објављених радова са симпозијума ( Настава и васпитање, 1992, бр.4-5 ), стиче се утисак да су наставни садржаји везани за религију потребни и да их у школу треба увести или у склопу постојећих наставних предмета или увођењем посебног предмета, али да ти садржаји треба да буду општеобразовни, а не конфесионално одређени. Како се ближио крај двадесетог века, као да се појачавало интересовање за однос цркве и школе, образовних и религијских садржаја.

У Подгорици је у организацији Министарства вера и Министарства просвете 1997. године одржан округли сто на коме су постављена бројна питања на која су стручњаци покушали да одговоре, и „том приликом изнесена су истраживања која су показала да постоји велико интересовање за религију које је протумачено као потрба за увођењем веронауке“. ( Кубурић, З., 2002, 119 ) Значајне политичке промене које су се у Србији догодиле крајем 2000-те године, носиле су мноштво новина. Актуелизовало се и питање увођења верске наставе у основне и средње школе. Мноштво аргумената за и против оваквог наставног предмета у школи редовно су пунили странице новина. Такође, нови научни скупови који су из угла различитих области покушали да говоре о месту религијског образовања у основним и средњим школама одржани су у многим местима, и „резултати поменутих истраживања, посебно они с почетка деведесетих година па наовамо, говоре о променама у оквиру религиозне вредносне оријентације младих од доминантно атеистичке оријентације према прихватању и јачању религиозности као система уверења.“ ( Кубурић, З., 2010, 25 ) Период који помињемо иначе карактерише почетак промена у многим областима живота, из чега није био изузет ни наш систем школства. Кренуло се у критичко преиспитивање циљева и задатака васпитања и образовања, као и у осавремењивање наставних садржаја и метода на свим нивоима образовања. Тада је постало јасно да, имајући у виду појачано интересовање младих за религијске садржаје као и повећање значаја религије и вере за све већи број људи, рад на реформисању васпитно-образовног система треба темељно да преиспита и могућност поновног увођења религијских садржајау школске програме.

Српска православна црква је била носилац захтева за конфесионалном веронауком у државним школама. Захтев за конфесионални карактер образложио је бивши савезни министар вера Богољуб Шијаковић ставом да не постоји неки општи појам, а још мање нека општа религија – да ми можемо имати искуство религије једино у некој вери и конкретној вероисповести, те је „увођење веронауке тражено на основу права на образовање, права избора погледа на свет, права на вероисповедање и права родитеља да васпитавају своју децу у складу са својим верским уверењима, која су призната међународним конвенцијама.“ ( Алексов, Б., 2004, 7 ) Заговорници конфесионалне веронауке указивали су на прихваћеност веронауке у многим европским демократским земљама као што су Ирска, Аустрија, Немачка, Грчка, Хрватска, Пољска, Португалија, Италија, Бугарска, Шпанија, Мађарска, Чешка и Словачка. У Великој Британији и Данској је конфесионална веронаука замењена религијском културом, док у САД и Француској веронаука ни не постоји. Била су присутна мишљења појединих верника и свештених лица да Црква не би требала да се ослања на секуларну државу и њен образовни систем ради сопствене духовне мисије а уместо пастирског рада, већ да свештеници и монаси треба да се активирају кроз мисионарски рад у самој Цркви, као што и побожни родитељи треба да се побрину о хришћанском васпитању своје деце. Бројне невладине организације и експерти за образовање указивали су да се начин увођења веронауке у државне школе коси са Уставом земље и установљеном процедуром и стандардима у увођење нових предмета у наставу тек након двогодишње експерименталне примене и њене стручне анализе. „Кампању против увођења веронауке водио је Одбор за право на образовање без верске и политичке индоктринације Удружења наставника, сарадника и истраживача Универзитета у Новом Саду, чијим се акцијама и прогласима придружило деведесет невладиних организација. Против увођења веронауке у државне школе били су и Веће Универзитета у Београду, сви ректори и бројни наставници универзитета у Србији, Образовни форум, Савез педагошких друштава Југославије и друге експертске организације које се баве образовањем.“ ( Алексов, Б., 2004, 10 ).

Законска регулатива као контекст за очекиване исходе

Просветни радници, у току свог школовања, припремајући се за рад у настави, у оквиру скупа предмета које изучавају, имају и предмете који се односе на области као што је педагогија, дидактика, методика, психологија… Усвојена знања из тих области у великој мери помажу као у постизању циљева и задатака који се пред наставнике стављају. Поред свршених студената факултета који се непосредно припремају за рад у образовању, у настави се појављују и лица у чијем образовању горе наведени предмети нису били изучавани.

Осим знања из струке и знања у начину опхођења са ученицима те начинима преношења знања, наставници морају имати знања и из области прописа који се примењују у образовању. Законским прописима регулисано је све што се у школама може дешавати и како се може дешавати, али прописи пре свега утврђују основне циљеве који треба да се постигну, да би нарастајућа генерација добила такво васпитање, знања, умења и вештине, да може живети лакше и удобније – једном речју боље и квалитетније од припадника генерације која их је за живот спремала.

Успешно образовање и васпитање се може постићи квалитетом знања пренетим на ученике у оквиру ауторитативног амбијента кроз рад наставника који међу ученицима уживају висок степен уважавања и поверења. Било који од ових елемената да затаји или да се не испољи у најмање довољној мери, доводи до умањења резултата рада, то јест до подбацивања у односу на очекивани успех.

Сваки човек који обавља било који посао у  школи, целокупним својим деловањем, хтео он то или не, служи ученицима као пример. Он служи као пример у школском простору, али и ван тога. Ту спада и домар и помоћни радник и наставник и стручни сарадник и административни радник и књиговођа и секретар и директор. Сви су они на неки начин учитељи. Ауторитет школе стварају сви они и они су дужни да га и чувају и подижу на виши ниво.

Уредбу о организовању и остваривању верске наставе – алтернативног предмета у основној и средњој школи, Влада Републике Србије је донела на основу члана 90. тачка 2. Устава Републике Србије, а у вези са Законом о основној школи („Службени гласник РС“, бр. 50/92, 53/93, 67/93 и 48/94) и Законом о средњој школи („Службени гласник РС“, бр. 50/92, 53/93, 67/93, 48/94 и 24/96), 24. јула 2001. године, и иста Уредба је објављена у„Службеном гласнику РС“, бр. 46/2001.Након њеног доношења верска настава се у школама појавила септембра школске 2001/2002. године.

Основ и темељ реализовања свих наставних предмета па самим тим и верске наставе у основним и средњим школама јесте Закон о основама система образовања и васпитања, објављен у „Службеном гласнику РС“ бр. 62/2003, 64/2003, 58/2004, 62/2004, 79/2005,101/2005, а донешен на основу члана 83. тачка 3. Устава Републике Србије, Указом о проглашењу закона о основама система образовања и васпитања. Истим Указом проглашен је Закон о основама система образовања и васпитања, који је донела Народна скупштина Републике Србије, на седници Осмог ванредног заседања Народне скупштине Републике Србије у 2003. години, 17. јуна 2003. године.

У вези са одређеним Законским правилима и нормама функционисања образовног система, морамо узети у обзир измене истих у складу са Законом о изменама и допунама закона о основама система образовања и васпитања, објављеним у„Службеномгласнику РС“ бр.58/04. од 28.05.2004.

У члану 22. Закона о основној школи стоји да се родитељ изјашњава сваке године у погледу избора за верску наставу или грађанско васпитање, међутим члан 69. и 86. Закона о основама система васпитања и образовања то регулишу другачије, односно – изјашњавање се дешава за образовни циклус ( I – IV, V – VIII разреда), а не за сваку школску годину посебно или за циклус од I до VIII разреда, па пошто је по свом дејству Закон о основама система васпитања и образовања јачи, примењује се овакво решење.

Неговање човекове личности и поштовање његовог личносног интегритета морају бити највиша вредност и циљ вероучитељске теорије и праксе. Вероучитељ све своје поруке и поуке треба да стави у службу развијања онога што Црква сматра божанским одликама, а најбожанственије у њему јесте личност. Вероучитељ тим путем учи човека не само да опонаша свог Створитеља у моралном смислу, већ више од тога, кроз истицање вредности личности он младо биће припрема да ступи на пут учествовања у хришћанском а онда и божанском животу, и својим животом, понашањем и особинама сведочи оно што проповеда и чему учи.

Као што смо већ рекли, Влада Републике Србије донела је 27. јула 2001. године Уредбу о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи ( Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001а ). У њој су изнете појединости о организовању и остваривању верске наставе за традиционалне цркве и верске заједнице у основној и средњој школи. Обухваћене су: Српска православна црква, Исламска заједница, Католичка црква, Словачка евангеличка црква, Јеврејска заједница, Реформатска хришћанска црква и Евангеличка хришћанска црква. Оваквим одабиром било је јасно да се верска настава у наш образовни систем уводи као строго конфесионално одређена, а не као опште образовни предмет. Њен циљ, у тако замишљеној и законски регулисаној организацији, јесте стварање верника и неговање вере, али и опште религиозно образовање опредељених ученика. Уредбом је утврђен статус верске наставе и алтернативног предмета који се организују као факултативни, a такође „уредбом је регулисано да је оцењивање ових предмета описно и да не утиче на општи успех ученика.“ ( Дачић, С., 2002 )

На основу претходно донете Уредбе о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи, донет је 20. октобра 2001. године Правилник о наставном плану и програму предмета верска настава за први разред основне школе ( Службени гласник Републике Србије – Просветни гласник, 2001б ). Овим Правилником „изборни предмет“ дефинитивно је назван грађанско васпитање, а верска настава је остала под истим називом. У наведеном Просветном гласнику да је и Правилник о врсти стручне спреме наставника верске наставе за први разред средње и први разред основне школе, као и критеријумима и начину оцењивања ученика који похађа верску наставу. Критеријуми за оцењивање су: редовност у похађању наставе, заинтересованост и активно укључивање у процес наставе. Успех ученика оцењује се описно: истиче се, добар и задовољава.

Циљеви верске наставе

Према Правилницима, циљеви верске наставе у основној и средњој школи су да се њоме посведоче садржаји вере и духовно искуство традиционалних цркава и религијских заједница које живе и делују на нашем животном простору, да се ученицима пружи целовит религијски поглед на свет и живот и да им се омогући слободно усвајање духовних вредности Цркве или заједнице којој историјски припадају, односно чување и неговање сопственог верског и културног идентитета. Упознавање ученика са вером и духовним искуствима сопствене, историјски дате Цркве или верске заједнице треба да се остварује у отвореном и толерантном дијалогу, уз уважавање других религијских искустава и филозофских погледа, као и научних сазнања и свих позитивних искустава и достигнућа човечанства. У наставку, Правилници садрже наставни план и програм за седам традиционалних цркава и верских заједница које могу да организују верску настау у школи.

Свети архијерејски синод Српске православне цркве одредио је Епископа браничевског Господина Игњатија за сарадњу са Министарством просвете и спорта, као и за осмишљавање, организовање и укључивање верске наставе у наш школски систем. Отуда је значајно пратити тумачења и објашњења која Владика Игњатије даје, јер су неопходна и за разумевање плана и програма православног катихизиса, а која кажу да је „циљ увођења веронауке у школе управо у томе да људи уђу у литургијску заједницу. Притом би и метод такође требало да буде литургијски, а то значи да се изнађу свељудска искуства, она, дакле, заједничка свим људима, те да се протумаче као кореспондирајућа са литургијским искуством живог односа човека са Богом. У питању је, наиме, један метод који би мање штетио Цркви од неких других и који не би омогућио то да веронаука и знање о Богу замене Цркву пошто опасност управо лежи у томе…То да деца знају да Бог постоји, да знају све о Богу, а да немају лично искуство кроз литургијски однос, кроз улазак у Цркву као Литургијску заједницу, то, у ствари, није спасоносно.“ ( Саборност, 3-4 )

На тај начин верска настава има своје одговорно место у заједници, јер представља јеванђелски пут у педагошком развијању личности, а самим тим и целокупног српског друштва. Развијањем  литургијске свести у етосу једног народа, развија се и његово сазнање о иконичком назначењу у Царству Небеском, као и здраво развијање хришћанске породице, где опет веронаука сачињава неодвојив елемент правилног васпитања и образовања…

Остварени ефекти

„Резултати досадашњих истраживања квалитета верске наставе у школама у Србији указали су на то да један број ученика и родитеља има примедбе на реализацију верске наставе у погледу њене организације и услова рада, наставних метода и самог наставника.“ ( Шевкушић,С., 2011, 67 ) Примедбе које су упућене наставницима верске наставе указују на потребу за њиховим темељнијим педагошко-психолшким и дидактичко-методичким образовањем, као и за организовањем стручног усавршавања ради упознавања наставника са наставним методама које су најпримереније развојним карактеристикама, предзнањима и способностима ученика. Квалитет сваке наставе у многоме зависи од предавача који је реализује, и „најбоље осмишљени програми нису успешни у пракси на „терену“ ако их реализују наставници који нису адекватно припремљени за свој позив, који немају одговарајућа знања и вештине неопходне за рад са ученицима, који немају неопходне личне карактеристике као што су љубав према свом позиву, ентузијазам и мотивација за сталним усавршавањем у професији.“ ( Шевкушић, С, 2011, 70 ).

Блаженопочивши професор др Радован Биговић у свом делу „Црква и друштво“ истиче да верска настава у школи треба да подразумева прожимање дидактичко-методичког плурализма, уметничке комуникације (која укључује иконе, црквено певање и музику, архитектуру храма, итд.) и личног примера и комуникације. Операционализујући појам дидактичко-методичког плурализма, поменути аутор наглашава да у настави веронауке у школама треба користити различите изворе сазнања, различита наставна средства и методе, као и различите облике рада у настави. „У васпитно-образовном процесу код васпитаника треба ангажовати и активирати све њихове психичке и духовне предиспозиције и процесе: перцепцију, предочавање, мишљење, концентрацију,самопосматрање, радозналост, емоције, машту… Настава треба увек да буде дијалошка и комуникативна, искрена и отворена, како у хоризонтали тако и у вертикали. Наставни процес треба да се показује као радост, игра, комуникација, разонода,озбиљан рад и подвиг.“ (Биговић, Р., 2000, 113)

________________________

 

Б И О Г Р А Ф И Ј А

-Нинослав Качарић рођен је 13. децембра 1977. године у Зрењанину;

-Основну школу „Вук Стефановић Караџић“ завршава 1992. године са одличним успехом, добивши „Вукову диплому“;

-Нижу музичку школу „Јосиф Маринковић“ у Зрењанину, одсек хармоника, похађао је у периоду од 1986-1992. године, завршивши је са одличним успехом, док за време школовања осваја низ награда на покрајинским и републичким музичким такмичењима;

-Зрењанинску Гимназију завршава 1996. године са одличним успехом, такође добивши „Вукову диплому“;

-Исте године (1996.) са благословом и стипендијом тадашњег Епископа банатског Хризостома уписује Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, који завршава 2002. године Дипломским радом из наставном предмета Свето Писмо Старог Завета, под називом „Музика у Старом Завету“;

-За време студирања у Београду завршава Нижу музичку школу „Коста Манојловић“ у Земуну и похађа Средњу музичку школу „Јосип Славенски“ у Београду, одсек соло-певање, те у периоду од 1998-2001. године ради као вокални солиста Уметничког ансамбла Војске Југославије / Србије и Црне Горе „Станислав Бинички“, као и вокални солиста многих професионалних и аматерских хорова у Београду, Новом Саду и родном Зрењанину;

-Увођењем верске наставе у школе предаје веронауку у средњим школама у Зрењанину у школској 2001/2002. години.

-1. септембра 2002. године бива постављен на дужност Секретара Епископа банатског, и до данас је на тој функцији, уз вршење дужности Секретара Епархијског управног одбора и Координатора за верску наставу Епархије банатске, као и Главног и одговорног уредника часописа Епархије банатске „Банатски Весник“;

-у чин чтеца рукопроизведен је храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину 4. децембра 1996. године;

-у чин ђакона рукоположен је у храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину 1. августа 2003. године;

-у чин презвитера рукоположен је у храму Вазнесења Господњег у Манастиру Жичи 20. јануара 2004. године;

-звање протонамесника добија 26. августа 2006. године, док је у чин протојереја произведен 20. октобра 2013. године;

-Парох је при Саборном храму Светог Оца Николаја у Вршцу од 2004. године до данас;

-Постдипломске студије на Православном Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, уписује са благословом Његовог Преосвештенства Епископа банатског Господина Никанора 2008. године;

-Магистарску тезу под насловом „Мисија Цркве кроз верску наставу у државним школама Републике Србије у 21. веку“ успешно је одбранио на Православном Богословском факултету „Свети Василије Острошки“ у Фочи, Универзитета у Источном Сарајеву, 23. маја 2014. године, стекавши при том академско звање Магистра богословских наука.

-Објавио више стручних радова из области педагогије, психологије и теологије, и узео учешћа на 19. и 20. међународном скупу о даровитима и квалитету образовања на Високој школи струковних студија „Михаило Палов“ у Вршцу, 2013. и 2014. године.

-Има супругу Мају и синове Теодора и Ђорђа.

Богојављење 2015 у Врачев Гају

По благослову Епископа банатског Господина Никанора и ове 2015. године по 11 пут извршено је велико Богојављенско освећење реке Нере код Соколовца и пливање за часни крст који је у 2014. години био чуван у Соколовачком храму Св. Пророка Илије и овом приликом Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор Епархије темишварске Господин Лукијан са свештенством и верујућим народом из Соколовца су га донели и бацили у реку по завршетку освећења воде, а за којим су пливали чланови подводног клуба из Беле Цркве.Победник ове године био је Немања Морун из Беле Цркве. По пливању и вађењу крста из реке Нере, он је донешен је на Врачевгајску страну и предат Његовом Преосвештенству Епископу банатском Господину Никанору, који је том приликом захвалио свима онима који су пливали. Протонамесник Војислав Благојевић, парох из Кусића који је ове године именован за кума, предао је победнику скромну награду. Пароху врачевгајском протојереју Спаси Аћимову предат је крст на чување у храму Св. Арх. Михаила и Гаврила до наредне године.
По завршетку и после многих поздравних говора са обе стране Нере обратио се Потпредседник Војвођанске Владе Господин Мирослав Васин, и том приликом обећао да ће учинити све како би се наредне године на овом месту изградио мост који је некада ту и постојао, али је после Другог светског рата порушен, што је све присутне обрадовало. На крају се обратио песник Др Миленко Ђуровић песмом посвећена Богојављењу.
протојереј Спаса Аћимов,
парох врачевгајски

 

Богојављенско јутро, ваздух чист
небеском путањом светлост сија,
то Господ Исус Христос
свој народ савија и збија.
Данас је Богојављење Хришћански роде,
Божични дар са неба,
данас се крст вади из воде,
то није симбол то је потреба.
Док планета у немиру стење
у надмености тражи спас,
са неба стиже Богојављење
да се чује Спаситељни Господа глас.
Брате Србине Бога слави
чувај од Бога даре дате,
с ускликом верним Бог се јави,
Ваистину се јави по Богу брате.
Нек овај усклик завет буде
да се вера не затре наша,
да не раздваја Бога и људе
према Богу бахато се не понаша.
Зато богочевече Бога слави
вечно у срцу БОГ СЕ ЈАВИ!
Др Миленко Ђуровић

БОЖИЋНО ПРАЗНОВАЊЕ У ВРШЦУ

„Веселите се праведни, радујте се небеса, играјте горе, јер се роди Христос.“ (Стихира на „Хвалите“ Гл. 4.). У духу ових речи, удостојени Божије љубави и благодати према нама, дочекали смо да и овога лета Господњег прославимо овај дивни, и радостни празник Рођења Господа нашег Исуса Христа. Као и сваке године о празнику Божића осетна је код људи посебна духовна позитивност; туга прелази у радост, свакодневни метеж трансформише се у мир, кога и Анђели песмом објавише „Слава на висини Богу, и на земљи мир међу људима који су по доброј вољи“. У оваквом расположењу су и грађани Вршца дочекали овај велики дан празника Богорођења. Звона вршачких храмова оглашавала су позив верницима да у заједници Богослужења, сви узнесемо молитве и песме хвале Богомладенцу Христу. У навечерју празника, на бадњи дан, у свим храмовима служено је Велико Повечерје, после чега се у портама освећивао и ложио бадњак, и обичајно делила присутнима кувана ракија и вино. Ове године ову духовну радост, Његово Преосвештенство Епископ банатски Господин Никанор поделио је са верницима Светоуспенског храма, када је уз саслужење пароха овог храма, по извршењу Богослужбеног чина осветио бадње дрво које се положило у пламен, из кога су избијале искре светлуцавог жара, које су обасјавале идилично зимско вече. Поноћна звона оглашавала су почетак јутарње службе, на којој је читана и Архипастирска Посланица о Божићу, упућена од Патријарха Српског Господина Иринеја, и свих Архијереја Српске православне цркве; свештенству, монаштву, и свему
Богољубивом народу.Свету Архијерејску Литургију, Преосвећени Владика служио је у Саборном Светониколајевском храму, а по сведочењу многих, сви храмови били су испуњени мноштвом Христољубивог народа. Следствено мудрацима са истока поклонимо се и сви ми Сунцу Правде, и нађимо се попут Пастира као прави Боготражитељи, дарујући му на дар наше покајање.

 
Протонамесник Жељко Стојић
Парох вршачки

Божићна посланица Српске Православне Цркве

Православни Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски, са свим Архијерејима Српске Православне Цркве – свештенству, монаштву и свим синовима и кћерима наше Свете Цркве: благодат, милост и мир од Бога Оца, и Господа нашега Исуса Христа, и Духа Светога, уз радосни Божићни поздрав:

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Заиста, велика је тајна побожности:
Бог се јави у телу, оправда се у Духу,
показа се анђелима, проповеди се незнабошцима,
верова се у свету, вазнесе се у слави
(1. Тим 3,16)

Прослављамо, браћо и сестре, и ове године Господње дан Христовог Рождества, дан у који је Бог сишао на земљу, у који се Јединородни Син Божји оваплотио од Духа Светога и Марије Дјеве да би нас људе, смртне и пролазне, обдарио животом вечним.

Божић је дан у који је Бог постао човек, да би људи постали богови по благодати; Божић је дан откривања вечне истине о Богу, човеку и свету; Божић је дан у који се сјединило Небо и Земља, у који је засијала свету вечна светлост богопознања; Божић је дан у који су се људи измирили са Богом и познали да су синови Божји – да су сви људи браћа и вечна сабраћа, призвана на узајамну љубав, мирење и праштање.

Радосна вест о рођењу Сина Божјег благовести нам најпре двоједну истину: истину о Христу Богочовеку, истинитом Богу и истинитом Човеку, Сину човечјем, једноме и истоме Јединородном Сину Очевом чији је род неизразив и Који је истовремено из царскога рода Давидова. Тако, по богонадахнутим речима Светог Владике Жичког: на Њему се испуњавају обе заповести Божје: ко воли Њега, воли савршеног Бога; ко љуби Њега, љуби савршеног Човека, и у Њему исконску човечност, све људе и сва створења Божја.

На Божић нам се јављају, откривају и дарују три основне светиње људског и свеукупног постојања: светиња оца и очинства, светиња мајке и материнства, светиња детета и детињства. Управо зато Црква, припремајући се за Христово Рождество, слави пред Божић: Детинце, Материце и Оце. Тако, у Христу као Детету младом, Богомладенцу, Предвечном Богу – како Му на Божић певамо – свако зачеће у утроби мајке и свако рођење задобија вечни смисао; свако новорођено дете постаје светиња. Исто тако је светиња и материнство, освештано богоматеринством Пресвете Богородице, јер утроба матере не рађа више децу за смрт и пролазност: свако рођење новог детета после Христовог рођења постаје рођење за вечност. Тако је тиме и земаљско очинство постало светиња, зато што су му корени у небеском очинству Бога Оца, Христовог и нашег вечног Родитеља.
Рождеством Христовим, дакле, јавља нам се и дарује величанствена и неизрецива Тајна небеске Заједнице Оца и Сина и Светога Духа, Једнога Бога љубави у Тројици прослављанога. Њиме земни отац, мајка и дете постају огледало те надумне тајне, као Црква Божја и као породица – Црква у маломе. Јединство света и јединство људског рода, јединство и неуништиво заједништво утемељени су у јединству Божјем и вечној Заједници љубави Оца и Сина и Духа Светога.

Стварајући видљиви и невидљиви свет, Бог га испуњује Својом љубављу и призива на узрастање у тој љубави и савршенству, по мери Божјег савршенства, нарочито када се тиче разумних бића: „Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт 5, 48). Тако стварајући свет, Бог већ тада почиње да ствара Цркву као заједницу свега постојећег. А пуноћу тог стварања и свеукупног дела Божјег управо представља Христово Рождество – дан у који се Бог очовечио да би се човек и творевина обожили. Зато је Црква Божја, као тело Христово, место и заједница остваривања те пуноће, место узрастања и усавршавања „док не достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјега, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове“ (Еф 4,13). Породица је основна ћелија те и такве Цркве Божје, слика Божје тројичне љубави. Зато Апостол народâ Павле, кад говори о светињи брака, исту упоређује са љубављу којом је Христос заволео Цркву, приносећи и жртвујући Себе за њу, и завршава богонадахнутим речима: „Тајна је ово велика, а ја говорим о Христу и о Цркви“ (в. Еф 5,25-32).

Када људи поричу и заборављају Бога љубави, распада се породица као њено земно остварење и јављање – то јест, заједница мушког и женског као Света Тајна љубави и рађања за живот вечни. Што је мање вере у Бога, што је мање Бога и Божје љубави у људима, то је све мање љубави у људским односима; све је мање истинске љубави у браку, породици, друштву – то све више међу људима и у људима царује лажна љубав и самољубље.

Људско биће је по природи и призвању створено за љубав. А као што људски организам потребује здраву храну, то човек, губећи праву љубав и здраву храну, замењује их сурогатима љубави и хране. Такав човек постаје неспособан да схвати и прихвати вечну Истину, Којој певамо на Божић: Рождество Твоје, Христе Боже наш, обасја свет светлошћу богопознања; још мање може такав човек да схвати и прихвати речи Бога Који се јавио у телу: „Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу Ја дати Тело је Моје, које ћу Ја дати за живот света“ (Јн 6, 51).

Није ли наше доба поново кренуло путем смрти, путем замењивања истине Божје лажју, путем служења твари уместо Творцу? Заиста, човек је данас у опасности више него икада да замени Бога сатаном, лажним божанством и лажним знањем, истинску љубав оним што Свети Јован Боговидац назива „похот телесна, и похот очију и надменост живљења“ (1. Јн 2, 16). А када год је човечанство у историји кретало тим путем, неминовно се налазило у предворју своје катастрофе и пред пропашћу своје цивилизације.

Наше слављење Божића, као слављење Бога љубави и истинске човечје љубави, као и светиње рађања за вечни живот, догађа се у времену човекове употребе али и злоупотребе Божјег давања и дарова. Та злоупотреба неминовно изазива поремећај основног поретка и правила живљења, узрок је зла и многих болести, угрожава здравље како човека тако и природе, и доводи до губљења смисла живота. Одбацивање и гажење древних хришћанских и свечовечанских моралних основа живота, и на њима грађеног истинског људског постојања и достојанства, води поремећају саме наше природе и живота.

Христово Рождество позива на повратак исконским моралним вредностима, на уздржање, на целомудреност живота младих, на светињу брака, подвиг, пост и молитву.

У овом, дакле, нашем времену, у којем је све на продају – нарочито светиња љубави и смисла живота, Богомладенац Својим Рождеством позива све људе свих времена на задобијање вечне божанске љубави, бесмртног здравља и пуноће живота, у заједници Бога Оца и Сина и Духа Светога, Једног Бога у Тројици слављенога.

И овога Божића смо заједно са својом браћом и сестрама на Косову и Метохији, и поручујемо им да остану и да живе са својим светињама.

Молитвено се сећамо и нашег брата и саслужитеља, Архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, који у тамници неправедно издржава казну само зато што се определио за јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Такође се молитвено сећамо и свих оних који било где невино пате и страдају.
Молимо се новорођеном Христу да у години која долази буде мање немира а више мира, мање мржње а више љубави, мање неслоге а више слоге, и призивамо благослов Божји на вас, децо наша духовна, ма где да сте у свету, да у миру и љубави са Богом и људима прославите Божић, поздрављајући једни друге радосним и древним поздравом:

Мир Божји – Христос се роди!
Ваистину се роди!
Благословена нова 2015. година!

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Божићу 2014. године.

Ваши молитвеници пред Богомладенцем Христом:

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки
и Патријарх српски ИРИНЕЈ

Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Митрополит загребачко-љубљански ПОРФИРИЈЕ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕJ
Епископ зворничко-тузлански ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ жички ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки АТАНАСИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ нишки ЈОВАН
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралијско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ крушевачки ДАВИД
Епископ славонски ЈОВАН
Епископ аустријско-швајцарски АНДРЕЈ
Епископ средњоевропски СЕРГИЈЕ
Епископ тимочки ИЛАРИОН

Епископ умировљени зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ умировљени средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ умировљени славонски САВА

Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ
Викарни Епископ топлички АРСЕНИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ЈЕРОНИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА
Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички МАРКО
Викарни епископ стобијски ДАВИД